Molitvom na tešku boljku

 U DOMU za decu izbeglu iz Bosne, u Banji Koviljači, Gojko Stojčević dobija posao vaspitača i veroučitelja. I upravo tu će se dogoditi nešto što će odlučujuće uticati na njegovo opredeljenje za dalji životni put. A, evo, šta i kako se desilo, o čemu mi je kazivao patrijarh Pavle:
“Jednog vrelog dana u avgustu 1944, mi vaspitači izvedemo decu na Drinu. Pokažemo im dokle smeju da zađu u vodu. Ali, znate, deca k’o deca. Gledam, jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga. Onda, previjem ga preko kolena i raspalim nekoliko... Kažem mu: ’Sinko, iz Bosne si se izbavio, otac i majka su ti poginuli, a sad hoćeš i ti ovde da se udaviš na naše oči! Gde ti je pamet?!’ Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi - tuberkuloza...”
Teška bolest, koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikakvu nadu u ozdravljenje.
Lekari su Gojku rekli da mu je ostalo još samo tri meseca života!
Prihvatili su ga monasi u manastiru Vujan, ali su mu rekli da za vreme liturgije ne ulazi u hram, da ne obeduje zajedno sa bratstvom i da sa njima izbegava bilo kakve druge kontakte, da ne bi i njih zarazio opakom bolešću. Tek kada bi monasi završili sa službom, on bi odlazio u hram i molio se orošen suzama.
U manastir su navraćale razne vojske. Proveravale su i Gojkovu keliju. Iako je bio vidno iscrpljen i bolestan, Gojko je svima bio sumnjiv. Tek kad bi od monaha čuli da je teško oboleo od tuberkuloze, vojnici su odlazili, brzo zatvarajući vrata za sobom.

Rab Božji

Gojko nije klonuo duhom. Uz molitvu, borio se sa bolešću. A onda, nekim čudom, počeli su da se javljaju znaci isceljenja. Bila je to prilika, da, tako sam u keliji, još više razmišlja o svojoj budućnosti. Odranije je planirao da se oženi i da ide u parohiju, kao sveštenik. Ali, sada, posle preležane tuberkuloze, shvatio je da su to gotovo nestvarni planovi. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši.
U znak zahvalnosti Bogu za čudesno isceljenje i manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu Raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na crkvenoslovenskom: “Manastiru Vujnu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko.”
Ovaj krst docnije će biti jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.
Po završetku Drugog svetskog rata, 1945. godine, odlukom tadašnjeg administratora Eparhije žičke episkopa Vikentija (Prodanova), koji je zamenjivao od Nemaca zatočenog, a potom i u zloglasni logor Dahau interniranog episkopa Nikolaja (Velimirovića), starešina manastira Vujna, iguman Julijan (Knežević) iznenada biva premešten u manastir Blagoveštenje. Odmah za njim iz Vujna u Blagoveštenje prelaze i tri preostala iskušenika: Gojko Stojčević, koji je više tretiran kao gost nego kao neko ko pripada manastirskom bratstvu, zatim Milivoje Toskić iz Kruševca i Milisav Radosavljević iz Lelića.
Posle ratnog vihora, u manastiru Blagoveštenje ostao je bio samo jeromonah Vasilije (Domanović). I on teško narušenog zdravlja, pošto su ga na kraju rata, 1945. godine, partizani, iz bezbožničke obesti, terali da trči ispred njihovog džipa od Ovčar Banje, preko Jelendola, do Požege, na putu od 16 kilometara. Bila je tu i jedna divna pobožna baka, Milomirka, koja je radila u kuhinji.
Dolaskom oca Julijana i trojice iskušenika, živnulo je u Blagoveštenju.
Vasilije i Julijan držali su bogosluženja u manastirskom hramu i opsluživali dve obližnje parohije (jelendolsku i dljinsku), a iskušenici su pevali u crkvi, posluživali i radili sve druge poslove u manastiru.
Gojko je bio bolešljiv, pa je radio ono što je mogao. A znao je svašta da radi - posvedočio je tadašnji iskušenik Milisav, potonji arhimandrit Jovan (Radosavljević). “Izrezivao je od drveta lepe krstove za celivajuću ikonu ili za paraman (monašku shimu), umeo je svašta da popravi u ono posleratno oskudno vreme, pa je čak i sat znao da rasklopi i popravi. Obuća se u to vreme nije mogla lako naći; on se za to nije sekirao, već nađe gde bilo par starih cipela bez đona, sa još dobrim licem, i od toga, koristeći gumu od točka, izradi sebi lepe cipele. A ako nema gume, on izradi đon od drveta i potkuje ga. Tako ima za zimu tople cipele.
Zbog stalno povišene temperature, koja mu je dosađivala oko dve godine, morao je da leži i miruje, da ne oboli na plućima, za šta tada nije bilo leka. Da bi disciplinovano koristio vreme u postelji, on napravi nalonj sa pokretnom ručicom koju zakači za krevet i tako bi ležeći mogao da čita. Čitao je brzo i mnogo. Imao je čitavu hrpu književnih glasnika odabranih iz manastirske biblioteke, kao i mnogo drugih vrednih knjiga.”
Godinu dana od dolaska iz manastira Vujna, iskušenik Milivoje se upisao u Bogosloviju u manastiru Rakovici. Iskušenici Gojko i Milisav ostaju u Blagoveštenju. U međuvremenu ovaj manastir je već bio oformio solidnu ekonomiju. Od krupne stoke imao je volove, dve krave, jednu steonu rasnu junicu i jednog magarca.
Novim, komunističkim vlastima za oko su posebno zapali manastirski volovi, teški oko 14 tovara (1.400 kilograma). Zato su ovom manastiru, u sklopu tadašnjih prinudnih administrativnih mera, “narezali” obavezu da preda baš toliko mesa - 1.400 kilograma! Izbora nije bilo, morali su da predaju volove. A kuća koja tada nije imala stočnu zapregu, bila je osuđena na propadanje.
Zakonima i drugim merama, koje su komunističke vlasti donosile posle Drugog svetskog rata, Srpska pravoslavna crkva dovedena je gotovo sasvim do prosjačkog štapa. Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1946. Srpskoj crkvi oduzeto je čak oko 70.000 hektara zemlje i šuma. Crkvama je dopušteno da imaju samo po deset hektara, a jedino crkvama i manastirima od veće istorijske važnosti - koji su kao takvi prihvaćeni - dozvoljavano je da u posedu imaju po 30 hektara zemlje i 30 hektara šume.
Manastir Blagoveštenje, do donošenja ovog zakona, imao je 214 hektara zemlje i šuma, a od tada - deset hektara ukupno. Sa istom veličinom poseda ostalo je i više drugih manastira koji su imali i po nekoliko puta veće imanje.
Ni to nije bilo sve: drugim zakonom (Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine) Srpskoj pravoslavnoj crkvi nacionalizovano je 1.180 crkvenih zgrada, u vrednosti tadašnjih osam milijardi dinara. A pored toga, u to vreme, Crkva je ostala i bez mnogih prihoda koje je pre toga imala i novčanih sredstava kojima je raspolagala.
Za vreme rata, ovčarsko-kablarski manastiri, iako i sami na udaru raznih vojski, bili su oaza za monaštvo iz drugih ugroženih krajeva. Među njima je bio i veliki duhovnik jeromonah Makarije (Milovanović) iz manastira Sveti Naum na Ohridskom jezeru, kojem je duhovni otac bio vladika Nikolaj, bez čijeg blagoslova ništa nije preduzimao.
Početkom Drugog svetskog rata, Bugari su proterali sve Srbe monahe iz Makedonije u Srbiju. Ostao je nekako samo otac Makarije. Verovatno iz strahopoštovanja, jer je i progoniteljima Srpske crkve iz Makedonije otac Makarije bio poznat kao veliki duhovnik i podvižnik. Ipak, početkom 1944. godine i njega su prognali. Otac Makarije došao je u tadašnju eparhiju svog duhovnog oca. Administrator Eparhije žičke, episkop Vikentije, postavio ga je za duhovnika ženskog manastira Jovanje. Povremeno je otac Makarije poslom odlazio i u druge ovčarsko-kablarske manastire; dolazio i u Blagoveštenje. Sa njim se ovde upoznao i iskušenik Gojko, koji započinje, a zatim i vodi duge razgovore o monaškom i duhovnom životu. Gojko u njemu vidi istinskog monaha, pa upravo njega uzima za svog duhovnika koji će ga privesti na monašenje.

Mali čovek

Otac Makarije bio je takav duhovnik da je tačno predvideo i čas svoga usnuća, dan po Vidovdanu 1949. godine. Kada je posle pet godina otvoren grob njegov, usled rušenja i preseljenja manastira Jovanje, zbog predviđene gradnje hidrocentrale u Međuvršju, telo njegovo bilo je celo i netruležno.
Iskušenik Gojko zamonašio se uoči Blagovesti 1948. godine u manastiru Blagoveštenju. Dobio je monaško ime Pavle. Ime koje je potom na svaki način nastojao da opravda, sledeći misionarski put, reči i delo onoga po kome ga je dobio - Svetog apostola Pavla.
Srodio se sa imenom svojim, i po samom etimološkom značenju imena Pavle: latinski Paulus i grčki Paulos, u prevodu - mali čovek, prema hrišćanskom značenju - mali pred Bogom. A ko je mali pred Bogom, taj je, u stvari - veliki.
To je vreme kada komunističke vlasti otvoreno zagovaraju ateizam, a Srpsku pravoslavnu crkvu smeštaju u ono malo imanja što joj je ostavljeno posle agrarne reforme, ali i tu, kako će se u praksi pokazati, pod strogim nadzorom da ne bude “glasna”.

BROJ MEĐU NULAMA
GOJKO je za vreme boravka u Blagoveštenju voleo često da citira svetog apostola Pavla, a kako je bio duhovit, otac Vasilije, sa kojim se najviše šalio, ponekad bi ga nazivao - Šavle.
Voleo je i cenio otac Vasilije iskušenika Gojka, pa će mu u šali reći: “Ti, Šavle, nalaziš se među nama kao broj među nulama. Pa kao što nule bez broja ne znače ništa, a tek sa brojem imaju svoju vrednost, tako i mi, kao nule, bez tebe nemamo mnogo vrednosti, i tek zajedno sa tobom čini nam se da smo obrazovaniji i pametniji.” A nekad bi i da obrne: “Znaš, Šavlino, iako smo mi kao nule, ali nule povećavaju vrednost broju; što više nula, to broj ima veću vrednost.”

PORUKE
* Možda je na ovom svetu neistine, nepravde i mržnje više, ali su istina, pravda i ljubav moćnije.
* Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
* Budimo ljudi, deca Božja, i uzdajmo se više u Njegovu pravdu nego u svoj gnev, ma koliko se on činio opravdanim.
(Nastaviće se)