POSLUŠNICI BEZ MORALA U SLUŽBI NEMAČKIH OKUPATORA: Stvaranje Specijalne policije u okupiranom Beogradu lično je zamisli Dragi Jovanović

MOTIVI za saradnju sa okupatorima su bili raznovrsni. Razum, spremnost na prilagođavanje radi preživljavanja, uskraćenost i moralni defekti učinili su da među ljudima postoje i oni koji obožavaju Lucifera.

IZDAJNIK Dragi Jovanović na suđenju za ratne zločine , Foto "Vikipedija"

Spominjem razum upravo zato što je u nedostatku moralnih normi sasvim razumno da neko služi pobedniku i kod njega, makar bio i protagonista svega najgoreg, potraži neku milost, popust i mogućnost da preživi.

Među poklonicima nacizma i fašizma i srpskim kvislinzima najmanje je bilo onih koji su, poput Petena ili Kvislinga, verovali da s trijumfom Trećeg rajha dolazi novo doba.

Među tri karaktera srpskih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata dominira onaj karijeristički i oportunistički. Taj na razumu zasnovan poslušničko-spasilački, a ideološki – i to delom autohtoni, balkanski – bio je najmanje brojan.

Dobar primer prvog, karijerističkog, bio je šef Specijalne policije u okupiranoj Srbiji Dragomir Dragi Jovanović. Rođen početkom 20. veka u Požarevcu, on je na početku rata imao trideset devet godina. Otac Ljubomir mu je bio Srbin, a majka Vilma poreklom Nemica. Gimnaziju je završio u Velikom Gradištu, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Zaposlio se kao policijski činovnik Uprave grada. Krajem dvadesetih godina u beogradskoj policiji je dospeo do dužnosti šefa grupe agenata u policijskoj službi pri Dvoru. Nakon uspostavljanja Šestojanuarske diktature, Dragi Jovanović je prešao u Odsek za borbu protiv komunista. U jednom času bio je otpušten zbog pronevere, ali je ubrzo vraćen na dužnost. Raspoređen u Zagrebu, otkrio je ustašku zaveru za ubistvo kralja Aleksandra, zbog čega je unapređen u načelnika Opšte policije Beograda. Ovaj nemirni i nesolidni čovek ponovo je otpušten iz policijske službe 1933. Nije mnogo prošlo, i ponovo su ga zaposlili u policiji. U svojstvu službenika jugoslovenske političke policije krajem tridesetih godina u dve prilike boravi u Berlinu. Veruje se da ga je tamo vrbovala nemačka obaveštajna služba. Uoči Drugog svetskog rata imenovan je za pomoćnika upravnika grada Beograda.

NISU prošle ni dve sedmice od ulaska nemačkih trupa u Beograd, a Jovanovića su okupatori postavili za izvanrednog komesara za grad Beograd. kolaboracionista.

Stvaranje Specijalne policije njegova je zamisao. Istina, odluku o formiranju  logora Banjica, leta 1941, doneli su komanda nemačke vojske i Gestapo, ali je organizacija svega prepuštena srpskim saradnicima na čelu s Jovanovićem. Uskoro je Jovanović postao i predsednik beogradske opštine.

Jovanović je, po svemu sudeći, uživao najveće poverenje nemačkih okupacionih vlasti.

Pukovnik Kajzenberg je tvrdio: „Policija je ovde, s obzirom na ličnost šefa javne bezbednosti, u najboljim rukama.“ Nemački oficir dodaje da je saradnja sa 1.500 pripadnika srpske gradske policije „besprekorna“.

Dragi Jovanović je uskoro postao komandant žandarmerije u Srbiji, a potom i prvi čovek Srpske straže s punim ovlašćenjima. U suštini, on je postao drugi čovek srpske uprave tokom okupacije. Njegovi najverniji agenti i istražitelji bili su: Boško Bećarević, Đorđe Kosmajac i Svetozar Vujković. Prvenstveni cilj Dragog Jovanovića za vreme funkcije bila je borba protiv komunista i njihovih simpatizera.

Hrvoje Magazinović, jedan od glavnih ideologa Ljotićevog Zbora, u svojim memoarima opisuje Dragomira Jovanovića kao notornog antikomunistu:

„Kako u periodu Komesarske uprave tako i u prvom periodu Nedićeve, upravnik grada Beograda bio je Dragi Jovanović, jak kao bik, slabih moralnih kvaliteta, profesionalni antikomunist, zvanični suradnik s njemačkom policijom prije rata. Poznavao je samo fizička mučenja kao metod borbe protiv komunizma.“

Specijalna policija nije uzela neposredno učešće u vršenju Holokausta, ali je bila bezuslovno na raspolaganju nacističkim vlastima. Pored pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta, progonila je i pristalice JVO, koje su čak i u većem broju bile zatočene u Banjičkom logoru i kasnije pogubljene.

Pukovnik Jovan Trišić, komandant srpske žandarmerije za vreme okupacije zabeležio je posle rata:

„Nijedno masovno streljanje na Jajincima kod Beograda do februara 1942. godine... nije bilo, a da pored Nemaca tamo nije prisustvovao i Dragi Jovanović. Ovo je apsolutno tačno jer sam se lično uverio, a uostalom, to nije bila nikakva tajna. U početku, a čini mi se sve do decembra 1941, srpski policajci Specijalne policije iz Uprave grada Beograda lično su vršili streljanja, a za ovo im je Dragi Jovanović isplaćivao po 200 dinara po svakoj streljanoj osobi.“

JOVANOVIĆU je na teret stavljan veliki broj zločina i saradnja sa okupatorom, ali i – kao i svim drugim građanima Jugoslavije kojima je tom prilikom suđeno – izdaja.

