ИСТОРИСКИ ДОДАТАК ЦАРСКА РУСИЈА И ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Карађорђе једини савезник Русије у рату против Турске

ИАКО су руске дипломате, због страха од потенцијалног јачања аустријског и француског утицаја у Србији, биле суздржане при оцени Карађорђеве спољнополитичке позиције, највиши руски званичници нису скривали своје поштовање према вождовој личности.

Фото: Википедија

Почев од првих месеци устанка па надаље, руске дипломате у бројним службеним депешама изражавају веру у оданост Русији српског народа, али не и апсолутно поверење када су у питању спољнополитички контакти у устаничке старешине и Карађорђа.

Тако је дипломатски представник Русије у Цариграду А. Ј. Италински у депеши од 17. јуна 1804. године, у којој обавештава министра Чарторијског да се међу устаничким старешинама издвојио по ратоборности „неки Ђорђе“, пренео свом претпостављеном да је од поверљивих и поузданих турских извора сазнао, да су се српске устаничке старешине врло брзо по избијању устанка обратиле аустријским властима са предлогом „да целу своју земљу и целокупно нацију ставе под покровитељство бечког двора и тек уколико последњи одговори негативно на њихов предлог, под оправдањем да је у миру са Портом, они ће се обратити другој држави“. Италински даље обавештава Адама Чарторијског, министра спољних послова, да је од високих турских званичника сазнао да су Срби добили негативан одговор Беча, те да су се тек након тога устаничке старешине обратиле руској држави, писмом које су 3. маја 1804. године послале њему, а овај га је потом проследио свом министарству. (Чланови прве српске депутације, која је с јесени 1804. године боравила у Петербургу, у разговорима са министром Чарторијским није ни крила да су се устаници у марту исте најпре обратили за помоћ Аустрији.)

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

У инструкцији коју је 12. јула 1806. године од цара Александра I, посредством Министарства спољних послова, добио Константин Родофиникин, руски владар је наложио новоименованом агенту да се увери „до које мере побуњени Срби могу да се супротстављају Порти, има ли међу њима какав утицај француска влада, има ли какав удео у њиховим пословима аустријски двор и какве су стварне намере српског народа и њиховог вође Црног Ђорђа“.

ИНАЧЕ, РУСИЈУ СУ ове информације биле важне, пошто је очекивала да ће убрзо бити принуђена да наруши крхки мир са Турском и ступи с њом у рат. Стога је и Родофиникин био послат у Јаши у тајну мисију, где је, уз помоћ руског генералног конзула у Молдавији требало да ступи у контакт са представницима српских устаника. Притом му је било препоручено да у контакту с њима буде „крајње опрезан“, чак и „независно од тога што се њиховој привржености Русији, због јединства вере, може веровати“, и то тако што ће се „уздржати од било какве преписке“ и ограничити се на „усмене сугестије“. С тим у вези, главни задатак Родофиникина састојао се у томе да утиче на устаничке старешине да се спречи могућност „било каквог утицаја других држава“ у Србији.

Како би у ишчекивању рата са Турском устаничке старешине на челу са Карађорђем везала за себе, а српском народу отворила пут ка покровитељству „једноверне“ државе и њеног владара, Русија је током 1806. године редовно излазила у сусрет Карађорђевим молбама за новчану помоћ устанку. Тако, примера ради, министар иностраних послова А. Ј. Будберг обавештава 12. септембра 1806. команданта молдавске армије, задуженог за контакте са Србима, фелдмаршала И. И. Михељсона, да је цар Александар I одобрио новчану помоћ у износу од 13 хиљада златника. Притом се Михељсон у јануару наредне године у писму Карађорђу жалио што од њега дуго није било одговора, те стога није знао ништа о ратним плановима српских устаника, њиховој војној спреми, као и материјалним потребама које је Русија била спремна да обезбеди.

ПОВЕРЉИВА И ТАЈНА ПРЕПИСКА СА СЛАВЈАНО-СЕРБСКИМ ВОЖДОМ

ИЗ ДЕПЕШЕ КОЈУ ЈЕ 1. октобра 1806. године К. Родофиникин упутио министру иностраних послова А. Ј. Будбергу, види се, с једне стране, брига руског агента за Карађорђев живот, пошто је овај могао пасти као жртва француске завере у извођењу фанариоте и кнеза Влашке Александра Суцоа, али се, с друге стране, исказује страховање да би сам Карађорђе, због свог властољубља, могао да напусти Русију и пређе под заштиту Француске. За тако нешто, по Родофиникину, било би довољно „једно писму њему (Карађорђу) од Бонапарте, адресовано на Господара и Великог кнеза српског народа“.

