Vojska poštuje dogovor

PIŠE: Jirgen ELZESER

… Adem Demaći je izrazio sumnju da je bilo ko od kidnapovanih Srba živ.


NA prelazu 1989/99. došlo je do ponovnog zaoštravanja situacije. Relativno mirni meseci oktobar, novembar i decembar izgledali su kao intermeco u odnosu na otmice, ubistva, napade i osvetničke akcije. Spirala nasilja okretala se sve brže do početka rata 24. marta. Ipak, mora da se zabeleži da je situacija u martu 99. bila još uvek bolja nego u kasno leto 1998. i da su naročito srpska policija i vojska delovale uzdržano.

Od velike koristi su ovde dnevni izveštaji Stejt dipartmenta, koji je upoređivao razne izvore, među njima su izveštaji OEBS, UNHCR i različitih nevladinih organizacija. Oni, međutim, nisu igrali nikakvu ulogu u novinskim obraćanjima državnog sekretara Medlin Olbrajt, ali se i danas mogu naći na Internetu.

Još više obaveštenja o situaciji daje izveštaj nemačkog MIP od 19. marta 1999. pet dana pre početka rata. Za razliku od citiranih američkih izvora, ovaj je izveštaj bio strogo poverljiv i tek je kasnije objavljen. Tamo stoji: "Civilno stanovništvo se, za razliku od prošle godine, u većini slučajeva obaveštava o predstojećem napadu Vojske Jugoslavije. Ali, evakuaciju civilnog stanovništva sporadično sprečavaju komandanti OVK. Po posmatranjima UNHCR, VJ ne sravnjava sela sa zemljom kao što je to činila prošle godine, već se nakon završetka akcija brzo povlači. Po povlačenju srpskih snaga bezbednosti stanovništvo se vraća u svoje domove. UNHCR procenjuje da u ovom trenutku samo oko 2.000 izbeglica mora da prenoći na otvorenom. Još se ne mogu primetiti masovna bekstva u šume." Pažnju naročito privlači ovaj poslednji broj, jer je po istom izvoru u oktobru 1998. "u šume i brda pobeglo od 30.000 do 70.000 ljudi".

REKORDER LAŽI

KAKO bi ugušio svaku kritiku prema kursu, koji je zauzeo NATO, nemački ministar odbrane opisao je na kongresu SPD u aprilu 99. situaciju sledećim rečima: "U martu 99, pre odlaska posmatrača OEBS, broj izbeglica i proteranih lica popeo se na preko 500.000." Šarping je po sopstvenom nahođenju ovde povećao broj MIP za 100.000. Sa još više drskosti dao je u istom govoru i sledeći podatak: "U januaru 1999. na Kosovu i u pograničnim oblastima proterano je više od 300.000 ljudi." Time je premašio podatke UNHCR deset puta, jer je krajem januara konstatovano da je "od kraja decembra... približno 30.000 ljudi" proterano. Nakon primirja Šarping je potukao sve rekorde i govorio o "600.000 proteranih još pre (!) marta 1999.".

Rezime: Nemačka vlada dramatizovala je situaciju na Kosovu, a pri tome je naročito ministar odbrane prevršio svaku meru. Činjenice u izveštaju MIP od 19. marta 1999. koje su mogle da ga demantuju, držane su u tajnosti.
Najveća laž nemačke vlade se, međutim, nije sastojala u predimenzioniranju krize na Kosovu, jer nesporno je da se situacija - ne u poređenju sa oktobrom 1998. već sa decembrom 1998. - stvarno pogoršala i da se taj trend nastavljao. Najveća laž sastojala se u svesnom prećutkivanju činjenice da uzrok tog pogoršavanja nisu srpske snage bezbednosti, već teroristički napadi OVK i da je u toj situaciji podjednako patilo kako srpsko tako i albansko stanovništvo.
Ovde se još jednom pozivam na dnevne izveštaje Stejt dipartmenta. Tamo se 1. marta 1999. kaže: "Po izveštajima jedne nevladine organizacije, samo se u prve tri nedelje februara 1999. na Kosovu dogodilo preko 40 ubistava. Žrtve su bile kako etnički Albanci tako i Srbi. Postaje jasno da je srpsko stanovništvo u pokrajini sve više u opasnosti, jer se nasilje nastavlja." 5. marta daje se precizan pregled o razvoju broja izbeglica od decembra, koji je u potpunoj suprotnosti sa Šarpingovim brojkama izrečenim na kongresu SPD: "U izveštaju (UNHCR) se zaključuje da se od Božića na Kosovu pojavilo novih 60.000 izbeglica. Broj Srba koji su u tom periodu izbegli se drastično povećao, a procene idu i do 30.000. Oni su napustili 90 etnički mešovitih sela i nastanili se u užoj Srbiji. Egzodus srpskog stanovništva iz grada se nastavlja..."

ŠTA KAŽE OEBS
KRATKO i jasno se demantuje jednostrano pripisivanje krivice Srbima. U izveštaju nemačkog MIP nalaze se rečenice koje nikada nije trebalo objaviti, jer bi se sva opravdanja za NATO napade srušila kao kula od karata: "Sve etničke grupe, koje žive na Kosovu, su u istoj meri pogođene proterivanjem, izbeglištvom i razaranjem. Oko 90 sela, koja su ranije naseljavali Srbi, su napuštena. Od nekadašnjih 14.000 srpskih izbeglica iz Hrvatske sada na Kosovu živi samo 7.000".
Poslanik Hrišćansko-demokratske unije Vili Vimer, potpredsednik parlamentarne skupštine OEBS potvrdio je pozivajući se na saznanja posmatrača OEBS na Kosovu, da se "jugoslovenska vojska držala dogovorenih činjenica. OVK je sistematski kršila dogovoreno, tako da je došlo do neželjenog lanca provokacije". Čak je i general NATO Klaus Nauman imenovao, naravno tek dugo posle rata - odgovorne za zaoštravanje situacije: "OVK je odigrala jednu ulogu, koja nas je posle uspeha u jesen 1998. potpuno slomila. Oni su prodrli u vakuum, koji je nastao povlačenjem Srba, i proširili su se na način, koji najverovatnije niko od nas u našim državama ne bi prihvatio. Ne mogu da zamislim da bi u Nemačkoj bilo prihvaćeno da, neko ko misli da se pobuni protiv države postavlja kontrolne punktove, granične prelaze, počne da nosi uniforme i maše oružjem. To ni mi ne bismo tolerisali."
"Pre rata, po poverljivim izveštajima posmatrača OEBS, OVK je ubila više kosovskih Albanaca nego Srbi", čulo se tri meseca nakon rata, u jednoj dokumentarnoj emisiji nemačkog prvog programa ARD. I završni izveštaj OEBS podržava tu izjavu. Sve do odlaska OEBS 20. marta 1999. 1.381 verifikator mogao je da proveri primedbe svih strana konkretno na licu mesta - za razliku od kasnije situacije, kada izveštaj OEBS prenosi samo ono što je čuo, tj. ono što su kosovski Albanci izjavljivali nakon njihovog bekstva.

OTETI NISU ŽIVI
OD početka njihovog delovanja, 26. novembra 1998. do njihovog povlačenja 20. marta 1999. verifikatori OEBS zabeležili su grad po grad, selo po selo, svaku povredu ljudskih prava na Kosovu. Po tome su srpske snage bezbednosti ubile 87 albanskih civila, 54 ubijena idu na račun OVK, 87 dodatnih ubistava nije razjašnjeno. Kod tih 87 nerazjašnjenih ubistava radi se o 33 Srbina ili lojalnih Albanaca, malo je verovatno da su Srbi bili ti koji su ih ubili. Ako se ove 33 žrtve dodaju gore pomenutim 54 žrtvama OVK, onda se takođe dolazi - kao i kod Srba - do 87 ubistava OVK. (Preostalih 54 nerešenih ubistava mogli su da počine srpski ili albanski vinovnici ili "obični" kriminalci.)
U ubijene mora da se uračuna i barem jedan deo otetih. Kada su kosovski Albanci odvođeni u srpske policijske stanice na "informativni razgovor", dolazilo je u pojedinim slučajevima i do prebijanja na smrt, ova ubista su, međutim, već obuhvaćena gornjim brojkama.
Nisu obuhvaćene sudbine onih, koji su kidnapovani od OVK ili nestali na područjima pod kontrolom OVK. Po podacima Međunarodnog crvenog krsta taj broj je sredinom marta 1999. iznosio 146. Izveštaj OEBS navodi taj broj i nastavlja: "Jedan broj Srba, čiji je nestanak prijavljen u leto 1998, pronađen je mrtav. Na sastanku u decembru 1998. između Odbora za ljudska prava i Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, Demaći je izrazio sumnju da je bilo koji Srbin kidnapovan u to vreme još živ i da je većina najverovatnije mrtva".

(Nastaviće se)