Ipak, i takav Jovanović je u posleratnom isleđivanju i suđenju zauzeo stav u izvesnoj meri drugačiji od onog koji mu pripisuje posleratni film Na putu izdaje. „Znao sam, meni je to rečeno da Beograd čeka sudbina Varšave. U takvoj psihozi bio sam prinuđen da izdam naređenje da se otkrivaju i uklanjaju svi oni koji nas takvim akcijama približavaju pokolju, paljevinama i uništavanju grada. „A ko je bio taj koji je to činio. To služi u vašu čast, to su bili komunisti. Nekoliko paljevina garaža, automobila i priprema paklenih mašina organi uprave grada su otkrili i uklonili opasnost po Beograd i sve Beograđane, opasnost po život i sigurnost stotina imućnih porodica i još više hiljada malih trudbenika, a naročito radnika. Eto, tu se začeo moj zločin. Neka fakta dalje govore. Od sabotaža prešlo se dalje na ubijanje službenika i činovnika. U 56. godini ubijen je Aranđel Jovanović, koji je bez ikakve zle namere obavljao svoju dužnost u bolnici u kojoj je kao nemački zatvorenik ležao Aleksandar Ranković. To je bila prva žrtva, a zatim je tokom okupacije palo mnogo službenika, među kojima ima i onih koji su, kako se to kaže, greškom skinuti. Istina da su komunisti, ubijajući nas, a ne Nemce u Beogradu, činili usluge nama jer su pošteđene mnoge hiljade onih koji bi otišli kao odmazda. Da toga nije bilo, Beograd, a donekle i Srbija izgledali bi onako kako danas izgledaju neki krajevi Crne Gore, Bosne, Like i Korduna, a od srpskog naroda ostali bi samo tragovi…“

Tip poslušnika-spasilaca svakako je, vidimo iz ovog izlaganja Jovanovićevog, bio je najmilije opravdanje svim kolaboracionistima u Srbiji. Među srpskim kvislinzima je bilo svakako iskrenih rodoljuba i onih koji su u totalitarizmu videli istovetnu opasnost, koji nisu verovali u dobre namere Zapadnih saveznika prema srpskom narodu i koji su osećali da će u slučaju pobede sila Osovine Srbima biti potreban neki posrednik s pobedničkom, netrpeljivom i rasističkom stvarnošću.

Mnogi veruju da je takav bio i Milan Đ. Nedić. Nedić je 1941. bio armijski general. Imao je šezdeset i četiri godine. Ovaj učesnik tri rata za oslobođenje i ujedinjenje bio je svakako jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji srpske vojske. Imao je trideset i pet godina kada je u činu majora otišao u Prvi balkanski rat, devet godina kasnije bio je divizijski general. Kraj dvadesetih godina dočekao je kao armijski general. U toj deceniji je bio načelnik Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske i ministar vojske i mornarice. Brat generala Milana Nedića Milutin bio je pet godina mlađi, ali je i sam uspeo da dođe do čina armijskog generala, pa je i on neko vreme bio na čelu Generalštaba i obavljao dužnost ministra vojske i mornarice. Bez svake sumnje, Milan Nedić bio je konzervativac i blizak fašističkim idejama. U određenim krugovima zamerana mu je bliskost s Jugoslovenskim narodnim pokretom Zbor, čiji je vođa bio njegov dalji rođak Dimitrije Ljotić. Optuživan je i da je omogućio da u vojnoj štampariji bude izdavan zboraški Bilten.

NA SUĐENjU SA DRAŽOM

DRAGI  Jovanović se posle ulaska jedinica crvene armije i NOV-a u Srbiju, te povlačenje nemačke vojske iz Beograda, sa ostalim pripadnicima okupacionog aparata sklonio u Austriju. Saveznici su ga uhapsili u austrijskom gradu Bregencu i već 12. maja 1945. izručili vlastima Jugoslavije. Dragom Jovanoviću je suđeno zajedno s generalom Dragoljubom Mihailovićem i nemačkim komandatima okupirane Srbije. Na optužnici je bio i bivši premijer jugoslovenske vlade u izbeglištvu Slobodan Jovanović. Bio je to način kompromitovanja vlade i četničkog pokreta.

 SUTRA: NEDIĆEVA VOJSKA NIJE UČESTVOLA U HOLOKASTU 

Preporučujemo

Feljton

0 24

SRPSKI KVINSLIZI U DRUGOM SVETSKOM RATU: U Kraljevini Jugoslaviji osim Srba i Slovenaca, ostali narodi bili su pronemački nastrojeni

09. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

KO JE IZDAO: KRALj NIKOLA NACIJU ILI NACIJA KRALjA - Crnogorsku posebnost kao nove nacije postakli su komunisti i hrvatsko-italijanskih faši

08. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 10

KNjAZ POTPISUJE SPORAZUM O UJEDINjENjU: Nikola Petrović uz određene materijalne zahteve pristao da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila

07. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 15

SRBI ZAPOVEDNICI U PAVELIĆEVOJ VOJSCI: Mihajlo Lukić pred rat unapređen je u generala, u vojsku NDH stupio je odmah po njenom osnivanju

06. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije