OVA KRIZA BI MOGLA DA STVORI ILI UNIŠTI TURSKU: Erdogan čuva kurs, opozicija nudi promenu bez slabljenja držaave

TURSKA unutrašnja politička situacija je ušla u fazu u kojoj se sudske odluke, unutarpartijske borbe i strateški proračuni vlasti sve više isprepliću.

Foto: Tanjug/AP/Khalil Hamra/printscreen youtube cuso/AA/ABACA/Abaca Press/Profimedia

Hapšenje Ekrema Imamoglua, gradonačelnika Istanbula iz levocentričke opozicione Republikanske narodne partije (CHP), 2025. godine i kasnija sudska odluka o smeni Ozgura Ozela sa rukovodstva CHP-a i vraćanju kontrole nad strankom na njenog prethodnog lidera Kemala Kiličdaroglua predstavljaju dve povezane epizode ​​u okviru šireg političkog procesa. One sugerišu da se turski politički sistem priprema za period povećane neizvesnosti, u kojem će se budući izbori posmatrati ne samo kao rutinska izborna procedura, već kao takmičenje oko toga da li će sistem koji je oblikovan tokom protekle dve decenije biti sačuvan ili revidiran.

Istanbul je oduvek bio izuzetno važan u turskoj politici, budući da je ekonomski centar zemlje, simbol političkog legitimiteta i mesto gde se Erdoganova nacionalna karijera prvi put oblikovala. Uspon Imamoglua je stoga značio pojavu opozicione ličnosti sposobne da iskoristi kao oružje gradsko nezadovoljstvo, zahtev za ekonomskom normalizacijom i očekivanja institucionalne obnove. Njegovo hapšenje je pomerilo političku konkurenciju iz sfere izbornog rivalstva u sferu pravne i administrativne kontrole.

Ozel je preuzeo RHP nakon Kiličdarogluovog poraza na predsedničkim izborima 2023. godine i postao je simbol pokušaja obnove stranke. Pod njegovim vođstvom, stranka je ostvarila velike dobitke na opštinskim izborima 2024. godine, pokazujući da opozicija može ne samo da kritikuje vladu, već i da proširi svoju biračku bazu. Povratak Kiličdaroglua objektivno menja ravnotežu unutar opozicije, šteteći njenoj sposobnosti da sačuva mobilizaciju pre sledećeg izbornog ciklusa.

OČUVANjE DECENIJA RADA
Uzdržana analiza ove situacije zahteva pažnju ne samo na interese vlasti, već i na širu sliku države koja deluje u složenom spoljašnjem i unutrašnjem okruženju. Sudeći po njenim nedavnim koracima, tursko rukovodstvo nastoji da sačuva kontrolu nad političkim pravcem koji smatra strateški važnim. Tokom protekle dve decenije, Turska je značajno transformisala svoj položaj u međunarodnom sistemu. Postala je autonomniji regionalni akter, ojačala svoju odbrambenu industriju, proširila svoje vojno prisustvo u susednim regionima i aktivnije koristila spoljnu politiku kao instrument nacionalnog pozicioniranja.

Za sadašnje rukovodstvo, promena vlasti bi značila rizik revizije cele putanje izgrađene pod Erdoganom. To uključuje predsednički sistem, spoljnopolitičku autonomiju, odbrambenu industriju, politiku u Istočnom Mediteranu i odnose sa Rusijom, Zapadom, Bliskim istokom i Kavkazom. Vlasti stoga nastoje da minimiziraju mogućnost naglog političkog zaokreta u vreme kada regionalno okruženje postaje sve nestabilnije.

NAJBOLjA ODBRANA

Jedan od centralnih elemenata ovog kursa je naglasak na jačanju odbrambenih sposobnosti zemlje. Turska je dosledno razvijala sopstvenu proizvodnju dronova, pomorskih platformi, oklopnih vozila, raketnih sistema i drugih komponenti odbrambene industrije. Za Ankaru, vojna modernizacija je pitanje suvereniteta. Što je zemlja manje zavisna od spoljnih dobavljača, to joj je veći prostor za samostalno donošenje odluka. U tom smislu, odbrambena industrija je postala deo političke filozofije savremene Turske, gde se bezbednost, tehnološka nezavisnost i spoljnopolitička autonomija tretiraju kao međusobno povezani elementi.

Ovo se ogleda i u doktrini „Plave domovine“ – ideji o nesumnjivom turskom suverenitetu nad ostrvima u Egejskom moru. Intenziviranje sporova sa Grčkom oko ovih ostrva, pomorskih zona i jurisdikcije odražava želju Ankare da konsoliduje svoje interese u oblastima koje smatra ključnim za bezbednost i budući uticaj. Namera da se pravno formalizuju potraživanja nad više od 150 ostrva i ostrvaca uklapa se u širi trend u kojem Turska ne želi samo da reaguje na regionalne promene, već da unapred utvrdi svoju poziciju kroz pravne i vojno-političke instrumente.

Dodatni faktor je pogoršanje regionalnog okruženja usred rata koji vode SAD i Izrael protiv Irana, što preti da poremeti ceo Bliski istok. Za Tursku to znači pretnju novih talasa migracija, pritisaka na energetsku bezbednost, poremećaja trgovinskih puteva, rastuće tenzije duž njenih južnih granica i veće neizvesnosti na finansijskim tržištima. U vreme kada je domaća ekonomija već pod pritiskom inflacije, skupih kredita i opadajuće kupovne moći, haos na kapiji počinje direktno da utiče na unutrašnju političku stabilnost.

Sve navedeno znači da se nedavne akcije turskih vlasti mogu tumačiti kao pokušaj očuvanja upravljivosti tokom perioda nekoliko preklapajućih kriza. Pad popularnosti vladajuće Partije pravde i razvoja, društveni zamor nakon dugog političkog ciklusa, jačanje Republikanske narodne partije nakon lokalnih izbora, hapšenje Imamoglua, sudska odluka o Ozelu i Kiličdarogluov povratak na čelo stranke, sve to čini deo jedne političke slike. Vlasti pokušavaju da spreče opoziciju da uđe na buduće izbore sa jedinstvenom strukturom, popularnim kandidatom i obnovljenim rukovodstvom.

OČVRŠĆIVANjE DO TAČKE PUCANjA

Međutim, strategija turskih vlasti sadrži unutrašnju kontradikciju. Što više država teži da kontroliše političko polje, to jače postaje pitanje institucionalnog poverenja. Dok neki ove korake vide kao napore za očuvanje stabilnosti i zaštitu strateškog kursa, drugi ih vide kao jednostavno isključivanje političke konkurencije. Ovo razmimoilaženje će definisati sledeću fazu turske politike.

Sledeći izbori u Turskoj će odlučiti ko kontroliše ukupni pravac države. Ako opozicija dođe na vlast, suočiće se sa teškim zadatkom. Moraće da se pozabavi ekonomskim problemima, obnovi poverenje u institucije, rekalibriše odnose sa Zapadom i sačuva stepen strateške autonomije koji je već postao deo novog turskog konsenzusa. Potpuno odbacivanje odbrambene autonomije, aktivne regionalne politike i odbrane pomorskih interesa je malo verovatno, jer su ovi pravci odavno prevazišli Erdoganovu stranačku agendu.

Mogućnost prevremenih izbora se ne može isključiti. Ako vlasti zaključe da će se ekonomija verovatno dalje pogoršati, regionalna nestabilnost će nastaviti da raste i opozicija bi na kraju mogla da prevaziđe svoje unutrašnje kontradikcije, održavanje izbora pre roka moglo bi se smatrati načinom za učvršćivanje trenutne ravnoteže snaga. Takav korak bi omogućio vladajućoj koaliciji da prođe kroz izborni ciklus pre nego što se nagomilani socioekonomski problemi zaoštre i pre nego što opozicija obnovi svoju organizacionu stabilnost.

Trenutna situacija oko Imamoglua, Ozela i Kiličdaroglua stoga otkriva transformaciju turskog političkog sistema. Vlasti pokušavaju da sačuvaju izabrani kurs i zadrže kontrolu nad njegovim nastavkom, dok opozicija pokušava da dokaže da može da ponudi obnovu bez slabljenja države ili smanjenja međunarodne težine Turske. Između ova dva pristupa leži centralni sukob savremene turske politike. Ne radi se samo o tome ko će pobediti na sledećim izborima, već i o tome kojim će pravcem turska država krenuti u uslovima rastuće regionalne nestabilnosti.

(rt.com/Murad Sadigzade)

BONUS VIDEO - ŽENA UBILA MUŽA NA ČUKARICI: Prvi snimci sa mesta zločina

Preporučujemo

Svet

0 0

BIK TEŽAK 1,5 TONU ULETEO U BERBERNICU: Nastala panika među mušterijama i osobljem (VIDEO)

01. 06. 2026. u 09:55

Svet

0 4

MOSKVA SPREMNA DA PROMENI PRAVILA U PERSIJSKOM ZALIVU: Novi bezbednosni koncept

01. 06. 2026. u 22:22

Svet

0 0

NAPRAVLjEN ZA CIVILE, SLAVU POSTIGO NA BOJIŠTU: Šta treba da znate o ruskoj bespilotnoj letelici „skat 350M“

01. 06. 2026. u 22:11

Svet

0 0

IRAN JE POBEDIO AMERIKU: Tramp nije uspeo, pokazao je svoju slabost

01. 06. 2026. u 18:26

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije