Репортаже

"НОВОСТИ" НА ЛИЦУ МЕСТА - КАД СРЦЕ ЗАДРХТИ НАД ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ: Острва Крф и Видо заувек уписана у генетски код српског народа

Горан Чворовић - стални дописник из Париза

11. 08. 2025. у 12:42

Када тешки прамац трајекта засече воду пред последњи заокрет из правца Игуменице ка луци на Крфу, и по најмирнијем мору задрхте таласи и заљуља се тло под ногама за сваког ко се, српског рода, затекао на палуби.

НОВОСТИ НА ЛИЦУ МЕСТА - КАД СРЦЕ ЗАДРХТИ НАД ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ: Острва Крф и Видо заувек уписана у генетски код српског народа

Десно промичу Плава гробница и острво Видо, спомен-костурница у коју је животима уграђен сваки педаљ српске државе. Ниједан Србин на Крфу не може да остане само туриста. Чим ступи на ово острво укотвљено у Јонском мору у исти мах постаје и ходочасник. Срце ту неминовно почиње јаче да удара.

Србија и српско присутни су по целом Крфу. Тробојка се вије широм острва. Ту се данас налази бар десетак српских споменика. Било је овде, после албанске голтоте, чак 27 српских гробаља, пре него што су посмртни остаци страдалих војника и нејачи 1938. године пребачени у Маузолеј на острву Видо.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

Пут на мајушно острво које је ушло у крвоток и генетски код српског народа, започиње у старој луци на Крфу. Бродица офарбана у српске боје љуљушка се и чека путнике. Сваког сата, креће на пут дуг десетак минута, пун емоција, историјског набоја и националног поноса. Кршни Нондас одвезује конопац.

- Има много људи свакога дана. Не пловимо само када је јак ветар, у зимском периоду, или када постоји опасност од пожара - каже овај морепловац, који је научио и неколико српских речи, упућујући тако, на укрцавању, добродошлицу.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

Маленом барком управља капетан Сотирис. Одушевљен је, каже, тиме што међу путницима увек има много младих и деце која чувају сећања и успомене с колена на колено. Преко пријемника радио-станице у кабини залепио је велику фотографију почившег српског патријарха Павла.

- Дао ми је један ходочасник и од тада је стално са мном – вели Сотирис.

Кад лађица заплови, разлегну се с разгласа пучином тонови песме "Пукни зоро", а затим и

"Тамо далеко", настале у изгнанству на Крфу, коју је, као последњу жељу за своју сахрану, имао и велики Никола Тесла. Све се завршава рецитовањем стихова поеме "Плава гробница" Милутина Бојића. Тад и камену срце задрхти. После, кад пристане, чују се "Деца Пиреја". С катарке се у пару вијоре српска и грчка застава.

У чамцу бар тридесетак душа. Душан, Михаило и Јелена су из Београда. И Чех Андреј је дошао с породицом. Упознао је добро историју Првог светског рата кроз књигу о "Добром војаку Швејку" који је стално налазио начин да не ратује са словенском браћом. Сада је дошао да се поклони сенима српских ратника.

Ненад је пореклом из Кладова, Катарина из Бањалуке, с крајњег истока и запада српског народа. Две деценије живе у Норвешкој. Деца Александар и Ангелина су рођени у Ослу. Одгледали су филм о страдању њихових предака, пре него што су дошли да изблиза упознају историју. Три недеље су на Крфу, да на миру обиђу сва наша знамења.

Мирјана и Раде су родом из Ниша, а већ 36 година живе у Сан Франциску, у Фримонту, тамо где се склапа аутомобил "тесла". Ту су са унуцима Вуком, Савом и Теслом. Знају и ћирилицу. Пут на Видо и Крф су неопходни да се на прави начин упознају корени. Теодор, Тјери и Флоранс су из Туниса. Пре тога су били у Србији, да Теодор овлада српским начином свирања хармонике. Свака лична прича на броду за Видо је специфична и пажње вредна.

У маузолеју посетиоце дочекује Васја Петровић. Гркиња је, а презиме носи по свом прадеди који је још пре Великог рата заувек допловио на Крф. Преко зиме је фотограф, преко лета обавља своју свету мисију посвећену прецима.

Овде су сахрањене кости 1.232 војника, с именом и презименом на мермерним плочама, читавом дужином маузолеја. Редов Дунавске дивизије Радисав Тодоровић из Пружатовца. Редов Првог пешадијског пука Александар Урошевић из Баничине. Зарије Урошевић из Јеловаца. Петар Ћирковић, Моравска дивизија, из Блаца. Недељко Грујевић, избеглица из Битоља. Љубица Савић, болничарка. Страдали од изнемоглости, болести и опште исцрпљености. Постројени, у почасном низу, на послењој смотри, заједно с осталим саборцима. Бочно су кости још 1.500 ратника чија имена није имао ко да запише. Још пет хиљада спуштено је заувек у Плаву гробницу. Заједно, страдало је и сахрањено овде и до десет хиљада душа. Силазак неколико десетина корака од Маузолеја до Плаве гробнице нарочито је емотиван. У кристално бистрој води огледа се болно лице слободе.

