Spas kod generala

 PUKOVNIK Ratko Altaras opisao mi je decembra 1991. kako se spasla, menjajući istrajno boravišta, njegova rođaka Rahela - Bulkica Anaf, posle rata udata Ristić. To je učinio na osnovu njenog kazivanja.
“Do okupacije Jugoslavije 1941. godine porodica Anaf je živela u svojoj prizemnoj kući sa dva mala stana u ulici Pop Taškova 4, u Beogradu, u blizini tadašnje Autokomande. Živeli su u srednjem materijalnom stanju i relativno bezbrižno.
Rahelin otac Bencion bio je limarski majstor. Veoma društven, veoma tražen i dobar majstor. Položaj kakav je uživao među ljudima omogućiće mu kasnije da preko mnogih prijatelja pokuša da svoju porodicu spase od nacista, što mu je delimično i uspelo.
Za sve Jevreje, pa i za porodicu Anaf, okupacija je značila teške dane. Posle lišavanja najelementarnijih ljudskih prava, počela su streljanja muških Jevreja kao talaca. Oni su bili zatočeni u sabirnom logoru Topovske šupe.
Rahela je u svom stanu ostala negde do kraja novembra 1941. Kada je čula da su Nemci počeli da odvode žene i decu u logor, odmah je pobegla kod svojih školskih dugarica Nade i Perside Šparavalo. Tu je ostala skrivena nedelju-dve. Za to vreme one su uspele da Bulkici obezbede lažnu đačku knjižicu na ime Bojana Mirković. Posle toga Bulkica je prešla u stan Ivanke Nikolić, svoje sestre od tetke. Tu je ostala do januara 1942. Vlasnik kuće doznao je da se u stanu Nikolića krije Bulkica, zapretio je da mora da napusti njegovu kuću ili će je prijaviti Nemcima.
Muž njene sestre od tetke, Srbin, odveo je tada Rahelu u Senjski rudnik kod brata Ace, koji se tu skrivao pod imenom Avram Antić. No tu nije smela da ostane takoreći ni dana. U mestu se nalazio poznanik narednika Nikolajevića, isto podoficir bivše jugoslovenske vojske, neki Rus Arkadije, koji je, doznavši za Bulkicu, izrazio sumnju zašto narednik prvo dovodi svog rođaka, a sada i neku devojčicu o kojoj nikada nije govorio. Zbog toga je Aca u januaru 1942. godine odveo sestru u Aranđelovac, gde se već ranije krio njihov otac Bencion.
Bencion je u Aranđelovcu sreo kolegu, limarskog majstora, Milana Živkovića čija je žena bila Jevrejka. Pošto nije smeo da primi Rahelu u svoj iznajmljeni stan, privremeno rešenje bilo je da je kolega Milan primi na nekoliko dana. Zima je bila, januar mesec. Ovo rešenje nije moglo biti za duže.
Pre odlaska iz Beograda, otac Bencion je od svog prijatelja inženjera Miše Boškovića dobio pismo za Mišinog rođaka armijskog generala Ljubomira Marića, u kome Miša moli svog rođaka da donosiocu pisma, ako zatreba, izađe u svemu u susret i pomogne mu. Bencion se obratio generalu i ovaj se odazvao njegovoj molbi. On je Rahelu, kao Bojanu izbeglicu iz ustaške Hrvatske zaposlio kao kućnu pomoćnicu u porodici medicinske sestre Ruže i pravnika Nenada Milića. Oni su posle okupacije napustili Beograd, gde je Nenadu pretila opasnost kao levičaru.
U to vreme general Marić je znao ko se krije pod imenom Bojane, a porodica Milić to još nije znala. Iako je radila kao kućna pomoćnica, Rahela je boravila veoma dobro primljena, zavoleli su je ti dobri ljudi.
U kući porodice Milić, Rahela je provela od januara do decembra 1942. godine. Tog decembra se dogodilo nešto što je moglo tragično da se završi.
U Aranđelovcu je živela Juca Đorđević. Jednom prilikom, ćerka generala Marića, Rajka, kao u poverenju rekla je Juci da se u kući Milića krije jedna devojčica Jevrejka. Juca se zabrinula i to poverila porodici Milić. Bili su veoma iznenađeni i pozvali su Bojanu - Rahelu na razgovor. Pitali su je da li je ona Jevrejka. Ona je to poricala. Posle upornog nastojanja da kaže istinu, i kada su joj rekli da oni nju vole i da joj neće učiniti nikakvo zlo, Rahela je priznala, gorko zaplakala, klekla pred njima na kolena i molila da je ne otkriju Nemcima.
Tada je Ruža Milić pridigla Rahelu, zagrlila je i sama zaplakala i rekla joj da se ništa ne brine, da će se oni postarati za nju, ali da više ne može da ostane u njihovoj kući niti u Aranđelovcu.
Nenad Milić je odmah otišao kod generala Marića sa zahtevom da se general pobrine šta dalje sa Rahelom, pošto je njegova kćerka razotkrila. General nije imao kuda. Obezbedio je Raheli objavu za putovanje u Vrnjačku Banju i uputio je da se javi njegovom rođaku, već ranije pomenutom inženjeru Miši Boškoviću.
Miša ju je primio i kod njega je ostala tri meseca. Dan je provodila u podrumu, a noć u stanu Boškovića.
U međuvremenu Boškovići su tražili drugo, trajnije rešenje. Uspeli su da Bulkicu zaposle kao kućnu pomoćnicu kod inženjera Petronija Jokića, za malu platu, stan i hranu. Porodica Jokić nije znala ko se krije pod imenom Bojana. Njoj kod ove porodice nije bilo nimalo lako, ali je tu dočekala kraj rata.
Odmah po oslobođenju Vrnjačke Banje otkrila je svoj identitet Petroniju Jokiću, koji je bio visoki funkcioner u Nedićevoj upravi. Kada je ovaj čuo da ona nije Bojana, nego Jevrejka Rahela Anaf, rekao joj je da je on to znao ne bi ona kod njih ostala ni časa!

BRAT STRELJAN
RAHELA je nekoliko puta obilazila svog mlađeg brata Josifa -Joleta u logoru Topovske šupe. Sluteći najgore, Jole joj je govorio da beži iz svog stana, a najbolje je da ode iz Beograda. Bulkica je videla kada je njen brat Jole trećeg novembra odveden sa većom grupom Jevreja i doznala da je streljan. Više nije bilo vremena, moralo se što pre bežati.

(Nastaviće se)