TRI GENERACIJE PRAVE HARMONIKE: Od dedine radionice do sopstvenog brenda kojim pariraju italijanskim

U PORODIČNOJ kući porodice Dulović u Aleksincu, iza običnih vrata i zvuka čekića, neguje se poseban zanat više od osamdeset godina.

Foto J. Ćosin

Otac i sin, Dragan i Vladimir, nastavili su posao koji je započeo Draganov tast Vladimir Živković - majstor koji je nekada jedini u ovom kraju popravljao harmonike, a čiji su umeće i ljubav prema ovom instrumentu postali temelj porodične tradicije. Ono što je počelo kao mala radionica za popravke, danas je preraslo u jedinstven posao - Dulovići su jedini u Srbiji, a među retkima na Balkanu, koji izrađuju harmonike svog brenda.

Iz njihove male radionice u Aleksincu izlaze instrumenti koji pariraju italijanskim, ali nose domaći potpis. Kod njih nema velike tehnologije ni savremenih mašina. Sve nastaje ručno, polako i s merom. Nema velikih serija ni brzih zarada - samo ono što mogu da naprave svojim rukama i garantuju imenom. A sve je, kako kaže Dragan, počelo davno i gotovo slučajno.

- To je bilo pre četrdesetak, možda i pedeset godina, kad sam ja nastavio posle tasta. On je počeo ovaj posao kao mlad, radio ga je decenijama, a nije imao sinove da nastave sa time, tako da sam se prihvatio tog posla. Tada je to bila mala radionica, samo za popravku, ali vremenom se sve širilo. Sad radimo ozbiljnije, imamo radnike, mnogo više harmonika nego pre, postali smo prava mala firma - priča za "Novosti" Dragan.

Nekoliko godina proveo je u Italiji, u fabrici "Beltuna", gde je naučio najfinije tajne ovog složenog zanata. Ipak, iako je imao priliku da ostane i radi tamo, vratio se u Aleksinac.

Foto: Фото Ј. Ћосин

POGLEDAJ GALERIJU

- Trebalo je da radim proces koji se tiče klavijatura, ali video sam da mi je mnogo bolje ovde. Ovde je moj dom, moj mir, moj posao. Tamo sam dosta toga naučio i usavršio što se harmonika tiče i po povratku sam odlučio da počnemo da pravimo i lično naš brend. U Srbiji niko sem nas ne izrađuje harmonike, mnogi ih popravljaju ili sklapaju, ali niko ih nije brendirao, pa možda čak ni na Balkanu. Italijani su po tome poznati, pa Aleksinac - priča nam on.

Njegov sin Vladimir, treća generacija majstora u porodici, polako preuzima zanat.

- To je prvo radio deda, pa otac, pa sam ja nastavio. Radim već deset godina, a i dalje nešto novo učim. U suštini znam sve, ali svaki dan donese nešto novo - kaže on, pažljivo podešavajući metalne jezičke na jednoj od svojih novih harmonika.

Iako na prvi pogled sve izgledaju isto, svaka od njih nosi svoju priču.

- Nijedna harmonika nije ista. Tri, četiri kad radimo u seriji, svaka ispadne drugačija. Neka bolja, neka malo lošija, nema pravila. Najbolje je kad se radi više komada odjednom, po pet, deset, pa onda za dva-tri meseca ispadne prava stvar - objašnjava Vladimir.

Dulovići danas godišnje proizvedu oko tridesetak harmonika, a svaka od njih nastaje uz precizan rad, strpljenje i mnogo ljubavi. Delove nabavljaju iz Italije ali sve ostalo - od sklapanja mehova i dirki do finiširanja tonova - radi se u njihovoj radionici u Aleksincu.

- Trenutno imamo svoju marku koju radimo u Srbiji, s italijanskim delovima. Naše harmonike svira ceo Balkan, a ima ih i po svetu. Izvozimo ih svuda. I poznati muzičari poručuju naše harmonike. Kupili su ih Jabučanac, Zoran Paunović, Andrija Kuta, Darko Antić... Mnogi sviraju naše instrumente, a sigurno ima i onih za koje i ne znamo - priča Vladimir sa ponosom.

Njihove harmonike, po kvalitetu i ceni, rame su uz rame s italijanskim, samo količina nije ista.

- Mi izradimo manji broj nego Italijani, ali nam je kvalitet na zavidnom nivou - dodaje Vladimir.

Dok razgovaramo, u radionici odzvanja ritam metala, drveta i mehova koji se polako sklapaju u instrument. U tom zvuku ima i topline doma i ozbiljnosti zanata koji odoleva vremenu.

- Harmonika se svira i u ratu i u miru. U svakom dobu se svira harmonika - kaže jedan od majstora.

U današnjici koja nosi mnogo promena i noviteta, u ovoj maloj radionici svi ostaju strpljivi i posvećeni. Upravo zahvaljujući toj jednostavnosti, iz svake harmonike čuje se nešto više od samog zvuka, a to je trajanje zanata koji opstaje uprkos svemu.

NE ZNAJU DA SVIRAJU

ZANIMLjIVO je da ni Dragan ni Vladimir, kao ni ostali radnici male porodične fabrike, ne znaju da sviraju instrument koji prave.

- To je samo kod nas neshvatljivo. U Italiji, hiljade radnika pravi harmonike, a nijedan ne svira. Mi smo isti kao oni - ne znamo da sviramo, ali znamo da napravimo dobru harmoniku i razumemo se u dobar zvuk - priča kroz osmeh Dragan.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije