ЈОШ ТРАГАМ ЗА НОВИМ ИЗРАЗИМА: Александар Поповић Руски, о крсту као инспирацији, и другим причама, које је представио у Кући Ђуре Јакшића

КРСТ је један - часни крст, а потом су почели да га називају грчким, руским, грузијским, српским, келтским... Тако су људи од једног истог часног крста на коме је разапет Исус, направили њих сто.

Фото З.Јовановић

Свако има неки свој крст и своје тумачење. А за мене, када је у питању вера, постоји само та изворна прича о крсту, каже за "Новости" Алексадар Поповић Руски, уметник чија се дела управо налазе на поставци у Кући Ђуре Јакшића.

Највећи, централни део ове изложбе чине управо крстови, које је уметник изложио уз своје "друге приче" - цртеже, скулптуре и слике.

- Намерно се, управо из тог свог дубоког убеђења да је часни крст један, нисам бавио оном верском димензијом његовог значења, већ само естетским вредностима - објашњава Поповић. - Пре свега ликовним. Кренуо сам од тога да крст има једну вертикалу и једну хоризонталу. Вертикала означава релацију човека са Богом, а хоризонтала међусобну повезаност људи. Додатни мотив да се бавим крстом лежи можда и у носталгији, у чињеници да сам из Пећи, где сам учио Уметничку школу, па смо многе часове као ђаци провели у Патријаршији, цртајући ту пуне четири године.

Фото З.Јовановић

На овој поставци не постоје два иста крста, сваки са собом носи јединствену ликовну причу, о чему њихов аутор каже:

- Сви крстови су уникатни, гипсани, које сам урадио тако да личе на бакар, или бронзу, преко које се створила патина. Крст као задата тема од чијих основа не може да се одступа је ипак - неисцрпна и врло инспиративна. Могуће је урадити га на милион начина, дати му форму и покрет, који нема ни један други, а опет да у основи представља исто.

Поповићева изложба је међу реткима којима доминира овај мотив, а како каже радио их је тако да људима буде угодно, да могу да их виде и држе у личном простору:

- Да их не асоцира на, далеко било... Поделио сам их у неколико група, према орнаментима и фризовима који су на њима. Слични су, али никада исти. У једној су групи, рецимо, они који подсећају на неке старе зидине, бедеме, у другој су они са српским, односно руским мотивима.

Фото З.Јовановић

Иако је велики поклоник управо руске уметности, његов псеудоним Руски нема везе са тим афинитетима:

- У детињству сам био потпуно плав, скоро бео, па су ме тако прозвали родитељи и рођаци, и тако је остало и поклопило се са каснијим интересовањима. Обожавам Русију и њихову велику културу.

Пријатељство из родног краја

Фото З.Јовановић

 

ПОПОВИЋЕВУ поставку у Кући Ђуре Јакшића, отворио је вајар, члан Руске академије уметности Драган Раденовић. И ова веза потиче из родног краја...

- Раденовић је рођен у Сарајеву, али за себе каже да је Пећанац, јер је ту одрастао, тако да се дуго познајемо - објашњава уметник на чијој поставци је управо у оловци урађен Раденовићев портрет. - Поред тога што је отворио изложбу, био је ту за мене и са професионалним сугестијама везаним за то шта треба да се нађе на поставци, а шта не.

Некадашњи ученик чувене Уметничке школе у Пећи већи део живота провео је бавећи се визуелним дизајном, осмишљавањем логотипа, грбова, заштитних знакова, фирмописањем, а онда је пре 15 година, стицајем животних околности, упловио у поље чисте ликовности.

- Нашао сам се на једној прекретници, када ми је било изузетно тешко - присећа се саговорник. - Повукао сам се потпуно, а онда ми је братанац донео једну балу од 50 метара импрегнираног сликарског платна, неколико стотина метара лајсни за блинд рамове и један џак боје. Рекао ми је: "Ево ти стрико, ради. А кад нестане, зови". То ме веома обрадовало, па сам почео интензивно да сликам, цртам, вајам. Тако сам дошао до ове својеврсне ретроспективе где сам приказао шта сам урадио у четири различите дисциплине.

Фото З.Јовановић

Један део изложбе чине портрети инспирисани Амадеом Модиљанијем. Тако их и зове "према Модиљанију". На њима су жене са дугим вратовима, у необичним позама. На већим форматима, у уљу, има наравно и руских мотива. А како каже, наставља и даље да трага...

- Попут плиме и осеке, сваки божји дан нам нешто однесе и донесе - тврди саговорник. - Свакога дана нешто настане, и нешто нестане. Наша улога, појединачна, у свему томе је минорна. Мени је сваки дан кратак. Много радим, имам пуно пријатеља, унучад, и срећан сам човек.

А на питање колико уметност доприноси његовој срећи, одговара:

- Захваљујући њој опстајем. Иако сам у позном животном добу, непрекидно радим и то ми причињава велико задовољство. То ми је благослов.

Једну ствар, дубоко у себи држи као тугу и неправду. Своју родну Метохију. И Косово.

- Немам снаге да одлазим у Пећ. Сада да нам кажу вратите се, нико не би враћао децу, а старци би тамо изумрли. Ипак, искрено сматрам да не може остати овако. Свевремене тапије су на страни Срба. Ко може да избрише Грачаницу, Дечане, Пећку патријаршију... - закључује Поповић. 

Препоручујемо

Култура

0 0

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ "ХОДОЧАШЋЕ ИЛИЈЕ ИЛИЋА" У ИМС: Од Јапана до Солунског фронта

23. 02. 2026. у 17:34

Култура

0 0

РАДОВИ СТЕФАНА СТЕФАНОВИЋА У ГАЛЕРИЈИ 73: Живот није савршен

23. 02. 2026. у 17:30

Култура

0 0

ИНСИТУТ КОНФУЦИЈЕ И ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ: Недеља кинеског филма

23. 02. 2026. у 17:26

Култура

0 0

А КУД ЋУ САД ЈА – цртица поводом представе "Башта сљезове боје"

23. 02. 2026. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације