Suze kosovskih stradalnika

VELIKI uticaj na patrijarha Pavla sigurno je imalo vreme od gotovo 34 godine provedeno na Kosovu i Metohiji, na dužnosti episkopa raško-prizrenskog. On se potpuno saživeo sa svojom pastvom. Zato je poželeo da na njegovo ustoličenje u tron srpskog patrijarha dođu i njegovi saradnici iz Prizrena.
Glasnik, službeni list Srpske pravoslavne crkve, iz tog vremena, svedoči: “Prizrenci došavši, pristupiše sa suzama u očima svome Vladici. A srca njihova behu puna radosti. I moljahu Ga da pomjane u svojim molitvama njih i vasceli srpski mnogostradalni narod na Kosovu i Metohiji. Još ga moljahu: pomjani Vladiko u svetim molitvama mlade bogoslove i njihove nastavnike, i još pomjani svo sveštenstvo i monaštvo mnogostradalne Eparhije raško-prizrenske”.
Njegova svetost nastavio je često da odlazi na Kosovo i Metohiju i da služi u Pećkoj patrijaršiji. Ali, patrijarh Pavle nikada nije posetio Pećku patrijaršiju, a da nije otišao da poseti i neke druge velike svetinje u ovoj srpskoj pokrajini.
Iako u poodmaklim godinama, od tog velikog stradanja i progona Srba 1999. godine, nastojao je da uvek za Božić, Vaskrs i Pokrov presvete Bogorodice (hramovnu slavu Pećke patrijaršije), ali i za neke druge prilike, ode na Kosovo i Metohiju. Odlazio je i bez pratnje KFOR-a. Kao što i ranije nije dozvoljavao da ga prati srpska policija ili bilo ko drugi, da se ne bi desilo da neko zbog njega strada.
Ide sam, polažući svu nadu u Božju zaštitu!
U razgovorima sa stranim državnicima i predstavnicima drugih crkava i verskih zajednica, njegova nezaobilazna tema je stradanje Srba i pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji.
A, videlo se, najmoćnije zemlje sveta koje su izvršile agresiju na Srbiju 1999. godine, čiji su vojnici potom došli da “čuvaju mir”, sve otvorenije su radile na otcepljenju Kosova i Metohije.
Zato Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, pod predsedništvom patrijarha Pavla, krajem 2005. godine, povodom najave da će otpočeti razgovori o utvrđivanju “konačnog statusa” Kosova i Metohije, upućuje poruku kojom se traži da se “uzme u obzir interes svih građana” koji žive na ovom području, jer “hleba, sunca, vode i ljubavi Božje na Kosovu i Metohiji ima za sve nas”. Ali i zahteva: “Ukoliko bi se desilo, ne daj Bože, da bilo kakvo rešenje bude nametnuto, Sabor očekuje da Skupština Srbije obznani celom narodu da je izvršena nelegitimna i nelegalna okupacija jednog dela naše nacionalne teritorije”.

Duhovno pustošenje

PRILIKOM prvog razgovora sa patrijarhom Pavlom, pitao sam ga za ocenu duhovnog stanja srpske nacije, u vreme kada je došao za njenog duhovnog poglavara, posle gotovo poluvekovnog ateističkog komunističkog režima. Odgovor Njegove svetosti bio je:
- Za tolike godine, kada naš narod ne samo da nije imao priliku da se duhovno učvršćuje i ide napred, nego je išao u obrnutom pravcu, kada je i u školi i u vojsci, i preko sredstava javnog informisanja (štampe, radija, televizije), govoreno sve suprotno od onoga što je naša vera pravoslavna bila i što je činila, nastala je praznina, provalija, koja se sada ne može najedanput premostiti. Ali, mislim i verujem, da jedan dobar broj naših mladih ljudi shvata potrebu da se sasluša i druga strana, da saznaju i ono što nas je, kao narod, održalo stotine godina, da osećaju tu opasnost jednostranosti.
Prema materijalističkom shvatanju i stavu, čovek je samo telo, zemlja - duše nema. Duša je, kažu neki, navodeći primer automobila, svaki onaj točkić koji je na svom mestu i zahvaljujući kojem automobil radi. Kažu, ako nema jednog od tih točkića, nema duše. E, za nas tako nije. Za nas je duša - domaćin u telu. Telo je kao zgrada, kuća, u kojoj domaćin stanuje, a duša je ono što nas čini ličnostima...
Pošto ništa nije slučajno, logično, nametnulo se i pitanje: koliko je to moralno i duhovno pustošenje doprinelo da dođe do rata i drugih nesreća, do kojih je došlo tih godina?
- Svakako da ima više komponenti i sila koje su dejstvovale i koje su dovele do ovog rata. Tome je doprineo i onaj materijalistički stav, zbog kojeg je, umnogome, naše duhovno stanje postalo kao pustinja, koji je ostavio veliku prazninu. Duhovno pražnjenje i taj materijalistički stav, svakako su mnogo podstakli apetite sviju, što je dovelo do erupcije, do beskrajne mržnje koja je podstakla upotrebu tehničkih sredstava za uništavanje u rukama ljudi.
Zatim sam upitao Njegovu svetost: šta je to što bi trebalo da bude glavni nacionalni interes Srba, pa i svih drugih ljudi i naroda?
- To je uvek onaj koji je uvek i bio. Na taj interes nam ukazuje i Sveti apostol Pavle. On govori da smo mi ljudi kao jedan organizam. U jednom organizmu ima mnogo organa. A On veli - ako oko kaže ja nisam uvo, pa nisam od organizma, ako ruka kaže ja nisam noga, pa nisam od organizma, zar ipak nisu od organizma? Kad bi sve bilo oko, šta bi bez uva, šta bez ruku, šta bez nogu, šta bez srca?! Dakle, vidite, kad jedan organ obavlja funkciju za koju je osposobljen najbolje što može, imajući u vidu i interese celine, onda je to sreća i za organizam i za svaki organ.
Tako je i u jednom narodu. Nije nesreća što kod nas ima mnogo stranaka. Kad bi svaka stranka ono što u svom programu smatra najvažnijim činila kako najbolje može, imajući u vidu opštu korist, pa da se naprosto utrkuju koja će bolje da posluži opštem interesu, onda bi to bila sreća. Ali, ako budu gledale samo svoj uski interes, ne gledajući ono što je dobro za sve, onda dolazi do onoga što je nesreća.

Ni više ni manje

Kao u organizmu, jedna ćelija, kao posebna jedinica, dok je zdrava, ona radi za dobro sviju. Kad su sve ćelije zdrave, zdrav je i organizam. Kad jedna ćelija postaje rak-ćelija, ona gubi osećaj celine i živi na račun ostalih. Ona će upropastiti organizam, ali će time definitivno upropastiti i sebe. Dakle, moramo imati u vidu opšte dobro, a ne samo svoje lično. To je potrebno i danas i svagda, i Srbima i svim ljudima, koji žele da posluže i sebi, i svome narodu i čovečanstvu.
- Vi, Vaša svetosti, često ističete da će nam Bog pomoći, ako bude imao kome da pomogne... - podsetio sam patrijarha, zatraživši objašnjenje ovih reči.
- Taj princip Svetog apostola Pavla, da smo mi ljudi saradnici Božji, ostaje za svagda. Mi smo, zaista, saradnici Božji u održanju svog života, u zadobijanju carstva nebeskog i pomoći drugima da i oni održe život i da dostignu do carstva Božjeg, ako hoće. Taj princip ostaje zauvek. Ali, tu je uslov da mi učinimo ono što možemo, znači, ne više, a ne ni manje. Bog je nas poslao u naše vreme. On zna zadatke našeg vremena, koje je pred nas postavio. Zna snagu koju nam je dao, zna i potrebu, ukoliko ti zadaci prevazilaze naše snage, kao saradnika Njegovih, da onda On učini Svojom svemoćnom rukom ono što treba, a što mi ne možemo da učinimo. Ali, uslov je taj, kaže Hristos: “Ako ostanete u meni i reči moje ostanu u vama, šta god hoćete, ištite, biće vam”. To jest, ako budemo imali vere u Njega, ali da ta vera bude aktivna, u životu da mi živimo njome, da na taj način potvrđujemo i Sina Božjeg i veru u Njega, onda će On biti sa nama.
Čovek se odriče od Boga, ne samo rečima, nego i svojim rđavim delima - gresima. U tom smislu znači ovo - da će nam Bog pomoći, ako bude imao kome. Ako mi budemo činili što On hoće, onda će On biti sa nama i nema čega da se bojimo. To govorim uvek i sebi i drugima. Nadam se da naš narod shvata tu istinu i da će on ostati sa Gospodom i Gospod sa nama. A kad On bude sa nama, čega-koga da se bojimo?! Što ono kaže vladika Njegoš: “Bog nas znade i mi se poznamo, drugog nama ne treba poznanstva”.

MOLITVE
Velika briga patrijarhova za Kosovo i Metohiju videće se posebno posle povlačenja srpske vojske i policije i dolaska međunarodnih vojnih i policijskih snaga, u junu 1999. godine, kada dolazi do najvećeg stradanja ovdašnjih Srba i srpskih svetinja. Patrijarh Pavle svakodnevno uznosi molitve za postradali srpski narod na Kosovu i Metohiji, a sam je sastavio i tekstove prozbi (molitvi) koje sveštenici Srpske pravoslavne crkve čitaju na bogosluženjima.

HRAM LJUDSKE HRABROSTI
U ovom Času velike nesreće i iskušenja, stradalna naša braćo, obraćamo vam se, sa molitvom Bogu i najdubljim saučešćem u vašim patnjama, kao i sa rečima utehe i ohrabrenja, piše u poruci patrijarha Pavla prognanima iz Srpske Krajine. Hristova je reč: “Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko”. Na pravdi Boga, vi ste pokrenuti sa vaših vekovnih ognjišta brutalnom i nečovečnom silom i krenuli u nepoznato. Pomoć koja vam se ukazuje od našeg naroda i od ljudi dobre volje iz sveta, dragocena je. No, znamo da je to tek kap vode u odnosu na vaše stradanje i poniženje.
Pozivajući ovim svojim apelom svu braću pravoslavne Srbe u zemlji i rasejanju, da učine sve što je u njihovoj moći da vam ublaže bol i olakšaju tegobni krst izgnanstva, molim i sve vas, od malog do velikog, da ne klonete duhom, da ne malakšete i ne padnete u očajanje. Iz istorije znamo, pa i iz celokupne mukotrpne istorije našeg svetosavskog naroda, da Bog neće pustiti nikad veća iskušenja od onih koja ljudi mogu podneti. Ceo srpski narod, a i mnogi čestiti ljudi u svetu, sastradavaju zajedno sa vama i svi se trude da vam ublaže gubitak i nevolju. Duboko smo uvereni da će i pravda Božja konačno izbiti na videlo i da će Bog dati da se mnogi od vas vrate na svoja uništenju prepuštena ognjišta.
OseĆamo, takođe, za svoju hrišćansku i moralnu dužnost, da u ovoj tragediji koja je zadesila sve nas padom Republike Srpske Krajine i proterivanjem srpskog naroda sa vekovnih ognjišta, zamolimo sve pravoslavne Srbe, naročito izgnanike, da se uzdrže od netrpeljivosti prema bilo kome članu nacionalnih manjina u Srbiji, Republici Srpskoj i drugde, imajući uvek u vidu zapovest Hristovu da se i prema neprijateljima ophodimo čovečno, a kamoli prema nedužnima.
Pored ostalih srušenih hramova u Srpskoj Krajini i Slavoniji, u toku Drugog svetskog i ovog rata, nestao je i hram u kome sam ja, kao vaš patrijarh kršten. Zato znam i osećam svim bićem da će i mene i vas Bog spasti samo onda ako budemo podizali hram dostojanstva i ljudske hrabrosti i izdržljivosti u dobru. To je hram koji nikakve zle sile nisu u stanju da poruše. A gde njega ima, ima i budućnosti, kako za pojedince, tako i za stradalni narod.
Vaš molitvenik
pred Gospodom,
Patrijarh srpski
+ Pavle
(Nastaviće se)