Monasi na udaru Ozne

 BRATSTVO manastira Rače umnožilo se i uznapredovalo, kako u duhovnom, tako i u ekonomskom pogledu. Komunističkim vlastima to nije bilo po volji, pa su nastojale da suzbiju takvu crkvenu aktivnost.
U Bajinu Baštu, na saslušanje u Oznu, pozvani su iguman Julijan i predavač Pavle, da objasne zašto “protivno zakonu” okupljaju tolike mlade ljude u manastiru i “izrabljuju njihovu radnu snagu, a nisu plaćeni, ni osigurani”.
Iguman i jerođakon odgovorili su da su to manastirski đaci - iskušenici. Ali, islednici su bili uporni u nastojanju da to spreče, pa su insistirali: “A gde vam je škola, program, nastavnici, kao i dozvola od države?”
Na to račanski duhovnici uzvratiše, sa ništa manje upornosti: “A gde je ta škola bila hadži Melentiju i mnogim drugim monasima kroz vekove? Njihova je škola bila budak i Časlovac. Iz Časlovca se učilo osnovnoj pismenosti i molitvi, a s budakom i motikom moralo se raditi da bi se živelo. Takav sistem manastirskog školovanja bio je kroz vekove, što je i Vuku Karadžiću bilo vrlo dobro poznato.”
Pošto nisu uspele na drugi način da suzbiju manastirsku aktivnost, državne vlasti nameću nesrazmerno veliki porez na manastirsko imanje. Umesto dotadašnjih 75.000 dinara, porez su povećali na čak 350.000 dinara. Zbog toga se bratstvo moralo latiti i nekih dodatnih poslova kako bi uspelo da namiri od države nametnute obaveze. Bavili su se zanatstvom, pa i pletenjem korpi, stolica i drugih predmeta od kuvanog i oguljenog pruća. Odgajali su rasnu stoku i živinu i proizvodili hibridni kukuruz, čije uzgajanje je tada tek počinjalo...
I pored toliko obaveza, nastojalo se da se nađe vremena za časove koje je Pavle držao mladim monasima i iskušenicima.
“Držao nam je časove i iz Starog i iz Novog zaveta. Napamet smo morali da znamo mesijanska mesta i sve događaje, morali smo da znamo i tumačenja Svetog pisma. Zatim, mnoge stvari iz liturgike, šta i kako treba na bogosluženju. Onda iz crkvene i narodne istorije... Isto kao u školi, i još više od toga morali smo da učimo...” pričao mi je arhimandrit Jovan (Radosavljević). “Otac Julijan ponekad bi se ljutio: ’Mnogo mi tu čitate, a ja ne znam kud ćemo sa toliko posla. Oblači se, seno će da nam pokisne...’ Onda prekinemo, pa u polje. Kad ugrabimo priliku, opet organizujemo časove. To nam je mnogo značilo...”
Za obrazovanog i predanog monaha Pavla iz manastira Rače čulo se i u sedištu Srpske pravoslavne patrijaršije u Beogradu, odakle biva angažovan za suplenta Prizrenske bogoslovije, u školskoj 1950/1951.

Poruka iz Atine

U Čin jeromonaha Pavle je rukopoložen 1954, a u toku iste te godine biva odlikovan i činom protosinđela. Sveti arhijerejski sinod odlučuje da jeromonaha Pavla, kao perspektivnog teologa, pošalje na postdiplomske studije u Atinu, gde će se na tamošnjem Bogoslovskom fakultetu usavršavati u novozavetnim studijama i studijama liturgike.
Pavle odlazi u Atinu za Božić 1955. godine.
I u Grčkoj se brzo pročulo za srpskog protosinđela Pavla: njegovo u svemu smerno držanje i revnost u ispunjavanju obaveza nisu mogli ostati nezapaženi. Otuda će grčki arhiepiskop Dorotej, prilikom posete Srpskoj patrijaršiji u Beogradu 1956. godine, svojim domaćinima reći: “Za nove episkope ne treba da brinete dok imate kandidata kao što je otac Pavle!” Početkom 1957. godine Pavle dobija čin arhimandrita, a potom, na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, 29. maja 1957. godine, biva izabran i za vladiku, s poverenom dužnošću episkopa Raško-prizrenske eparhije.
U to vreme Pavle je bio u Svetoj zemlji. Sa grupom poklonika otišao je da Vaskrs proslavi u Jerusalimu. Ovom prilikom desiće se i jedno važno znamenje, koje će, kako su mnogi protumačili, najaviti izbor Svetog arhijerejskog sabora u Beogradu. Čuvajući uspomenu na događaj kada je Gospod Isus Hristos prao noge dvanaestorici apostola, Jerusalimska patrijaršija ustalila je praksu da na Veliki četvrtak njen patrijarh simvolično opere noge dvanaestorici sveštenika i monaha; jedan od dvanaestorice odabranih kojima će jerusalimski patrijarh oprati noge bio je potonji srpski patrijarh Pavle.

Dobra vest

Kada se vratio u Grčku, arhimandrit Pavle dobija telegram da je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Bio je iznenađen vešću koju je dobio. Iz skromnosti, to nikome nije govorio. Poveriće se tek samo svom najboljem grčkom prijatelju sa studija Kirilu. Otac Kirilo to javi arhiepiskopu Doroteju. U Grčkom sinodu prirede prigodnu svečanost povodom Pavlovog izbora za vladiku; i potom biva svečano ispraćen za Beograd.
Na dužnosti episkopa raško-prizrenskog, na Kosovu i Metohiji, odakle se starao i o Raškoj oblasti, ostaće više od 33 godine. U tom vremenu, kada je mnogo šta protiv Crkve od države bilo dopušteno ili pak tolerisano, morao je da se suprotstavlja raznim nasrtajima. Štitio je svetinje, crkve i manastire, i njihovu imovinu. Brinuo o svom monaštvu, sveštenstvu i vernom narodu... Obnavljao je stare i porušene, ali i gradio nove hramove; rukopolagao i monašio sebi nove saradnike u službi Božjoj... Nadasve, starao se da njegova služba uvek i svuda bude u slavu Božju i na korist svih ljudi.
Bio je istinski duhovni pastir. A, utoliko više, našao se i sam na meti napada albanskih huligana i svih drugih koji su “ratovali” protiv hrišćanskih i srpskih znamenja na Kosovu i Metohiji. Dobacivali su mu na ulici, vređali ga i maltretirali, guran je i izbacivan iz autobusa...
Izveštaji koje je episkop Pavle pisao o napadima na Srbe i imovinu srpske crkve na Kosovu i Metohiji bili su trn u oku onima koji su to zlo činili ili ga dopuštali.
“Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne bude srpsko”, posvedočiće o tim svojim mukama tek naknadno, kao patrijarh.
Sve je podnosio stoički, bez negodovanja, brinući neuporedivo više o eparhiji i o drugima, nego o sebi. Žurio je da stigne svuda gde bi čuo za kakvu nevolju: da pomogne, ublaži patnju, ohrabri...
Išao je “bez svojih kola i kočija”, zapisuje poznati istoričar umetnosti Živorad Stojković, “najprostranijom srpskom eparhijom putovao je i hodao sČam, kako ni seljak domaćin ne ide po toj besudnoj zemlji danas... Od Prizrena do Beograda ne jednom je odsedao u vagonima bez prozora, sa snegom po sedištima...
Tog vladiku, visokoučenog teologa, viđali smo i kako sa vratolomnih merdevina popravlja krovove crkava ili konake monahinja, a u sedištu svoje eparhije nema dvor, već ćeliju, bez telefona i ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, na kojoj sam kuca izveštaje, akta, pisma...”
Posebnu brigu pokazivao je za Prizrensku bogosloviju, gde je povremeno držao predavanja. O njenim učenicima u svemu je brinuo roditeljski. Pre školskih poslužitelja dolazio je u učionice i podlagao vatru, da đacima kad ustanu bude toplo. U godinama posle Drugog svetskog rata svako od nastavnika Bogoslovije dobijao je tačno određenu količinu drva za ogrev; Pavle je svoje sledovanje delio po učionicama... Sa istom brigom nastavio je i kada je postao episkop: od svoje plate davao je siromašnim đacima, mnogima je krpio cipele i odeću, koričio knjige... A nadasve, nastojao je da u svakoj prilici pruži kakvu pouku. Svakom učeniku posebno je prilazio. Ako ne bi imao vremena za koju reč više, makar bi upitao: “Kako si, đače?”

Sve za đake

UČenike je redovno poučavao u školskim učionicama, za crkvenom pevnicom, ali i u đačkoj trpezariji. Često je dolazio u đačku trpezariju, za vreme večere. Ali, to nikada nisu bili slučajni dolasci, kako su nekome možda izgledali, nego uvek s jasno određenim ciljem: na početku, sredinom i krajem svakog polugodišta, pred početak božićnog i vaskršnjeg posta, o Svetom Savi, a kada je bilo potrebe i nekom drugom prilikom.
Eparhijski dvor uglavnom je sam održavao. Takođe, često sam, a nekad i sa đacima Bogoslovije, ribao je Sabornu crkvu... Imao je svoju radionicu sa alatom za razne vrste poslova: stolarske, limarske, obućarske, električarske, knjigovezačke...
Naučio je da radi sve poslove koji su čoveku, posebno monahu, potrebni za samostalan život. I ništa mu nije bilo teško. Mnogima je bilo nepojmljivo da sve to radi vladika, pogotovo kada je zašao u poznije godine. A on je na to, jednom prilikom, po povratku iz manastira Gorioča, dok su u Istoku čekali autobus za Peć, jeromonahu Atanasiju (Rakiti), svom potonjem - na patrijaršijskoj dužnosti - episkopu vikarnom, rekao: “Neki kažu da vladika ne treba da popravlja crep na kući, da ne treba da radi... Kao da rad ponižava! Ne ponižava čoveka rad, nego rđav život, greh. Uostalom, ako je Spasitelj mogao da radi svojim rukama, da bude drvodelja, zašto ne bih mogao i ja? Ako njega nije ponižavao rad, neće onda ni mene.”

DUŠA KUĆE
”Otac Pavle bio nam je duša u kući, za mnoge stvari. Kada on govori, kao da nam govori sami apostol Pavle. Verovali smo mu kao da slušamo Jevanđelje”, ispričao mi je arhimandrit Jovan (Radosavljević).

ZASEDA KOD POŠTE
NA Kosovu se desio i jedan ovakav slučaj: bila je zima, 25. januar 1977. godine, oko 17.30 časova. Vladika Pavle, kao i obično, krenuo je da lično preda pisma na poštu u Prizrenu. Prolazeći pored hotela “Terande”, začuo je kako neko trči za njim, ali nije se okretao; dečko od 15-16 godina u trku ga je uhvatio za bradu, izgovarajući s mržnjom “pope”. Vladika ga sažaljivo pogleda i nastavi svojim putem.
Na ulazu u poštu isti mladić ponovo mu pritrča s leđa i udari ga pesnicom u glavu. Pavle je prijavio ovaj slučaj policiji. Privedeno je nekoliko mladića. Potom je i sam pozvan da prepozna napadača. Prepoznao ga je odmah, ali nije hteo da pokaže na njega - ostavio mu je da se sam pred sobom postidi.
(Nastaviće se)