Božji čovek od poverenja

 MNOGE je iznenadilo kad je vladika Pavle, krajem 1990. godine, izabran za patrijarha srpskog i pored njegovog bogopredanog rada i života. Bilo je iznenađenje, jer do tada on nije bio eksponiran u medijima, pa otuda, u javnosti (a u prvi mah ni među samim vladikama) nije važio za glavnog kandidata koji će stupiti na tron srpskog prvojerarha. Sve što je radio, radio je u monaškoj tišini; činio je ono što je smatrao da je potrebno i što je bogougodno, ali ništa radi nekakve tobožnje zemaljske slave.
Usled takvog svog životnog stava, i sam je bio zatečen kad je izbor za patrijarha srpskog pao upravo na njega. “Pribrao sam se kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i staranju, a ne u starešinstvu”, zapisao je nekoliko godina kasnije.
Po izboru na najveću crkvenu dužnost, u svom slovu na ustoličenju, na najjednostavniji, a ujedno i na najsadržajniji način izneo je svoj patrijaraški program, ali i uopšte svoje životno opredeljenje. Kazao je tada Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle: “Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, Mi nemamo nikakav svoj program patrijaraške delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo.”

Budimo ljudi!

Dužnost patrijarha pripala mu je u jednom od najtežih perioda srpske istorije: u vremenu ratova, pritisaka i ultimatuma moćnog spoljnog sveta, unutrašnjih previranja i nemaštine, u vremenu kada su gotovo sve svetinje napadnute...
U takvim situacijama patrijarh je - molitvama, molbama, poukama, apelima i svuda gde je moguće svojim ličnim angažovanjem - činio ono što do njega stoji, pozivajući i sve druge da učine samo onoliko koliko do njih stoji. Suprotstavljao se zlu ma sa čije strane dolazilo, pozivao na razum i domaće i inostrane aktere drame. Isticao da “pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude” i da je “mir podjednako potreban svim ljudima, kako nama, tako i neprijateljima našim”.
Njegove često ponavljane reči: “Budimo ljudi”, ušle su u uši i deci, koja su ga od milošte prozvala “patrijarh Pavle - budimo ljudi”!
Svi su čuli, a mnogi nisu hteli da čuju! Među njima i oni koji su u njegovom rodnom selu, odmah na početku rata 1991. godine, srušili crkvu svetih apostola Petra i Pavla, samo zato što je u njoj kršten srpski patrijarh! “Kao da selo može da bira gde će se ko roditi ili kao da sam i ja mogao birati gde ću se roditi”, rekao je tim povodom Njegova svetost. Inače, u vreme kada se to desilo, u tom delu Hrvatske, u krugu 40 kilometara od crkve, nije bilo nikakvih ratnih dejstava!
Patrijarh Pavle je neumoran u obavljanju svoje pastirske dužnosti. Poput apostola čije ime nosi, preduzima velika i rizična misionarska putovanja, da bi okupio, ohrabrio i poučio pastvu rasutu po svetu. Proputovao je više nego svi srpski patrijarsi pre njega zajedno. I sve to u poznim godinama života, pošto je na dužnost patrijarha došao kada je već imao 76 godina. Nosila ga je njegova velika vera, onako kako je rekao i prilikom izbora za srpskog prvojerarha - uz pomoć Božju. Tako, u jesen 2004, u svojoj 91. godini odlučuje da krene u Australiju, da poseti tamošnju pastvu i da osvešta zemljište od 87 hektara koje je Srpska pravoslavna crkva kupila da bi na njemu podigla koledž “Svetog Save”, u kojem će zajedno sa srpskom, učiti ruska, grčka i druga deca. Neki od vladika pokušavali su da ga odvrate, govoreći da je teško izdržati toliki put. A patrijarh će na to, duhovito:
- Za mene nije, nego kako će ovi moji...

Teško breme

Otišao je u Australiju, nastojeći da ovu svoju dvonedeljnu posetu učini misionarski što sadržajnijom. Kada se vratio u Beograd, posle 22 sata provedena u avionu, odmah je otišao na bdenije u Sabornu crkvu. Zatim je oko dva sata ručno popravljao svoju dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest sati, 14. novembra 2004, krenuo na trodnevni put u Moskvu.
Po svom životnom putu, počev od mesta rođenja i mesta u kojima se školovao, pa do onih u kojima je sve službovao i misionario, a nadasve svojom ličnošću, patrijarh Pavle postao je simbol sabornosti Srpske pravoslavne crkve.
Odmah po preuzimanju patrijaraške dužnosti, krenuo je u zaceljivanje do tada najteže rane Srpske pravoslavne crkve - raskola u srpskoj dijaspori. I zacelio ju je. Jer, u njegovu reč se verovalo. Mirio je Srbe, kao što je Sveti Sava mirio braću svoju. A posredovaće patrijarh srpski Pavle i u uspostavljanju kanonskog jedinstva između Moskovske patrijaršije (Ruske pravoslavne crkve) i Ruske zagranične pravoslavne crkve, sa sedištem u Njujorku, posle osam decenija njihovog odvojenog rada...
Blaga je reč Njegove svetosti, ali stroga u čistoti vere. Tako, primera radi, novine su zabeležile i jedan slučaj kada je odbio da pričesti neke vernike. Na svetoj arhijerejskoj liturgiji, za Savindan 2004. godine, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, patrijarh je jednog po jednog vernika koji su prilazili svetoj čaši pitao: “Kada ste se poslednji put ispovedili?” Kako neki nisu mogli ni da se sete kada su to poslednji put učinili, upozorio ih je, pomalo povišenim tonom, da više ne dolaze nepripremljeni: “Kupate se i perete da budete spolja čisti, a ne vodite računa da vas gresi duhovno prljaju. Ovo očišćenje važno je koliko i kupanje.”
Sa sobom uvek nosi Sveto pismo i Molitvenik.
On sve čini da ublaži patnje i stradanja ljudi. Gde god može, priskače u pomoć. Tako, kada je jednom u toku ratnih godina, iz svog stana u Patrijaršijskom dvoru ugledao na ulici grupu izbeglica kako kisnu, sišao je, otvorio velika hrastova vrata i pozvao ih da se sklone unutra. Na primedbe njegovih najbližih saradnika da je tako mogao da uđe i neko ko nije dobronameran, on je blago i prostodušno odgovorio: “A kako sam ja mogao da spavam gore, u toplom, a da ta deca kisnu napolju?”
Prihvatajući uvek na sebe deo tereta, pa i onda kada to breme pripada nekom drugom, zapitao je: “Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?” A onda je zapisao i ovo: “Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.”

Dar od Boga

Za sebe nikada ništa nije tražio. Niti se kada na svoju platu žalio. Među srpskim vladikama ostala je upamćena njegova reakcija iz 1962. godine, na tadašnji zahtev nekih od episkopa da im se povećaju poprilično male plate: - A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo dosad imali da potrošimo?!
Kao patrijarh odrekao se plate koja mu pripada. Prima samo skromnu penziju koju je stekao još kao episkop raško-prizrenski. Od nje kupuje ono što mu je potrebno. A njegovi zahtevi sasvim su skromni, pošto sam sebi šije mantiju, sam cipele popravlja... tako da ostane i od te male penzije, što potom daje sirotinji i u druge humanitarne potrebe.
Uobičajavao je da skupi određenu sumu novca, pa da je priloži izbegličkoj ili nekoj drugoj siromašnoj porodici sa više dece, da kupe kravu. “Važno je da kuća s nečim počne, i da deca imaju mleka”, kaže.
Na isti način postupa i sa onim što dobije na dar. Tako, recimo, kad dobije platno za mantiju, on to pažljivo čuva dok se ne pojavi neko od monaha ili sveštenika koji nisu u prilici da ga nabave.
“Iako više živi o Nebu nego o hlebu, naš patrijarh je veoma praktičan čovek...” zapisao je episkop šabačko--valjevski Lavrentije.
I kao patrijarh ima svoju priručnu radionicu. Sam otklanja mnoge kvarove na instalacijama u Patrijaršiji, popravlja brave na vratima i razna druga oštećenja... Posle radnog vremena, kada radnici odu svojim kućama, ide i gasi svetlo ako je gde ostalo upaljeno, zavrće slavine, zatvara prozore...
Brine, svuda gde je potrebno, i o zemaljskim stvarima, iako ističe da je naša prava otadžbina gore, i zato opominje da treba paziti “kad jednog dana izađemo pred pretke, da se ne postidimo njih, niti da se oni postide nas”.
Sve što čini patrijarh Pavle čini samo radi jednog cilja - da bude Bogu ugodno i ljudima korisno. Tako su nastale i izuzetno vredne knjige sa imenom njegovim.

DOČEK NA PISTI
PATRIJARH moskovski i cele Rusije Aleksij II, goste je dočekivao u svojoj rezidenciji, najčešće u Danilovskom manastiru u Moskvi, a kada je u posetu dolazio patrijarh srpski Pavle, onda je znao da napravi izuzetak: kretao bi mu u susret, da ga sačeka još na aerodromu. Tako ga je i u novembru 2004. dočekao na samoj pisti.
Kasnije, posle zvaničnog prijema u rezidenciji, kojem su prisustvovali i neki od najviših državnih funkcionera Rusije i Srbije, da bi se malo našalili, ruski patrijarh, znajući da je njegov dragi gost do juče bio na drugom kontinentu, upitao je patrijarha Pavla: - Vaša svetosti, bili ste na tom dalekom putu, a evo sad ste već ovde. Da niste kojim slučajem bili i na Novom Zelandu, znate, i tamo ima našeg, pravoslavnog sveta?
- Vaša svetosti, nisam ovoga puta, to ću svakako učiniti u sledećih 90 godina! - odgovorio je u istom duhu patrijarh srpski.

PORUKE
* Ako je Hristos mogao da radi kao drvodelja, zar ja ne mogu da radim sve poslove koji su potrebni? Ne ponižava čoveka rad, nego rđav život, greh.
* Idemo putem pravde i poštenja, vere i vrline, čojstva i hrišćanskog viteštva, bez mržnje i osvete prema ma kome, klečeći uvek pred Bogom, a nikad pred ljudima.
(Nastaviće se)