NEMA KONDICIJE BEZ KIZE I ŠILETA: Braća Zoran i Miljan Grbović, vrhunski stručnjaci fizičke pripreme najuspešnijih sportista

Jedan brat je Novaka Đokovića naučio špagu, balans i gimnastički pozdrav spravi, kod drugog je letos gurao građevinska kolica na placu i kosio.

Foto: Goran Čvorović

Između, smestilo se i isprepletalo mnogo prebogatih životnih sudbina i dogodovština koje su pratile braću Zorana Kizu i Miljana Šileta Grbovića, kondicione trenere zaslužne za planetarne uspehe nebrojano mnogo vrhunskih sportista.

Bolje ih je pitati s kim u karijeri nisu radili i ko uz njih nije stigao do trijumfa. Nabrajanje u obrnutom pravcu potrajalo bi do kraja ovog teksta, a i toliki prostor bi verovatno bio tesan. Ako pitate Zorana ko je bolji, to je svakako Miljan, ako sud zatražite od Miljana, bez premca je – Zoran.

- Maher je u tom poslu, niko kao on ne ume da motiviše, da napravi ambijent, atmosferu, da ljudi zaborave i ne osete koliko je trening naporan. On je od ovoga napravio umetnost. Svako može da "skocka" pet ovih ili onih vežbi, ali da te neko tako podstakne da radiš, može samo Zoki. Takav motivator nigde ne postoji. Svestran je, ima neverovatan talenat za glumu, slikanje, pevanje. Umetnička duša – kaže Šile za svog brata.

- Postigao je mnogo više od mene, sila je. Fudbal, košarka, tenis, vaterpolo, rukomet, gimnastika, nema sporta u kome nije vodio timove do evropskih i svetskih medalja – ne ostaje mu dužan Kiza.

Rad sa Novakom Đokovićem posebno ističu. I danas su u redovnom kontaktu. S njim su, kaže mlađi Zoran, od njegove šeste, sedme godine.  

- Jednom je izjavio kako smo mu ulepšali detinjstvo – ponosan je na ovu saradnju tri godine stariji Miljan.

Pratili su, naravno, i njegove fantastične igre na nedavnom Australijan openu.

- Takva igra i kondicija, u tim godinama. Teško je to objasniti. Ruši pravila, u pozitivnom smislu. Svaka mu čast. Jednom sam ga u teretani, pred put u Rim, pitao šta mu je cilj. Zaustavio je vežbu, okrenuo se i s čuđenjem odgovorio: "Kao i uvek, da osvojim turnir." To sve objašnjava – ističe Zoran.

Miljan dodaje da postoji genetski faktor, ali da on sam po sebi ništa ne znači.

- Nešto ti je dato u životu, ali to nasleđe moraš da razvijaš. Ključ za uspeh je da od malena tačno znaš šta hoćeš. Umeo je da prepozna da ništa ne može da se postigne bez mnogo treninga i rada. Nema toliko ljudi kao on koji idu na vreme na spavanje, paze šta jedu, ulažu u sebe. Strahovito je radoznao. Bistar je, želi stalno da uči. Shvatio je da se samo pobednici priznaju. U tome je tajna.

Priseća se Šile Grbović i prelomnog trenutka u Novakovoj karijeri.

- Oterali su ga iz Australije, Amerikanci ga nisu primili na Ju-Es open, sve mu se skupilo, počeo je da gubi bodove. Bili smo u Monaku i razgovarali o svemu. A onda je osvojio Pariz, Torino i Australiju! To je samo rad, pozitivni inat i ništa više.

Kroz Novakov primer daje i savet mlađima.

- Pitaju se ljudi kako onako kliza po terenu? Pa bio je skijaš. Deca do 12 godina, koja se bave tenisom, treba da imaju jednu trećinu treninga iz tog sporta, a dve trećine iz ostalih – veli Miljan. 

Objašavajući koliko je Novak običan u svakodnevnom životu, otkriva i detalj od prošlog leta.

- Bio je kod mene u selu Pošćenje, u Crnoj Gori. Stefana je učio kako se guraju kolica jer smo u tom trenutku imali radove, dok je kasnije Tari u polju pokazivao kako se kosi.

Rođeni Kraljevčani prve gimnastičke korake napravili su u DTV Partizanu, odakle ih je put kasnije odveo na beogradski DIF.

- Društva za telesno vaspitanje su, danas, nažalost, ugašena. A bila su rasadnik svih sportova u Jugoslaviji, kao naslednici "sokolskih udruženja". Imala su vrhunsku gimnastiku sedamdesetih – priseća se Miljan.

Prvi veliki trenerski izazov bila mu je ženska gimnastička reprezentacija Jugoslavije 1983. godine. Pripremali su se u Splitu za Mediteranske igre u Kazablanki. Bili su tu i rukometaši koje je trenirao Branislav Pokrajac. Pozvao ga je da paralelno radi s golmanima, Zlatkom Aranutovićem i Mirkom Bašićem, u tom trenutku najboljima na svetu. Selio se, s jednakim uspehom, iz sporta u sport.

Čuveni Vlaho Orlić je hteo da dovede nekoga iz sveta gimnastike u vaterpolo. Izbor je, pogađate, pao na Miljana. Trenirao je i vaterpoliste Partizana. Bilo je to vreme Šoštara, Dragana Andrića, Igora Milanovića, Rađenovića… Sarađivao, posle brata Zorana, s Nikolom Stamenićem u juniorskoj reprezentaciji. S Ratkom Rudićem je sa seniorskom reprezentacijom na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. osvojio zlato.

- Uto me Gale Muškatirović zove u teniski klub Partizan. Posle me je tražio Radmilo Armenulić za Dejvis Kup reprezentaciju u kojoj su bili Boba Živojinović, Goran Prpić, Bruno Orešar i mladi Ivanišević, čudo od deteta – priseća se naš sagovornik.

Vaterpolu se vratio 1992. godine kada ga je Dragan Andrić pozvao da u Barseloni bude kondicioni trener. Proveo je tamo dve godine. Sledi poziv od Zorana Tute Živkovića da pomogne rukometašima koji 1996. osvajaju broznu na Evropskom prvenstvu u Španiji. Sa Veselinom Vujovićem sledeće godine spremao je juniorsku reprezentaciju.

- To je tim u kome je svako postao top igrač, od Šarića, Šterbika, Marka Krivokapića, Neše Golića… Svi su postali vrhunski rukometaši.

Sledi – košarka. Vladislav Lale Lučić 1998. ga zove da se pridruži Partizanu. Igrali su u tom trenutku u crno-belom dresu Lukovski, Radošević, Đokić, Čubrilo, Varda, Tomašević… Seli se onda u odbojku, zlatno doba ovog sporta, sve do 2012. najpre sa SRJ, a onda sa Srbijom. Istovremeno priprema i žensku rukometnu reprezentaciju. U nekoliko klubova je u međuvremeno postavljao program rada. Goran Stevanović, selektor fudbalske reprezentacije Gane, pozvao ga je 2012.

- Spremamo sam ih za afričko prvenstvo. U reprezentaciji je igrao i Sulej Muntari. Bio je legenda u Interu iz Milana – priseća se.

Doktorirao je 2013. godine. Sledi put u Kinu, u Šenžen, čudesan grad, kako kaže, gde je trenirao lokalni fudbalski tim. Zbog toga s Igorom Kokoškovom nije otišao da radi u reprezentaciji Gruzije.

- Divan čovek. I Darko Rajaković iz Toronta je kod mene trenirao u teretani u "Pioniru". Dolazili su i Raša Nesterović, Nenad Peruničić… Leti sam bio u kampu na Kopaoniku.

Potom je trenirao reprezentaciju Srbije u sinhronom plivanju.

- Taj sport je čudesan. Tim devojkama skidam kapu – kaže.

Spremao je zatim i skijašku reprezentaciju Srbije! U rukometnu reprezentaciju se vraća 2016. Na pripremama u Kranjskoj Gori sreće Nesterovića koji je tada već bio sportski direktor reprezentacije Slovenije.

- Predlažem mu da uzme Kokoškova za trenera. Posle pet minuta me zove Kokoškov iz Amerike i pita me hoćemo li da pomognemo našem drugu. Za dve godine nismo izgubli utakmicu i osvojili smo prvenstvo.

Bio je tu i Luka Dončić, sadašnji košarkaš Los Anđeles Lejkersa.

- Lako je s njim raditi. Veoma je vredan i radan. Sluša. Nema problem s tremom. Neposredan, predusretljiv. Na fajnal-foru u Beogradu, posle utakmice, ceo tim je već bio ušao u autobus, ali on je ostao da se slika sa mnom i mojim sinom – ističe Miljan Grbović.     

Sličan, uzbudljiv trenerski i životni put imao je i njegov brat Zoran. Bio je trener juniorske reprezentacije u vaterpolu u Atini na evropskom prvenstvu sa Nikolom Stamenićem 1987. godine kada su osvojili prvo zlato. Ostao je zatim u Grčkoj da četiri godine radi kao trener ženske gimnastičke reprezentacije. U vaterpolu je osvojio sve što je moglo. Bio je i trener pobedničke teniske Dejvis kup reprezentacije Srbije 2010. A od naših tenisera ne zna koga nije "zategao". Velike uspehe postigao je za Nenadom Zimonjićem.

- Proputovali smo Ziki i ja pola sveta. Video sam sve kontinente, u najlepšim pričama. Kada to u sportu doživiš, to je nešto posebno.

Uz Zimonjića, radio je i sa njegovim partnerima u dublu Paesom Leanderom, Danijelom Nestorom, Katarinom Srebotnik. Pun je priča sa turnira, dogodovština iz Halea, ulaska u glavni žreb iako se došlo zbog dubla, sedenja u loži s Borisom Bekerom, druženja s Federerom, odlaska na pariski koncert Pitera Gabrijela s indijskim teniserima Bofanom i Bupatijem, treninga kod Ivaniševića u kući, razgovora pred Vimbldon posle njegovog poraza u kvalifikacijama Kvinsa. Predvideo mu je da će podići pehar.

- I dan-danas čuvam majicu u kojoj je osvojio Vimbldon, na kojoj piše "Mom dragom Kizi" – priča naš sagovornik.

Trenirao je Novaka, Troickog, Bozoljca, Lajovića Međedovića, Jelenu, Anu, "sve naše devojke i momke koji su nešto postigli u tenisu." I danas u teretani na Dorćolu u kojoj radi Kiza stastavaju mlade generacije budućih vrhunskih sportista, poput tenisera Mikija Topića, i drugih. Uzmi ti zelenu loptu, ti crvenu, hoću šest komada, bez greške, ko će pre! S jednim, istim ciljem – da se napornim radom i vežbom stigne do svetskih visina.

JEDAN NA DVA

- Kad mi igrač kaže, šta će mi ta vežba, ja sam najbolji igrač na svetu jedan na jedan, ja ga pitam, majstore, a jesi li probao da budeš najbolji igrač jedan na dva? Uvek treba napredovati i praviti razliku – ističe Miljan Grbović važnu sportsku filozofiju na putu do uspeha.

NIJE ISTO 70 I 130

- Tajna našeg rada je u tome što svakom sportisti i članu tima treba spremiti individualni program. Ne radi se isto s nekim ko ima 70 i 130 kilograma – prenosi Miljan.

Foto: FOTO: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

Preporučujemo

Košarka

0 0

NI PANATINAIKOS NI PARTIZAN! Željko Obradović preuzima klub koji ne igra Evroligu

19. 02. 2026. u 14:28

Fudbal

0 0

SVET SPORTA U ŠOKU! Tibo Kurtoa postao vlasnik istog fudbalskog kluba kao Novak Đoković

19. 02. 2026. u 14:13

Fudbal

0 0

"RAZOČARAN SAM, KRITIKUJTE NAS"! Arteti teško pao remi Arsenala

19. 02. 2026. u 13:54

Tenis

0 1

BRAVO DEVOJKE! Krunić i Danilina u polufinalu turnira u Dubaiju

19. 02. 2026. u 13:20

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije