Ubice samo Nemci

 U poređenju sa šest miliona Jevreja uništenih u Evropi, broj onih koje su Nemci ubili u užoj Srbiji i Banatu bio je mali - 14.800. ili 88,9 odsto od onih pre rata. Ali način i brzina kojom je to izvršeno bio je izuzetan. Muškarci Jevreji iz Srbije i Banata su tokom ustanka 1941. streljani kao srpski taoci, a njihove udovice, siročad i bake ugušeni su u kamionu dušegupki od početka marta do početka maja druge godine okupacije. Dugo posle rata nije se postavljalo kao sporno pitanje ko je ubio srpske Jevreje. Znalo se - Nemci. Oni su u Srbiji zaveli vrlo svirepu vojnu vladavinu koja je odlučivala o svemu.
No početkom devedesetih godina stvari su se promenile. Ratna propaganda Franje Tuđmana, koji je otcepio Hrvatsku od Jugoslavije, tvrdila je po svetu da su i Srbi, i posebno Nedićev režim, krivi što je Srbija postala prva evropska zemlja u kojoj je “rešen jevrejski problem”. Ja se verovatno ne bih vraćao na to da se skoro isto u sadašnjem vremenu ne čuje u Srbiji od Helsinškog komiteta. Osećam se obaveznim da protiv toga podignem glas kao srpski Jevrejin generacije koja je pobijena. Time se vrši izmena istorije holokausta, protiv čega se Jevreji svuda bore.
Jedno od prvih hrvatskih grubih iskrivljavanja istorije pojavilo se u Pismu uredniku londonskog dnevnog lista “Independent” 24. oktobra 1991. Bilo je potpisano imenom Lea Bauman, koja je predstavljena kao članica Židovske opštine u Zagrebu i službenica Ministarstva informacija Hrvatske. Ona je u pismu tvrdila sledeće:
“...Šezdeset hiljada Jevreja iz svih delova Srbije bili su transportovani u tri koncentraciona logora u Srbiji gde su bili uništeni... Samo ubijanje izvršili su Srbi.”
Memorijalna komisija Jevrejske opštine u Beogradu je odbacila te laži u svome pismu uredniku koje je taj list takođe objavio. Ona je citirala Enciklopediju holokausta u kojoj se navodi predratni broj Jevreja u Srbiji daleko od izmišljenih 60.000 i kaže da je “otprilike 14.500 srpskih Jevreja - 90 procenata jevrejskog stanovništva od 16.000 - bilo uništeno”.
Komisija je takođe citirala Studiju DžV izraelskog memorijalnog centra Jad Vašem (Jerusalim, 1983) u kojoj je Kristofer Brauning u svome radu “Konačno rešenje u Srbiji” ustanovio da je jevrejske muškarce u Srbiji streljala nemačka vojska, a žene i decu podavili pripadnici nacističke SS bez ikakvog učešća Srba u tim zločinima.
Jedan hrvatski autor i bliski saradnik pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, Anto Knežević je takođe brutalno vršio izmenu istorije holokausta. U pismu Tajmsovom literarnom dodatku (TLS, dec. 31. 1993), u vezi sa logorom za Jevreje na predratnom beogradskom Sajmištu čije su sužnje Nemci ubili u kamionu dušegupki u proleće 1942. Knežević je napisao da su “srpski vojnici ugurivali Jevreje u kamion” što je bila prljava izmišljotina. Prema nemačkim dokumentima koje navodi Kristifor Brauning, Hrvati su dozvolili Nemcima da ustanove logor za Jevreje na njihovom tlu “pod uslovom da straža u logoru bude nemačka, a ne srpska”.
Cilj Tuđmanove ratne propagande je bio jasan: ako uspe da ubedi svet da su Srbi zajedno sa Nemcima ubijali Jevreje, lakše će ih takođe ubediti da u ratovima u Bosni i Hrvatskoj Srbi ponovo vrše etničko čišćenje.
Trinaest godina posle zagrebačkog izvrtanja istorije, taj posao je nastavio Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji. U Izveštaju o Srbiji za 2006. godinu, taj komitet je napisao:
U toku Drugog svetskog rata Jevreji u Srbiji su u visokom procentu stradali u holokaustu ne samo od nemačkih okupacionih vlasti, već i od vlade nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevaca, žandarmerije i Specijalne policije, čiji je efikasan rad doprineo da je već u avgustu 1942. godine Beograd, kao prva evropska prestonica, proglašen za grad očišćen od Jevreja”.
Helsinški komitet je u svome Izveštaju o Srbiji za 2009. godinu (13. juna) povećao optužbe protiv Srbije. Pod naslovom “Srbija je učestvovala u holokaustu Jevreja” u izveštaju se kaže:
“Marionetska vlada u Srbiji koju su podržavali nacisti, učestvovala je u holokaustu Jevreja za vreme Drugog svetskog rata... Hoće li Srbija ikada da prizna istinu o svome učešću u istrebljenju Jevreja i bosanskih muslimana? Hoće li vlada Srbije ikada da se izvini?”
Cilj optužbi odmah postaje jasan: “Zbacivanje sa vlasti Slobodana Miloševića oktobra 2000. nije dovelo do potpunog raskida sa nasleđem njegovog režima ... što se ogleda u neodustajanju od (poraženog) Projekta Velike Srbije, nacionalizma, poricanju nedavnih zločina i svireposti, i u odbojnosti prema suočavanju sa nedavnim ratnim odgovornostima...”
(Nastaviće se)