СРПСКА ДЕСПИНА МИЛИЦА РУМУНСКА СВЕТИТЕЉКА: Једна од пет кћери деспота Јована Бранковића, владара Срба у егизилу и Јелене Јакшић

СРПСКУ деспотицу Деспину Милицу Бранковић, праунуку деспота Ђурђа Смедеревца, почетком године је Румунска православна црква прогласила за своју светитељку, преподобну Платониду од Арђеша, под њеним монашким именом.

Foto: Vikipedija

Било је то само формализовање вековног култа Деспине, просветитељке и ктиторке прве митрополије Влашке у граду Куртеа де Арђеш (Двор на Аргишу).

Летопис манастир Бистрице у данашњој Румунији сведочи: "Да би подигла Куртеа де Арђеш, госпођа Деспина продаде све благо српске владарске породице". Деспина Милица Бранковић (1487-1554) је 1505. године удајом за влашког војводу Негоја Басараба постала владарка и покровитељ духовности, просвете и уметности коју је народ поштовао као светитељку много пре канонизације. Ова изузетна жена, једна од пет кћери сремског деспота Јована Бранковића, владара Срба у егизилу и племкиње Јелене Јакшић, у нашем народу је мало позната, као и повест наших сународника у Угарској.

Фото: Борис Субашић

- У првој петини 16. века центар политичког, црквеног и културног живота у Влашкој чини група у којој су Деспина, кћи деспота Јована Бранковића, њен стриц митрополит Максим Бранковић и њен ујак Стефан Јакшић. Деспина је на славан начин везала своје име за најлепшу цркву у Румунији, Куртеа де Арђеш, а Максим је стекао име свеца и међу Власима и међу Молдавцима... Није мање значајан факат да се прва штампарија на влашком земљишту јавља убрзо после Максимовог доласка - сажео је Чедомиљ Мијатовић записе из средњовековних хроника.

Деспина и Максим, пре монашења депот Ђорђе, довели су у Влашку српског штампара Макарија који је одштампао бројне књиге, међу којима и чувено Трговишко четворојеванђеље.

Деспина Милица само је једна од Бранковићки које су у Угарској рађале нове изданке старог корена. Сећање на то чувају ретке преостале оригиналне ктиторске фреске у средњовековним манастирима на тлу данашње Румуније које је утемељио српски просветитељ ових крајева, хиландарски монах Никодим, назван "подунавски Свети Сава". На тим живописима су приказане "госпоже" из различитих времена са именима која су се понављала у лози Бранковића: Милица, Станка, Јелена, Мара, Роксанда.

Foto: Vikipedija

Оне на живописима предводе ктиторску колону јер су биле "домне" - "племените господарице" плаве крви са правом ктиторства. То показују сачувани документи угарске краљевске канцеларије писани на латинском. Када би се влашки војвода женио српском деспотицом, као што је Негоје Басараб узео Милицу Деспину Бранковић, угарска круна је признавала да он преко своје супруге улази у круг sanguis regalis (краљевске/царске крви).

Бранковићи су за Угарску били носиоци легитимитета Српског и Ромејског царства преко својих породичних веза са Немањићима, Кантакузинима, Палеолозима и Комненима. О важности таквог порекла сведочи чињеница да је аустро-угарски цар Франц Јозеф тврдио да је потомак Стефана Немање у 17-том колену и да на основу тога полаже право на Србију.

У угарским повељама, влашки и молдавски владари су готово увек ословљавани терминима као што су voyvoda noster- наш војвода или officialis noster - наш званичник. Српски деспоти су у таквим повељама они су ословљавани као illustris - светли или magnificus - величанствени. Милица Деспина се у угарским документима редовно ословљавала термином Dominatio Sua - Њено Господство или Domina Despina - Господарица Деспина.

Ова повест је дословно стругана са зидова манастира и цркава после Кримског рата, када су се западне силе ујединиле са Османским царством против Русије, да би ствариле нову државу по идеји италијанског грофа Кавура о "латинској брани" међу првославним словенским земљама. Због тога је декретом укинута ћирилица, а словенске речи које су чиниле 60 одсто језика избачене су и надомештене француским и италијанским. После тога Власи и Молдавци, новопечени Румуни, дошли су у ситуацију да могу да читају сопствене историјске документе. Њихову прошлост тумачио им је Запад својим фалсификатима. Са зидова манастира и цркава гребани су ћирилични натписи и фреске српско-влашких светитеља и ктитора.

Фото: Борис Субашић

То је урађено у прелепој саборној цркви манастира Куртеа де Аршеђ, задужбини Деспине Милице и њеног мужа Негоја Басараба, чије је име касније мењано у Неагој, Њагој и Њагоје.

До ње води пут средњовековних православних интеграција који је утемељио Хиландарац Никодим, рођак Кнеза Лазара, који је са кнегињом Милицом и влашким војводом Радуом био ктитор првог храма на Аргишу у 14. веку. На том путу налази се манастир Тисман, Никодимова задужбина у којој је он постао први православни архимандрит са правом да освећује храмове и рукополаже свештенике, чиме је ударио темељ самосталне црквене организације угарског Војводства Влашке. Када је Запад у 19. веку одлучио да створи нову државу са идентитетом другачијим од традиционалног ова светиња је модернизована тако што је делимично срушена а средњовековне фреске су уништаване нестручним пресликавањем и исписивањем латиницом. Од ликова настаријих српских "госпожа" у ромејским костимима са крунама на главама остале су једва видљиве силуете. Избрисана су и имена домни - ктиторки из познијих времена, у бојарским одеждама.

