ЖИВОТ ГЛЕДАЈУ КРОЗ ДОДИР, ЗВУК И РЕЧ : Репортери "Новости" у Дому за слепе и слабовиде у Панчеву, једином у Србији (ФОТО)

Maša Jakovljević

19. 03. 2026. у 13:09

НА самом излазу из Панчева, тамо где свакодневна градска бука полакопрепушта место тишини, смештен је дом иза чијих врата није само установасоцијалне заштите, него посебна заједница у којој се дани не мересатима, већ осећајем сигурности, пажње и припадности.

ЖИВОТ ГЛЕДАЈУ КРОЗ ДОДИР, ЗВУК И РЕЧ : Репортери Новости у Дому за слепе и слабовиде у Панчеву, једином у Србији (ФОТО)

Foto: Zoran Jovanovic

 Једини Дом заслепе и слабовиде у Србији - "Збрињавање", тренутно је и дом за 116 људи, свако са својом причом, али сви повезани невидљивим нитимаразумевања и међусобне подршке.

Неки од корисника овде су више од четири деценије, па ова установа за њих одавно није само место боравка, већ прави дом у пуном смислу те речи. Већина их је смештена у централном објекту, док остали живе у шест оближњих кућица, које додатно доприносе осећају топлине. Врата су отворена свима којима је потребна помоћ, а занимљиво је да је тек око 30 одсто корисника из града на Тамишу, док су остали из других крајева Србије, вођени истом потребом: да пронађу место где ће им неко помоћи и разумети их без објашњавања.

Фото: Зоран Јовановић

- Овде сам добио други дом. Можда не видим свет, али овде га осећам на прави начин, јер овде се живот не посматра очима, већ се осећа кроз додир, звук, реч и присуство других - каже један од штићеника.

И управо зато овај дом није само место збрињавања. Он је простор у којем људи, упркос свему што су изгубили, настављају да граде оно што је најважније - осећај да припадају, да вреде и да нису сами.

Донације увек добродошле

ОВОМ Дому донације су увек добродошле, било да је реч о гардероби, слаткишима или стварима које могу да олакшају и улепшају свакодневицу корисника. Директор Милош Ђорђевић нам открива:

- Донације би биле учесталије када би грађани били више информисани о потешкоћама са којима се сусрећу слепи. 

На челу ове заједнице је директор Милош Ђорђевић, човек који не само што управља системом, већ је свакодневни ослонац онима који су овде пронашли уточиште. Он каже да овај дом не функционише као класична институција јер се овде, пре свега, гради поверење. Можда управо зато листа чекања не постоји.

- Наш циљ није само да обезбедимо смештај и негу, већ да људима вратимо осећај припадности. Овде свако треба да се осећа као код куће, а не као корисник установе - каже Ђорђевић за "Новости".

Фото: Зоран Јовановић

Најмлађи становници дома су брат и сестра од 23 године, који већ седам година живе овде. У дом су донели посебну младалачку енергију, иако се у овом простору, разлике у годинама брзо бришу, јер сви деле исти осећај заједништва и исти ритам дана. Тај ритам често почиње једноставним звуком: звоном за доручак. Ходницима се тада разлива тихо кретање уз покоју шалу и смех, кораци сигурни и опрезни.

У трпезарији их дочекују столови са сервираном храном, разноврсном, топлом и припремљеном са посебном пажњом. Осећај задовољства појачава и то што је већина намирница из домског пластеника. Тамо, међу редовима поврћа у мирису земље, баш корисници, уз помоћ запослених, гаје биљке, заливају их... И, у том раду нема притиска, само осећај да доприносе, да стварају, да су потребни...

Фото: Зоран Јовановић

Око поднева, док траје ручак, медицинске сестре ненаметљиво деле терапију. Све се одвија мирно, без журбе, у ритму који поштује сваког појединца. После оброка, дан се наставља низом активности које, иако делују једноставно, станарима много значе: шетње, разговори, брига о простору, мали послови који помажу да се задржи осећај корисности, брига о цвећу или о псима. Уз подршку неговатељица, сваки корисник нађе начин да испуни своје време. Посете су дозвољене током целог дана. Посебно важно корисницима је што добијају џепарац из буџета. Износ можда није велики, али значи им много, јер доноси могућност избора, осећај личне слободе и мали комад самосталности који свако од њих чува.

Фото: Зоран Јовановић

Ипак, права слика овог дома не налази се ни у доброј организацији, ни у бројевима, већ у ситним, готово неприметним тренуцима. У једном таквом, бака Снежа прилази директору и, са искреном бригом у гласу, пита да ли би могло мало лепше да се ореже цвеће. Руже су већ биле орезане, пажљиво и уредно, али то није била суштина њеног питања, већ жеља да учествује, да примети, да остави траг у простору који доживљава као свој. У ту једноставну реченицу стаје цела филозофија овог места: потреба човека да буде део заједнице, да има глас и да зна да га неко слуша.

Фото: Зоран Јовановић

У овом дому се ретко говори о ономе што недостаје, а много чешће о ономе што постоји: о свакодневним навикама које доносе мир, о људима који пружају љубав без много речи, о тренуцима који можда споља делују обично, али изнутра имају посебну тежину. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
КУЛТ ПРЕДАКА У ПЛАМЕНУ МРЖЊЕ: 45 година од паљења конака Пећке патријаршије – Злочин који је најавио Мартовски погром

КУЛТ ПРЕДАКА У ПЛАМЕНУ МРЖЊЕ: 45 година од паљења конака Пећке патријаршије – Злочин који је најавио Мартовски погром

ОВЕ седмице пре тачно 45 година, српски народ и Српска православна црква занемели су пред призором који је наговестио деценије страдања на Косову и Метохији.

17. 03. 2026. у 19:10

Коментари (0)

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ? Откривено: трошкови ФК Црвена звезда у 2025. - 91 милион евра! А зарада...