Streljani i grobari

DVA gestapovca bili su jedan za drugim komandanti logora na Sajmištu i učestvovali su u operaciji gušenja gasom jevrejskih žena i dece. Obojica su bili pripadnici SS-a, vojske i političke policije nacističke partije, verne Hitleru. Pred rat je imala milion pripadnika pod komandom Hajnriha Himlera.
SS-potporučnik Herbert Andorfer, rođen je u Austriji 1911. kao vanbračno dete. U vreme opšte nezaposlenosti prišao je 1931. nacističkoj partiji. Završio je policijski kurs i učestvovao u napadu na Jugoslaviju 1941. Komandant logora na Sajmištu postao je krajem januara 1942.
Na tom položaju zamenio je Edgara Engea rođenog 1905. u Nemačkoj. Njegov otac je bankrotirao kao farmer. Enge je šegrtovao u jednoj firmi za kancelarijsku opremu, zatim radio od 1926. do godina krize, kada su i on i njegov otac ostali bez posla. U nacističku partiju ušao je 1938. Komandant logora na Sajmištu bio je decembra 1941. i januara 1942.
Akciju gušenja najbolje odslikava iskaz visokog policijskog funkcionera u Beogradu Šefera i Andorfera na suđenju, čije je spise istražio istoričar Kristofer Brauning.
Dušegupku su iz Berlina dovezla dva SS-ovca, Gec i Mejer, koji su njom rukovali tokom gušenja žena i dece. Oni nisu nađeni posle rata, niti im je ikada suđeno.
Kada je akcija započela, dušegupka je bila parkirana pred ulazom u logor čekajući da Jevreji budu ukrcani. Gec i Mejer su često ulazili u logor i deci delili bombone da bi se taj posao što lakše odradio. Drugi, običan kamion ulazio je u logor da pokupi stvari žrtava. Njima je rečeno da će biti preseljeni u neki drugi logor. Mnogi su se u početku dobrovoljno javljali za preseljenje, jer su uslovi na Sajmištu bili užasni. Ipak, pošto nisu bili sigurni kuda ih vode, sužnji su se dogovorili da oni koji prvi pođu ostave na dogovorenom mestu na drugom kamionu poruku o tome gde su ih odveli. Pošto ta poruka nije nađena, niko se više nije javljao kao dobrovoljac za preseljenje. Nemci su morali da prave liste za svaki dan.
Kada bi dušegupka bila utovarena, krenula bi preko mosta na Savi, nekoliko stotina metara od ulaza u logor. Tamo je komandant logora Andorfer čekao u putničkim kolima.
Kada bi prešla most, dušegupka bi stala na beogradskoj obali i jedan od SS šofera bi izašao i spustio se ispod vozila da bi spojio cev koja je izlazila iz motora sa otvorom na dnu hermetičke velike kabine u kojoj su bili ljudi. Kamion sa prtljagom bi se tu zaustavio i dušegupka bi sama nastavila kroz centar Beograda prema Jajincima. Na jajinačkom strelištu već je bila iskopana velika grobnica. Tu je bilo i jedno odeljenje nemačkog 64. policijskog bataljona sa zadatkom da spreči dolazak nepoželjnih lica.
Čim bi došla dušegupka, jedan drugi kamion bi stigao iz nemačke policije. Pod jakom stražom u njemu su se nalazili srpski zatvorenici čija je dužnost bila da mrtva tela žena i dece izbace u masovnu grobnicu. Dušegupka bi se vozeći unazad približila grobnici, vrata bi se otvorila, dim bi pokuljao, leševi stisnuti uz vrata sami bi poispadali, a ostale bi zatvorenici bacali u grob kao cepanice. Vireći iza ograde, to su videli mali Borivoje Živanović i njegove dve sestre, koji su živeli prekoputa strelišta u Jajincima.
U specijalni kamion stalo bi 50 odraslih, ali često bi ukrcali i do stotinu žena i dece. Kamion je 10. maja 1942. pošao na svoj poslednji put ukrcavši i jevrejsku upravu logora. Pošto su i oni bili bačeni u grobnicu, sedam srpskih zatvorenika streljano je na licu mesta da ne bi ostalo živih svedoka.
Dušegupka je vraćena u Berlin, a četiri nemačka žandarma koja su obezbeđivala operaciju u Jajincima dobili su nagradno odsustvo.
Evo i svedočanstva Vladimira Milutinovića koji je kopao rake za ugušene Jevreje. U iskazu 30. decembra 1944. on je rekao: “... Puna dva meseca radio sam na iskopavanju raka u 1942. godini... Iskopano je 81 ili 82 rova. Ja sam učestvovao u kopanju svih ovih rovova i u njima je moglo stati najmanje po 100 ljudi...”
Jevrejska bolnica u Beogradu osnovana je juna ili jula 1941. jer je bilo zabranjeno da Jevreji odlaze u ostale beogradske bolnice. Bolnicu su morali da opreme i snabdevaju sami Jevreji. Bila je pod stalnim nadzorom Gestapoa.
U noći između 18. i 19. marta Gestapo je iznenada pohapsio sve članove porodica lekara i osoblja bolnice kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u svojim kućama. Dovedeni su u bolnicu gde su lekari i bolničari stanovali. Dušegupka je dovedena pred bolnicu, svi pacijenti, lekari i njihove porodice su ukrcani i na putu za Jajince ugušeni.
Posle streljanja muškaraca i gušenja žena i dece, šef Vojne uprave u Srbiji, general Harald Turner, pohvalio se avgusta 1942. generalu Leru naimenovanom za novoga zapovednika evropskog jugo-istoka. U izveštaju je konstatovao “... da je Srbija, jedina zemlja u kojoj je pitanje Jevreja i pitanje Cigana rešeno.”
U jednom pregledu mera protiv Jevreja na okupiranim teritorijama, Franc Redemaher, stručnjak za jevrejska pitanja u nacističkom ministarstvu spoljnih poslova, 29. maja 1942. je zabeležio: “Jevrejsko pitanje u Srbiji nije više akutno.” A Šefer, vrhovni šef Službe bezbednosti u Srbiji je deset dana docnije u razgovoru sa nemačkim vojnim lekarom sa ponosom konstatovao da je Beograd “jedini veći grad Evrope očišćen od Jevreja, da je postao Judenfrei”.
(Nastaviće se)