Сличан злочин се у 19. веку одиграо на ободу трансилванијског града Куртеа де Арђеш, у истоименом манастиру, седишту прве Митрополије Влашке, задужбини Деспине и Негоја који су у 16. веку направили нови монументални храм на месту старе цркве чији су ктитори били Хребељановићи. Данашњи монументални бели храм са егзотичних високим звоником је по верзији из туристичких водича подигао 1875. француски архитекта Андре Лекомт ди Ној.

Да је то лаж сведочи ктиторска фреска из 16. века на којој Деспина и Негој држе храм истоветан данашњем, пројектован у њихово време. Она спада у само 37 сачуваних фрагмената средњовековног живописа који се данас налазе у музеју у Букурешту. Није тај фрескописани малтер пао сам, од старости, већ је уништен по наређењу ди Ноја, који је заговарао "модернизацију" и "пуризам" - прочишћење. Исти термин користила је инквизиција наређујући "пурификацију" - спаљивање људи.

Током те модернизације уништени су живописи Светог Симеона и Светог Саве урађени по захтеву Деспине, доказ континуитета и легитимитета кнежевске династије Влашке. Због разарања прелепих фресака и натписа на српској и влашкој ћирилици, а нарочито Деспинине фреске из 1517. коју је насликао живописац Добромир, Ле Ној је умало линчован. Духови су се мало смирили када је дао да се насликају нове фреске старих ктитора, али Немања и Сава нису враћени на севрни зид наоса. Новом краљевином Румунијом владали су страни владари из немачке лозе Хоенцолерн-Зимаринген.

Фото: Борис Субашић

Из колективне свести је брисана чињеница да Милица Деспина није била пратиља свог мужа, већ обрнуто. Деспине лозе Бранковића су у државу без сопствене укорењене писмености и владарског култа уносиле готов, савршено изграђен српски модел државе и цркве. Оне су једине поседовале протокол хришћанског суверенитета. Зато су и кћери Деспине и Негоја, Стана и Роксанда после удаје постале важне личности у историји кнежевина Влашке и Молдавије. Стана је била удата за Војводу Стефаницу IV, данас званог Штефаница Вода, господара Молдавије, а након његове смрти 1527. замонашила се под именом Софронија. Роксанда (Влашка) се удала се за Радуа V од Афуматија, господара Влашке у неколико наврата између 1522. и 1529. године. Он је био велики заштитник породице Бранковић и уз помоћ таште Деспине је довршио осликавање манастира Куртеа де Арђеш 1526. године.

Деспинина рођена сестра Јелена Бранковић, звана Деспотарица, била је удата за молдавског војводу Петра Рареша. Њихова кћи се такође звала Роксанда, била је изузетно образована, поносна на своје српско деспотско порекло, а удала се за Александра Лапушњануа, кнеза Молдавије. Након његове смрти постала је регенткиња у име малолетног сина Богдана Четвртог и владала је мудро, градећи манастире, штитећи православље и одржавајући сећање на Србију.

Милица Деспина Бранковић се посветила Богу као монахиња Платонида. Упокојила се 30. јануара 1554. и сахрањена је у манастиру Куртеа де Арђеш поред супруга Негоја и деце, остављајући за собом траг једне од најдостојанственијих и најзаслужнијих српских владарки у туђини.

После ње су имена Милица, Јелена, Станка и Роксанда - постала део обавезног породичног фонда имена код влашких и молдавских домни - кнегиња. Очувањем језика, даривањем Свете Горе и подизањем храмова, српске деспине су северно од Дунава пренеле косовски и светосавски завет. Жене су, као и обично, биле чувари пламена на историјској ветрометини којом су лутали Срби.

Препоручујемо

Репортаже

0 0

СПРЕМНИ ДА МИЛОШУ ДАЈУ БУБРЕГ: За помоћ Андријани Керчуљ (22) из Јасенова и њеном болесном синчићу јавили се и донатори и донори

21. 07. 2026. у 06:45

Репортаже

0 0

СЕЛИ НА ДОРУЧАК, А НЕКОЛИКО САТИ КАСНИЈЕ БИЛИ У БРАКУ: Ова прича из Лас Вегаса освојила интернет (ВИДЕО)

20. 07. 2026. у 17:43

Репортаже

0 1

ВУК ВУЧКОВИЋ ПЕТИ ПУТ НАЈБОЉИ КОСАЦ НА РАЈЦУ: Освојио још једну „Златну косу“

20. 07. 2026. у 15:03

Репортаже

0 8

ЈУБИЛАРНО 30. "СИЈЕЛО ТРОМЕЂЕ У СТРМИЦИ КОД КНИНА: Ојкачка песма нам је живот, и састајање и растајање

20. 07. 2026. у 13:06

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације