Živa ikona crkve

ODLAZIO je patrijarh Pavle u posetu i mnogim inostranim državnicima i međunarodnim organizacijama da moli za pomoć u ublažavanju patnji unesrećenog naroda i za pravedno rešenje problema koji su u to vreme - ponajviše voljom moćnika iz sveta - zadesili ovaj deo Balkana.
Pošto su bili protiv razbijanja dotadašnje države (Jugoslavije), ali i “smetnja” nekima od najmoćnijih zemalja u njihovoj geostrategijskoj politici, Srbi su se, pored ostalog, našli i na udaru kojekakvih laži, lansiranih preko najmoćnijih svetskih medija, koje su potom i mnogi drugi preuzimali. Nije bio pošteđen ni sam srpski duhovni poglavar patrijarh Pavle, kome su, od onih koji su ratovali i radili na satanizovanju Srba, pripisivane razne besmislice, da je rekao nešto što nikada nije rekao... Zbog toga je Njegova svetost često morao da odgovara: “Bog mi je svedok da nikada tako nešto nisam ni pomislio, a kamoli rekao!”
A patrijarh Pavle ni u jednoj prilici nije tražio ništa više za svoj narod, nego što je tražio za drugi narod. Tražio je samo ono što im pripada i po Božjim i po ljudskim zakonima. “Pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude”, govorio je.
Međutim, i pored toga, Njegovoj svetosti pripisivana je - ratna uloga.
U stvari, patrijarh Pavle i jeste bio aktivni učesnik tih ratova, ali onaj koji je gasio požar, pozivao na razum, pomagao unesrećenima, molio se za sve ljude, apelovao na one koji mogu da pomognu svima, sa svih zaraćenih strana...

Pogubne sankcije

KADA je u jesen 1992. godine, posle premošćenog raskola, otišao u prvu posetu do tada otcepljenim eparhijama Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi, srpski prvojerarh iskoristio je priliku da porazgovara i sa nekima od najvećih svetskih zvaničnika, koji su imali moć uticaja na rat u Jugoslaviji.
U sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku susreo se sa generalnim sekretarom dr Butrosom Butrosom Galijem, s namerom da ukaže na pogubnost sankcija koje je svetska organizacija uvela (“isključivo”) Srbiji i Crnoj Gori, i da zatraži pomoć u “istinski pravednom rešenju jugoslovenske drame”. Tom prilikom prvom čoveku svetske ansambleje, pored ostalog, reći će: “Ono što očekujemo i od vas i od svih ljudi dobre volje u svetu jeste da sagledaju istinu sa svake strane i pravdu odmeravaju jednakom merom za sve.”
Isto to ponoviće i u Vašingtonu, prilikom posete američkom državnom sekretaru Lorensu Iglbergeru. Otpozdravljajući na dobrodošlicu prvog čoveka američke spoljne politike (koji je sedam godina bio ambasador u Jugoslaviji), patrijarh Pavle kaže: “...Molim vas da istinu sagledaju svi ljudi i vi sa svake strane. Svesni smo da je u ovim prilikama veoma teško sagledati. Nije lako videti nevolje koje Srbi trpe od Hrvata, a isto tako i Hrvati i muslimani od Srba. Na nesreću, na svakoj strani ima ljudi koji postupaju nečovečno. I to je najstrašnije. To su ljudi koji zločinom odgovaraju na zločin.
Od sviju ljudi očekujemo da svima nama odmeravaju istom merom.
Dolazi zima, velika nesreća je na pragu. Stradaće deca, bolesnici i izbeglice. Pred nesrećom smo da nemamo hrane, ogreva, lekova... Sve te ljude, te stradalnike stavljamo na srce vama i ljudima dobre volje. Šta će biti sa njima, Bog sveti zna! Tih ljudi ima na sve strane: i kod Srba, i kod Hrvata i kod muslimana. Molimo vas da se tim ljudima pomogne. Tim nemoćnima. Mi kao ljudi svesni smo da stojimo pred sveznajućim Bogom i njegovim pravednim sudom. Ne želimo da naš narod stavimo ispred drugih i boljim od drugih...”
Šef američke diplomatije nazvao je srpskog patrijarha junakom. Junakom mira. A po završetku razgovora, dok su se rastajali u hodniku, kako svedoči jedan od prisutnih vladika, Iglberger je potapšao po ruci patrijarha Pavla, uz reči: “Vaša svetosti, kad bi na ovom svetu bio još jedan čovek kao što ste vi, na zemlji ne bi bilo rata, vladao bi mir!”
I pored toga što su Srbi bili ocrnjeni u svetskom javnom mnjenju, a lažima, kao što je rečeno, zasipan i njihov duhovni poglavar, patrijarhu Pavlu je iskazivano veliko poštovanje gde god bi se pojavio. Tako, recimo, dve godine kasnije (1994), kada se ponovo obreo na severnoameričkom kontinentu, patrijarh Pavle pozvan je na zasedanje kanadskog parlamenta, posvećeno situaciji u bivšoj Jugoslaviji. Kada se srpski prvojerarh pojavio, rasprava je prekinuta, svi poslanici su ustali i aplauzom pozdravili gosta, kojeg je predsednik Parlamenta predstavio kao svetog čoveka...
Svuda kuda bi išao i gde bi se zatekao patrijarh Pavle, odzvanjale su njegove reči kojima je pozivao na mir i dobru volju među ljudima, i dubok utisak ostavljale slike njegove smernosti, posvećenosti najvišim vrednostima i duhovne uzvišenosti.
Zbog toga, vladika Lavrentije nazvaće ga “živom putujućom ikonom naše crkve”.
I, s punim pravom, izneti ocenu da je doprineo našem ugledu u svetu više nego ijedan savremeni Srbin.
Tražio je patrijarh da na takav način, po pravdi Boga istinitoga, postupaju i svi drugi predstavnici Crkve. Kada je u proleće 2005. godine visoka delegacija Srpske pravoslavne crkve krenula u Ameriku, da tamošnje vlasti i one koji imaju uticaja na politiku najmoćnije zemlje sveta upozna sa prilikama u kojima se nalaze srpski narod i njegove svetinje, pogotovo na Kosovu i Metohiji, Njegova svetost patrijarh Pavle ispratio ih je rečima: “Idite tamo i nemojte govoriti da smo mi bolji od drugih, ali nemojte reći ni da smo najgori...”
A u Americi, domaćini su ih dočekali rečima: “Mi znamo da je vaš patrijarh svet i da je čestit, moralan čovek, koji je u svakom istorijskom trenutku osuđivao zločine, ma sa koje strane da su dolazili...”
I, zaista, ime patrijarha Pavla otvaralo je mnoga vrata.
Patrijarh Pavle roditeljski stoji uz svoj narod, ali sa brigom i za sve druge ljude.
To se posebno moglo videti za vreme građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Njegova svetost se moli, apeluje za pomoć i bori za rešenja koja će biti u interesu svih, na svim zaraćenim stranama. Na taj način trasirao je pravac mira i za Crkvu na čijem je čelu, što se može videti i iz mnogobrojnih saopštenja, pisama, poruka, memoranduma i raznih drugih pisanih izvora iz tog vremena.
“Bilo kakvo nepravedno rešenje - nije rešenje ni za koga: ni za nas, ni za naše susede, ni za Balkan, ni za Evropu”, kaže se u Memorandumu Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, donetom na njegovom redovnom majskom zasedanju 1992. godine.

Golgota naroda

Sveti arhijerejski sabor, sa svog vanrednog zasedanja u jesen 1993, upućuje apel za čovečnost “Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i svim odgovornim ličnostima, ustanovama i organizacijama međunarodne zajednice, da se bez odlaganja ukinu ekonomske sankcije i embargo, i izolacija srpskog naroda u SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), izolacija kojoj nema presedana u dosadašnjoj istoriji. Ovako kako su primenjene, sankcije i embargo na sve, uključujući i sirovine za proizvodnju lekova, pretvorile su čitavu jednu zemlju u ogromni koncentracioni logor ili geto, a čitav jedan narod od još nerođenog deteta do starca na samrti, u kolektivnog kažnjenika i sužnja”.
Srpski arhijereji apel završavaju rečima: “U ime vere u Boga i u neuništivo ljudsko dostojanstvo, pozivamo na čovečnost prema svima i svakome!”
Tom prilikom, najviše crkveno telo upućuje i poruku srpskom narodu i međunarodnoj zajednici, u kojoj iznosi svoj stav o tadašnjim ratnim i drugim zbivanjima, uzrocima i putevima razrešenja krize i nastalog haosa. Pa, tako, Sveti arhijerejski sabor SPC saopštava: “Za nas i naš narod ovo su biblijska vremena i čas golgotskog raspeća. Svedoci smo i učesnici stradanja čitavog jednog hrišćanskog naroda, kažnjenog od domaćih i stranih moćnika ovoga sveta...”
Zatim zahteva: “Sabor pravoslavnih episkopa upućuje zato molbeni priziv Bogu i ljudima i traži zaštitu elementarnih ljudskih i nacionalnih prava stradalnoga srpskog naroda u svim krajevima u kojima on vekovima živi i hrišćanski svedoči svojom duhovnošću, pravdoljubivošću, slobodarskim opredeljenjem i humanošću. Tražimo da se u istoj meri poštuju lična i narodna prava i svih naših suseda, iskreno saosećajući sa njihovim stradanjem i svim njihovim žrtvama”.
Patrijarh često i sam lično interveniše, šalje opomene i poruke. Tako, recimo, u jesen 1992. godine, Njegova svetost poziva i moli srpski narod u istočnoj Bosni da propusti konvoj pomoći muslimanima u Srebrenici. Srbi su bili ljuti što međunarodne humanitarne organizacije pomažu uglavnom muslimanima i Hrvatima, a pri tom neće da vide i njihova stradanja i njihove patnje. Patrijarh ih razume, ali ih roditeljski opominje da taj revolt ne iskazuju sputavanjem pomoći drugima, sa druge strane fronta, jer i oni su - ljudi.
Piše Njegova svetost:

“Očinski molim srpski narod u Skelanima na Drini da oslobode prolaz konvoju međunarodne humanitarne pomoći, namenjene Srebrenici. Ako i mislite da je takva pomoć preča vama i vašim postradalim porodicama, radije zasada pretrpite nepravdu nego da je vi činite drugima, vašoj braći druge vere, ali jednako nesrećnoj kao i vi.
Budimo svi ljudi, deca Božja, i uzdajmo se više u Njegovu pravdu nego u svoj gnev, ma koliko se on činio opravdanim.
U ime jevanđeljske ljubavi Božje i naše Svete Crkve koja je propoveda, šaljem vam svoj blagoslov sa verom da će pomoć stići i vašem stradanju ako se na zlo ne odgovara zlim, već se i u najtežim iskušenjima ponesemo kao hrišćanski, svetosavski narod.”

SVE NESREĆE ISTE
Nadnacionalno uzdizanje srpski arhijereji, pod predsedništvom patrijarha Pavla, pokazuju i u osudi zločina. Tako, u saopštenju povodom lažnih optužbi protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, izdatog sa vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, u decembru 1992. godine, napominju: “Osećamo nesreću svakog ljudskog bića kao svoju nesreću. Jer, svaka suza, svaka rana, fizička ili duhovna, i svaka kap ljudske krvi - bratska je suza, bratska rana i bratska kap krvi. Znamo da nam svima valja izaći pred Lice Boga Živoga, kao večnog Sudije, gde nikakav zločin i neistina neće biti opravdani.”

PORUKE
* Nije ni ljudski ni hrišćanski braniti zločin, a neoprostiv greh bio bi pravdati nečiji zločin zato što njegov počinilac potiče iz naroda kome pripadamo.
* Nesreća je za sve nas ako budemo imali jednu meru i jednu pravdu za sebe, a drugu meru i drugu pravdu za drugoga.
(Nastaviće se)