Измучене солдате и нејач чекао је у зимске дане камен хладног змијског острвца, а данас је то прави рај у хладу четинара који чува трагове највеће српске голготе. Какав апсурд, какав спој лепоте и трагедије. Мада змија и даље има. Сваки пут када је неко од српских гробаља с Крфа премештано у Маузолеј, сађени су овде борови са Хиландара. Прича се да ширарка с ових борова, када је преполовите, у средини има исрцртан крст. Остављамо да се сами у то уверите, када једном дођете овде.

Пут ходочашћа креће од Српске куће у самом центру старог града Крфа, коју су градске власти уступиле Србији 1993. године. Ту се налазе Музеј Срба на Крфу од 1916. до 1918. и почасни конзулат. Крајем септембра, овде, на Виду и код споменика у Гувији и Агиос Матеосу, организују се комеморативне свечаности. У Српској кући намернике дочекује кустос Љубомир Сарамандић. Овде, већ 25 година, девет месеци годишње, од априла до касних дана децембра, објашњава ходочасницима величину страдања, опоравка и васкрснућа српске војске и народа.

- Око 150.000 српских војника и цивила стигло је на Крф. Најтеже болесни били су упућени на острво Видо. Првих неколико недеља страдало је између двеста и триста днево. У почетку су били сахрањени у гробницама, касније су њихова тела препуштана дубинама Јонског мора и тако је настала чувена Плава гробница, можда и најпотреснији тренутак целокупне српске историје – истиче Сарамандић.

Наглашава да су се у другом делу свог боравка на Крфу Срби врло брзо опоравили и већ после неколико месеци огромна већина била је евакуисана на Халкидики, где су се нешто касније прикључили борбама на Солнуском фронту. Истовремено, до краја Првог светског рата на Крфу је функционисала српска држава у изгнанству.

У маузолеју се налазе униформе, оружје, лични предмети, писма, фотографије као оригинално сведочанство. Сарамандић подсећа на речи тадашњег митрополита Димитрија који је 1918. године, и сам учесник албанске голтоге, поручио да ће Видо једнога дана бити српски Јерусалим, збориште нових срећних генерација, захвалних српских потомака.

- Долази много Срба, из Србије, Републике Српске, дијаспоре. Ово је место на коме се нико не дели по политици, идеологији и географском пореклу. Сви га подједнако доживљавају као део сопственог бића – каже наш саговорник.

Према неким проценама годишње долази између двадесет и тридесет хиљада људи. Све је већи број школских екскурзија. Сезона углавном почиње од Ускрса, а завршава се крајем новембра.

- Више од 95 одсто Срба који долазе на Крф посетом Српској кући, острву Виду и другим споменицима, постају ходочасници и тај тренутак представља преокрет у доживљају света. Најважнији разлог због кога се долази је осећај дуга и захвалности према прецима – поручује Сарамандић.

Млади тек овде схвате колико су њихови проблеми умишљени.

- Долазак на ово место представља прочишћење. Сви живимо у својим световима и у ритму мобилних телефона, мислећи да је екран наш живот, а вештачка интелигенција прави пријатељ. Огроман део проблема настаје као последица великих очекивања од живота и потребе да се допаднемо себи и другима. Долазак на ово место је сазнање да наши проблеми нису тако велики. На нама је да не чекамо неке нове ратове, да би искуства из рата применили у мирнодопским условима – наглашава кустос, упућујући све да се угледају на фотографије и држање деце која су на Крфу пролазила кроз трагедију.

Однос Крфљана и Срба је посебан. Присност и поштовање трају и до данас. То пријатељство исковано је у тренутку када је на сто хиљада домаћина пристигло 150.000 гостију.

- Али, ниједна грана маслине није сломљена, није се догодила ниједна крађа или туча. Дисциплина српских војника је учинила да се све то убрзо претвори у топло гостпримство. Срби су својим понашањем учинили да Крфљани тај део историје сматрају и својом – вели Сарамандић.

Затичемо у Српској кући Миљу из Приједора, која сада живи у Новом Саду. Дошла је у обилазак с мајком Јеленом, пореклом из Кистања, и братом Костом. Ту су и Александар и Тамара Ђапић из Добоја. У походе историји дошли су и Ђорђе и Вања из Новог сада. Њихов потомак био је на Виду. Александар и Јована, са сином Василијем, пореклом су из Богатића. Живе у Стокхолму. У Српској кући на Крфу затичемо и Ивану, Томислава и Виту. Хрвати су, она је из Осијека, он с Корчуле, живе у Загребу. С пажњом обилазе музеј о коме су им причали пријатељи из Београда. На Крфу је потписана и декларација о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Споменка, Иан, Петар и Ени су дошли из Норвешке. Корене вуку из Сарајева.

Одмах уз Српску кућу налази се и Српски клуб, књижара и библиотека коју воде председник Друштва српско-грчког пријатељства Жељко Поповић и његова супруга Љиљана, док је прекопута њихова сувенирница. Клуб је смештен у палати велепоседничке венецијанске породица Ричи, старој више од 500 година, а радњица у некадашњој берберници у којој су уредност одржавали српски официри.

- Некада одемо у Србију, али Србија много чешће долази код нас – кажу Жељко и Љиљана који су на Крф дошли 1994. године и ту остали. Око њих, наслови посвећени добровољцима из Америке, Милунки Савић, успоменама, острву спаса, историјској драми, античком страдању Срба кроз албанску голготу и потоњем уздигнућу. Органзују у мају и Дане грчко-српског пријатељства, а угошћују и наше ђаке у образовном кампу, где деца историју уче на лицу места.

Недалеко одатле налази се и новоизграђена зграда градског позоришта, на месту некадашњег порушеног здања, у којој су заседали посланици Народне скупштине Србије, на шта, унутра, подсећа и спомен-плоча коју је израдио вајар Љубиша Манчић. До краја Првог светског рата на Крфу је функционисала српска држава, ту су били чланови Владе, посланици, све до најнижих чиновника. Овде су формиране основана школа и гимназија, штампане су новине и књиге.

У хотелу "Бела Венеција", недалеко од садашње Српске куће, заседала је Влада. Хотел је такође срушен, у близини је подигнут нов истог имена, а на стамбеној згради где се налазио бивши, такође је постављена спомен-плоча. Каснији председник владе Милан Стојадиновић, за чијег мандата је подигнут Маузолеј на Виду, ту је упознао своју будућу супругу Аугусту. Власник хотела све три своје кћери дао је Србима. Било је на Крфу у та ратна времена и љубави, али су се практично сви до једног способни редови преко Солнуског фронта вратили на огњиште. Неки су се, после, враћали на Крф. Данас овде има педесетак породица које носе наша презимена.

А све је почело на обалама Гувије, десетак километара северно од града Крфа. Ту се данас, на плажи, налази споменик искрцавања српској војсци. И овде се српски барјак високо виори. Недалеко одатле, у оближњој Дасији, подигнут је споменик Гвозденом пуку Моравске дивизије. Види се да је неко ту недавно био. Сто динара под каменом. То му дође као знамен, нешто српско, било шта, прво што дође подруку, за спомен. Упекло сунце, удара топли морски ветар, међу маслинама, уз степенице с канделабрима, лимун још зелен, али ускоро ће да пожути. Доле, на путу, аутомобилом застала породица Црнобрња из Нове Пазове. И они су све обишли.

Тридесетак километара јужније, у месту Агиос Матеос, налази се споменик Дринској дивизији. Подигли су га саборци 1916. године и то је једно од првих обележја из Првог светског рата. На споменику српска застава. Потписали се потомци Милан и Гордана Бобић, уз поруку да јунаци нису заборављени. Свећа, икона, бројаница.

- Долази много Срба – каже комшија Андоникос. Толико смо могли да се споразумемо. Али, очи му засијају кад поменемо одакле смо. Стиска чврсто руку у знак поздрава и наставља да залива башту док зрикавци по врелини певају гласну успаванку палим редовима дринске дивизије.

Неколико километара даље је и српска спомен-чесма. Тренутно се обнавља. Док смо је обилазили, зачуо се из даљине петао, ваљда да разбије распевану монотонију цврвчака и подсети на родни крај. На Крфу су сви Срби код своје куће.

ПРИНЦ ФИЛИП

Крф има много знаменитости, а међу њима је и родна кућа оца британског краља Чарлса, принца Филипа, која је данас музеј археологије. Одмах уз вилу, повезан заједничком терасом, налази се и Титов депаданс. Некадашњи председник Југославије ту се 1956. године срео са грчким премијером Константнином Караманлисом. Кустос Спиридон користи овај тренутак да нам прича о великом пријатељству Срба и Грка.

- Током бомбардовања Србије, ми смо на Крфу протестовали и били веома љути због напада НАТО на Србе – каже његов колега Никос.

ПОЗДРАВ ЗАСТАВИ

Док смо обилазили спомен-обележје у Гувији, изненада је у непосредној близини избио пожар. Кренуло је гашење, кофама, морском водом, пре него што су убрзо стигли вагрогасци да доврше посао. Једно "хвала" с њихове стране пуно је значило. Међу онима који су се ту затекли да притекну у помоћ, био је је и Драган Беговић Ливаја. Камионџија, пореклом Новосађанин, сада живи у оближњем Контокалију, већ више од 30 година. Свакога дана лети, каже, долази овде. Ујутро развози месо, а поподне је на плажи.

- Прво поздравим заставу, па се онда купам – каже Драган.