Занимљиво је да је у исто време, 12. маја 1806. године, специјални дипломатски емисар Русије у Црној Гори и Боки Которској С. А. Санковски, у депеши министру Чарторијском изнео мишљење да се овај „славјано-сербски вожд још увек није одлучио да стане ни под наше покровитељство, нити под француску власт“. На основу преписке митрополита Петра I Петровића Његоша са вождом Карађорђем, коју је црногорски митрополит пружио на увид руском дипломати, Санковски је закључио да Карађорђев одговор митрополиту Петру I Петровићу Његошу не „садржи ништа против Француза“, и да уместо тога он „само тражи помоћ (војну) Црногораца и показује сву мржњу коју има спрам босанских и других Турака“. Овим је С. А. Санковски заправо одговорио на претходно постављено питање министра Чарторијског - да ли се са „овим вождом славјано-сербским може водити поверљива и тајна преписка?“

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

У ИНСТРУКЦИЈИ КОЈУ је добио од министра иностраних послова А. Ј. Будберга уочи свог одласка у Србију, 11. маја 1807. године, маркизу Филипу Осиповичу Паулучији је саветовано да према Карађорђу покаже онај степен отворености и поверења какав и он буде показао према њему: „По тому, как он Вас встретит и насколько охотно пожелает сообщить Вам свои планы и намерения, Вы определите, в какой степени Вы можете ему доверять“. А Паулучи је од Карађорђа пре свега имао да сазна све о његовим војним плановима. И у инструкцији коју је Константин Родофиникин у јуну 1807. године добио од команданта Молдавске армије фелдмаршала Михељсона, од новог руског дипломатског агента у Србије се тражило да утврди да ли Срби имају са Французима „посредне или непосредне контакте“, и то како у прошлости, тако и у том тренутку.

Насупрот оваковој резервисаности према потенцијалним спољнополитичким контактима устаничких старешина на челу са Карађорђем, руски конзул у Јашију И. Ф. Болкунов у извештају Чарторијском, од 10. маја 1806. године, изражава уверење да осим руског, „ниједан други утицај нема и не може имати места у српској нацији,“ јер „њена доказана чврстина и непоколебљивост у сопственим начелима“, као и блиски односа са великом сверуском Империјом, „не дозвољавају ни најмање сумњи у једнодушну приврженост целог народа Русији, коју он поштује и обожава“. Такву тврдњу конзул Болкунов је поткрепио и најновијом информацијом коју је добио из Србије посредством специјално упућене мисије, а према којој су устаничке власти на челу са Карађорђем, чим су сазнале за присуство тројице француских емисара међу њима, двојицу „одмах убили“, док се трећи спасио бекством у Босну, где је недуго потом погубљен од стране локалних турских власти.

СРПСКИ УСТАНИЦИ КРЕЋУ КРОЗ ПЛАНИНЕ ДА БИ ИЗБИЛИ НА ЈАДРАН

ДА У РУСКОЈ ДИПЛОМАТСКОЈ служби није био усамљен став И.Ф. Болкунова, конзула у Јашију, да би Русија требало да има пуно поверење у поузданост и оданост, не само српског народа, већ и устаничких старешина на челу са Карађорђем, показује извештај који је пуковник Поцо ди Борго, тадашњи специјални дипломатски изасланик Русије у отоманским и балканским пословима, у априлу 1807. године упутио министру А. Ј. Будбергу. Овај Корзиканац у дипломатској служби Русије јавио је из Трста свом шефу у Петербургу, да је чуо да се „Карађорђе креће кроз планине, како би се сјединио са Албанцима и изашао на Јадранско море“. У наставку депеше Поцо ди Борго описује Карађорђа следећим речима: „Та значајна особа заиста је наш једини искрени савезник у рату против Турака“. С обзиром на то, Поцо ди Борго закључује како су за Русију у рату против Турске, који је започео крајем претходне 1806. године, „операције на доњем Дунаву мање важне, пошто нас оне удаљавају од Србије, која у овом моменту представља реалну снагу“.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

Иако су руске дипломате, због страха од потенцијалног јачања аустријског и француског утицаја у Србији, биле суздржане при оцени Карађорђеве спољнополитичке позиције, највиши руски званичници нису скривали своје поштовање према вождовој личности. То се, између осталог, види из епитета који су наведени уз Карађорђево име у интерној дипломатској инструкцији коју је руски дипломатски агент Константин Родофиникин добио од команданта Молдавске армије фелдмаршала И. И. Михељсона. Према инструкцији Родофиникинов први корак у Србију имао се предузети „у месту пребивања храброг вожда српског Црног Ђорђа и Народног совјета“.

САДРЖАЈ ДЕПЕШЕ руског министра иностраних послова А. Ј. Будберга фелдмаршалу Михељсону из марта 1807. године показује да званични Петербург у том моменту нема никакву резерву у погледу савезничких односа српског народа са Русијом. Речју министра Будберга, „садашњи наши односи са Србима, чини ми се, већ не остављају никакву сумњу у искреност њихове жеље да заједнички с нама делују“. Истовремено, руски министар иностраних послова сугерише фелдмаршалу Михељсону да комуникација са Србима буде што слободнија, како би се постигла узајамна сагласност око мера које би се заједнички предузеле. Из дипломатске инструкције коју је добио Константин Родофиникин, види се и да је руско Министарство иностраних послова било заинтересовано да више сазна о главним мотивима српске русофилије. Притом је и сам Константин Родофиникин, као Грк-фанариота по пореклу, стекао утисак да српски „народ свом душом љуби руско име и обожава всемогућег свог покровитеља“. Што се старешина тиче, један добар део њих, по Родофиникину, није био наклоњен ниједној страној сили. Међутим, пошто „воле само свој интерес“, онда ће прихватити покровитељство Русије, под условом да их ова убеди да, с једне стране, неће бити брана њиховом властољубљу, а да, с друге стране, политички опстанак Србије, па тиме и њихова власт над народом, зависи од подршке Русије. Истовремено, Родофиникин је у својим дипломатским извештајима помињао и један мали број Аустрији наклоњених старешина, какви су по њему били Младен, Милоје и кнез Сима, који су северног суседа претпостављали Русији искључиво вођени својим трговачким интересима.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

ТРАДИЦИОНАЛНА БЛИСКОСТ ЈЕДНОВЕРНА И ЈЕДНОКРВНА ДВА НАРОДА

РУСИЈА ЈЕ СМАТРАЛА да јој је традиционална блискост са једноверним и једнокрвним српским народом, главна предност у односу на Аустрију и Француску у борби за утицај на устаничке власти у побуњеном Београдском пашалуку. То јасно потврђује став цара Александра I из инструкције коју је почетком фебруара 1809. године команданту Молдавске војске кнезу Прозоровском упутио помоћник министра иностраних послова А. Н. Салтиков. Главном руском преговарачу у српском питању, кнезу Прозоровском, цар је између осталог поручио, да „Русија не би требало да се непосредно меша у унутрашњи поредак Србије“ и да је уместо тога „потребно најпре сазнати мисли и жеље Срба, а потом се старати да се оне реализују по мери кооперативности турских представника на конгресу“. У одговору цара Александра I на предлоге из извештаја Константина Родофиникина о могућем моделу организације власти у устаничкој Србији, цар је указао на руководно начело кога би руска дипломатија морала увек да се држи у односима према Србији, нарочито због њене физичке удаљености од руских граница. Реч је о начелу - очувања међусобног поверења. Полазећи управо од тог тог начела, цар је одбацио предлог Константина Родофиникина да се Карађорђе позове у Петербург, те да се током његовог боравка у Русији, по моделу „свршеног чина“, у Србији изведе нова организација власти, којој би он евентуално био противан. Иако је сматрао да би за учвршћивање руског утицаја у Србији било од користи да се у Русији, о трошку руске државе, школују Карађорђев и синови појединих утицајних Срба, цар Александар I се са овом идејом Родофиникина саглашавао само под условом да се претходно добије добровољна сагласност српског вожда.

ВОЂЕНА ЈОШ ОД КУЧУК-кајнаџијског уговора из 1774. године тежњом да штити православно становништво Отоманске империје, Русије је одмах обратила пажњу на устанак Срба који је 1804. године избио у Београдском пашалуку. Како су војне акције устаника биле све озбиљније, тако је расло и интересовање руске дипломатије за устаничке старешине на челу са вождом Карађорђем. Бројне дипломатске депеше и извештаји из периода 1804-1808. година сведоче да је ондашња руска дипломатија умела да сачини минуциозне анализе карактера и политике водећих устаничких старешина. Суптилној дипломатији Петербурга нису могле промаћи разлике које су постојале, не само у карактерима, већ и у политичким погледима и интересима, Карађорђа и других старешина, као и између старешина и српског народа.

Мада је уочавала да користољубље појединих устаничких старешина отвара врата за могући утицај других европских сила у Србији, руска дипломатија оног времена била је уверена у неприкосновеност свог утицаја, базирајући такво уверење пре свега на апсолутној подршци коју је уживала у српском народу, као и на тактичком поштовању личних карактера и амбиција устаничких старешина, а пре свега вожда Карађорђа. Следствено томе, модел организације власти у Србији за који се залагала ондашња Русија - наследна ограничена монархија, рачунао је подједнако са локалним српским приликама и карактерима, као и са тадашњим доминантним идеолошко-политичким гледиштима званичног Петербурга, те његовим геополитичким интересима на Балкану.

(Текст je резултат научноистраживачког рада аутора у оквиру Програма истраживања Правног факултета Универзитета у Крагујевцу за 2024. годину, који се финансира из средстава Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије)

(Наставак: Русофобија западних сила подразумевала је и србофобију)

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИСТОРИСКИ ДОДАТАК ЦАРСКА РУСИЈА И ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Српско-руски односи нису прекидани ни у најтежим историјским збивањима

04. 02. 2026. у 16:06

Друштво

0 2

ИСТОРИСКИ ДОДАТАК ЦАРСКА РУСИЈА И ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Карађорђе и устаничке старешине у очима руске дипломатије

05. 02. 2026. у 16:43

Друштво

0 0

КАКВО ВРЕМЕ ЋЕ БИТИ ЗА СРЕТЕЊЕ: Детаљна временска прогноза до краја фебруара

06. 02. 2026. у 19:29 >> 19:29

Друштво

0 1

РХМЗ НИЖЕ УПОЗОРЕЊА: На удару скоро цела Србија

06. 02. 2026. у 18:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације