Deca poput staraca

OD početka marta do početka maja 1942. oko 7.500 jevrejskih žena i dece, bolesnika i lekara iz Jevrejske bolnice i nešto odraslih muškaraca - tačan broj nije nikad utvrđen - usmrćeno je izduvnim gasovima iz motora kamiona dušegupke, koju su Nemci poslali iz Berlina u logor za Jevreje na bivšem beogradskom Sajmištu. Tako su okupatori posle streljanja Jevreja muškaraca uklonili sa lica zemlje njihove udovice i siročad.
Posle masovnih streljanja u Sovjetskom Savezu i Srbiji u leto i jesen 1941. koja su imala negativne psihičke posledice po ljude koji su ih vršili, nacisti su potražili brži način. Razvili su ga stručnjaci Kriminalističko-tehničkog instituta. Posle mnogo opita sa vozilima i žrtvama odabran je kamion "Saurer" od pet tona, čija je kabina bila 5,8 metara dugačka i 1,7 metara visoka i mogla je da prima do sto osoba.
Pre toga hemičar Lajding, iz Kriminalističko-tehničkog instituta izvršio je probe koje je ovako opisao:
"Ušao sam u ta kola sa gas-maskom na licu, a svrha analize bila je da se utvrdi u kom vremenskom roku nastupa stanje duboke nesvesti i zatim smrt. Bio je cilj da prvi i drugi stadijum trovanja gasom pre toga uopšte ne nastupe. Jer, u prvom stadijumu nastupa stanje mučnine, a u drugom stanje uzbuđenosti i razdraženosti".
Tek nedavno smo saznali mnoge pojedinosti blagodareći radu istoričara Kristofera Brauninga pod naslovom "Konačno rešenje u Srbiji, Zemunski logor za Jevreje". Rad je objavio 1983. u zbirci studija izraelske memorijalne ustanove "Jad Vašem" .
Brauning je dragocene podatke pronašao u zapisnicima sa suđenja nacistima koji su bili na službi u Srbiji.
Nemci su odlučili 28. oktobra 1941. da za jevrejske žene i decu iz Beograda i Banata obrazuju logor na bivšem Sajmištu. Pošto su u to vreme Zemun i leva obala Save pripadali ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, od nje je zatraženo da se saglasi da sajamski prostor bude upotrebljen kao logor. Ustaške vlasti su se saglasile pod uslovom da logorska straža bude nemačka i da se snabdevanje logora vrši sa srpske, a ne sa hrvatske teritorije.
Dovođenje žena i dece započelo je 8. decembra 1941, a 15. decembra bilo ih je u logoru 5.291. No ubrzo je broj zatočenih porastao, jer su u logor dovođene i Jevrejke sa decom iz Šapca, Niša, Kragujevca i drugih mesta. Krajem februara su stigli i Jevreji iz Kosovske Mitrovice i Novog Pazara, oko 300 lica oba pola, a početkom maja i jedan deo Jevreja iz Zemuna. Ukupno je kroz logor na Sajmištu prošlo oko 7.500 Jevreja.
O prilikama u logoru podrobni podaci mogu se naći u knjizi "Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji" koju je 1952. izdao Savez jevrejskih opština Jugoslavije.
U paviljonu 3, koji je u prvoj fazi jedini prilagođen novoj nameni, nalazio se najveći broj Jevrejki sa decom - njih oko 5.000. Paviljon je bio premalen za toliki broj lica. Bio je oštećen od aprilskog bombardovanja Beograda i ljuta zima je prodirala sa svih strana. Od interniranih je na kraju ostalo živo samo šest žena koje su puštene sredinom maja 1942, jer su mogle da dokažu da su strane državljanke ili udate za Srbe hrišćane.
Zabeležene su reči Šarlote Rot:
"Sa gornjih spratova curila je na donje mokraća male dece, tekla je voda kojom su žene, po naređenju Nemaca, prale ležajeve, tako da su svi donji spratovi bili mokri, a slama uvek vlažna. Slamu nam uopšte nisu menjali. Mnoge žene nisu ni imale slame... Kako od kuće nisam donela posteljinu, jer su mi pre toga Nemci opljačkali stan, bila sam prinuđena da spavam na golim daskama i da se pokrivam svojim tankim kaputićem, tako da sam užasno trpela od zime..."
Lenka Anđelković je izjavila:
"Hrana je bila užasna. Čim smo potrošili ono malo hrane što smo sobom poneli, nastala je prava glad. Izjutra smo primale jednu šolju tople vode, za ručak i večeru po jednu kašiku od oko četvrt litra nečeg što je ličilo na splačine sa po kojim listom kupusa ili komadom krompira...".
Posledice takve ishrane bile su poražavajuće, kako je posle rata rekla Stana Košanin, opisujući pacijente sa Sajmišta u Jevrejskoj bolnici:
"U bolnici su se s vremena na vreme pojavljivala nova lica: žene sa Sajmišta - bolesnice, deca sa ranama od promrzlina kojima su nokti otpadali od zime i nedovoljne ishrane. Svi su bili sama koža i kost. Deca sa svojim staračkim ispaćenim licima nisu ličila na decu. Žene, očiju izbezumljenih od straha, odbijale su da pred nepoznatim licima bilo šta kažu o logoru...".
Sapatnica koja se docnije oslobodila iz logora, Vera Danon, kaže da mnogi nisu mogli da izdrže muke. Nekoliko devojaka je poludelo. Samo je neka Levijeva odvedena, navodno u ludnicu. Sve druge su ostale i dalje sa ostalima.
Zima 1941- 42. bila je izuzetno oštra. Šarlota Ćosić ovako je opisala patnje zbog zime:
"Naše devojke koje su odlazile na prinudni rad na zemunski aerodrom vraćale su se ne samo promrzlih prstiju na nogama i rukama već su im sa nadlanica otpadali koža i čitavi komadi promrzlog mesa. Najstrašnije je bilo noću kada su mala deca, mučena glađu i zimom, plakala i molila majke da im daju hrane i da ih bolje pokriju. To je trajalo noćima i mnogi od nas nisu mogli ni trenuti od žalosti zbog bede te nevine dece."
Šarlota Ćosić kaže da je dnevno umiralo u proseku pet do šest lica. Veruje se da je pre konačnog usmrćivanja gasom oko deset posto umrlo od zime, gladi i bolesti.
(Nastaviće se)