OVO JE ISTINA: Šest stubova diktature Aleksandra Vučića!

REČ diktator u političkom rečniku znači strah, zabrane i represiju. Kada se tom rečju olako označava Aleksandar Vučić, ona, na žalost njegovih protivnika, gubi svoje pravo značenje. Jer ono što je Srbija doživela u protekloj deceniji pod njegovim vođstvom ne podseća na diktaturu represije – već na diktaturu razvoja.

Foto: Profimedia

To je diktator koji meri vlast brojkama, kilometrima i rezultatima. Njegova „diktatura“ ima šest jasnih stubova.

Stub 1: Diktator plata i penzija

Od zemlje u kojoj je, za vreme Đilasa, Tadića i drugih koji su zemlju vodili u ponor, najviši nivo prosečne plate bio tek 330 evra, Srbija će pod Vučićevim vođstvom do kraja godine doći do preko 1.000 evra.

Penzije su porasle sa 204 evra iz tih loših godina na 485 evra, koliko će prosečna penzija biti od 1. decembra.

To nije samo nominalni rast, već pokazatelj da fiskalna disciplina i privredna politika imaju konkretne rezultate.

U 2012. godini BDP po stanovniku bio je 4.870 evra, a 2027. će biti gotovo 16.000 evra.

Nivo nezaposlenosti tada je bio 25,9 odsto, a danas iznosi 8,5 odsto.
U 2012. je zaposlenih bilo 1.865.000, a danas 2.370.103 formalno zaposlena – što je preko 500 hiljada više nego u prošlosti.

U periodu od 2014. godine do danas otvoreno je ili je u realizaciji oko 590 projekata (uključujući fabrike, pogone i proizvodne linije, distributivne i logističke centre, maloprodajne objekte, hotele, IKT i shared services centre i slično).

Planirano ulaganje po osnovu njih iznosi oko 11,3 milijarde evra uz otvaranje oko 118.000 novih radnih mesta.

Stub 2: Diktator puteva i pruga

Za deceniju vlasti izgrađeno je više od 600 (609) kilometara autoputeva – što je više nego Tito i svi posle njega zajedno za 70 godina (596 km).
Ubrzani razvoj železnice doneo je 216 kilometara novih pruga, uz rekonstrukciju više od 840 kilometara starih trasa.
Poslednji kilometar pruge, pre Aleksandra Vučića, izgrađen je 1976. godine.
Simbol svega je brza pruga Beograd–Novi Sad–Subotica, kojom se 183 km prelazi za nešto više od jednog sata – projekat koji je Srbiju uveo u evropske infrastrukturne standarde.

Stub 3: Diktator koji ne hapsi protivnike

Za razliku od klasičnih diktatura, Vučićev režim nije obeležen zatvaranjem opozicije. Naprotiv – nelegalni i protivzakoniti protesti se održavaju gotovo svakodnevno. Minimalno ili gotovo nikada u okviru zakona, ali stalno izvan njega. Opoziciji je ostavljen prostor da se pokaže pred građanima u pravom svetlu, a novinari i mediji slobodno kritikuju vlast.

Stub 4: Diktator koji hapsi mafiju

Umesto političkih neistomišljenika, Vučićeva vlast hapsi vođe kriminalnih klanova. Uhapšeni su Belivuk, Miljković i čitava mreža njihovih saradnika. Mafijaški sistem, koji je godinama unazad bio paralelna vlast, doživeo je najveći udarac upravo u ovoj „diktaturi“.

Stub 5: Diktator stabilnosti

Devedesete i rane dvehiljadite pamtimo po krvavim nerazjašnjenim obračunima na ulicama Beograda i drugih gradova. Danas takve slike gotovo ne postoje, nema nerasvetljenih i nerazjašnjenih mafijaških ubistava.

Stub 6: Diktator otvorenih vrata

Vučić nije izolovan vođa. Naprotiv. Njegova politika omogućila je Srbiji otvorena vrata u Moskvi, Vašingtonu, Parizu, Briselu, Pekingu i Abu Dabiju. On je jedini lider na Balkanu koji je uspeo da balansira između svetskih centara moći i da održi saradnju na svim stranama, jačajući međunarodnu poziciju svoje zemlje.

Šest stubova Vučićeve „diktature“ jasno se vidi: višestruko veće plate i penzije, stotine kilometara novih puteva i pruga, opozicija koja protestuje na nezakonitim skupovima bez zabrane, mafija koja završava iza rešetaka, stabilnost u društvu i otvorena vrata najvažnijih svetskih metropola.

Ako je to diktatura – onda je to diktatura koja diktira rast i stabilnost.

Zato je pitanje jednostavno: da li Srbija danas prvi put ima diktatora koji diktira – razvoj?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije