АВАНТУРИСТА, ОБАВЕШТАЈАЦ И ПОЖРТВОВАНА МАЈКА СВИХ СРБА: Књига "Недежда Петровић" др Милоша Тимотијевића открива непознати лик уметнице

Њена блискост са истакнутим личностима четничке организације, као и разгранате активности, сведоче не само о дубокој умешаности у ширење националне свести већ и о припремама за оружани отпор. Њено име, које се јавља у контексту "поверљивих мисија" између два светска рата, додатно подстиче претпоставке да је њена улога била сложенија него што је званично забележено.

Фото промо

ФАНТАСТИЧНИ пејзаж на коме су мешају барокне фасаде немачких градова са сеоским призорима Ресника, на коме уз шиљак Ајфелове куле стоје дивљи врхови Шаре, где се четници из Старе Србије и забрађене сељанке мимоилазе са дамама и господом у средњоевропским костимима уоквирује непознати портрет јунакиње књиге "Надежда Петровић - Живот и уметност у служби нације" историчара др Милоша Тимотијевића, коју је објавио "Службени гласник".

Фото: Службени гласник

Ова изузетна биографија настала је као резултат дуге потраге за истинском Надеждом, чији су лик досадашњи биографи често приказивали нецеловито у складу са сопственим идеолошким и личним уверењима. Тимотијевић је кренуо другим путем, посветивши се непристрасном и детаљном истраживању Надеждиног породичног порекла, средине и духа времена у коме је формирана њена личност, њених искушења, страсти, преображаја и повода да оде 1915. у мученичку смрт као добровољац - болничарка, негујући рањене и болесне српске војнике, децу њених идеала. Читајући Тимотијевићеву књигу постаје јасно да је Надежда себи свесно ускратила улогу мајке биолошке породице, да би постала пожртвована духовна мајка велике националне породице.

Фото Љуба Ранковић

- Смрт Надежде Петровић представља симбол трагедије интелектуалне и културне елите Србије у Првом светском рату. Била је зачетник модерног сликарства, еманципована и самосвесна жена, која је свој живот посветила уметности, образовању, друштвеном ангажовању и борби за националну слободу. Као заговорница српског и југословенског културног уједињења, активно је учествовала у изградњи новог идентитета кроз уметност, патриотске организације и деловање у конспиративним мрежама националне мобилизације - каже Тимотијевић и додаје. - Њен лик повезује индивидуални уметнички модернизам с националним стремљењем ка слободи и прогресу, што је чини једном од најсложенијих и најангажованијих личности њене епохе.

Породични портрет

Захваљујући изузетном приповедачком дару историчара, читалац лако прати приповест - панораму која приказује различите ликове Надежде Петровић који постоје и делују истовремено увек усмерени ка истом циљу.

- Идентификујући се с модерним, грађанским и еманципаторским вредностима, слободом, самосталношћу, образовањем и јавним ангажманом, Надежда је изградила животни пут у оштрој супротности с традиционалном улогом жене у српском друштву тог доба, чиме је доследно остваривала феминистичке принципе у пракси, иако никада није експлицитно користила појам феминизма. Надежда је прихваћена као патриота и национални радник, што је и сама сматрала својим дугом пред народом и историјом, а не као уметница или жена у традиционалном смислу, иако је афирмисала нови модел женског понашања, који до тада није постојао - указује аутор.

vikipedija

Он наглашава да, иако нема нема непосредних писаних доказа о њеном директном обавештајном раду, деловање Надежде Петровић указује на то да је, поред хуманитарног и националног ангажмана, имала и улогу у поверљивим мисијама српског ослободилачког покрета:

- Њена блискост са истакнутим личностима четничке организације, као и разгранате активности, сведоче не само о дубокој умешаности у ширење националне свести већ и о припремама за оружани отпор. Није немогуће да је Надежда, као жена од поверења, посредовала у договорима, или чак учествовала у планирању одређених акција. Њено име, које се јавља у контексту "поверљивих мисија" између два светска рата, додатно подстиче претпоставке да је њена улога била сложенија него што је званично забележено.

Тимотијевић подсећа да је после гушења Илинданског устанка, када су репресалије, паљевине и осветнички бес турске војске и Албанаца постали свакодневица, улазак српских националних посленика у та подручја био изузетно ризичан.

М. Тимотијевић

- Као идеалан параван послужило је женско хуманитарно друштво Коло српских сестара, које је настало као израз солидарности према страдалима у Старој Србији и Македонији. Тако су у децембру 1903. године Надежда Петровић и Милица Добри, које је Станислав Краков назвао "две Амазонке", отпутовале у хуманитарну мисију, носећи новчану, прехрамбену и материјалну помоћ. У каснијим освртима на организацију четничког покрета у Поречу, њихов долазак високо је цењен. Новац који су поделиле истицан је као одлучујући моменат у опремању "прве чете" и подизању српске националне свести у овом крају. Лист "Идеје" Милоша Црњанског отишао је много даље у хероизацији: "Она је била та, храбра Српкиња која је са Лазаром Кујунџићем опремила првих 40 четника наших да пођу на Југ и да уносе наду и буђење у наш намучени и поробљени елеменат" - указује Тимотијевић.

Надежда је слично деловала и на пансловенском нивоу, о чему сведоче бројни контакти које је стварала на манифестацијама какав је 1908. био Свесловенски конгрес у Љубљани.

- На Конгресу је успоставила контакте с руским новинарима, између осталог и с Миљуковичем, послаником у руској Думи. Њена широка мрежа контаката обухватала је не само домаће него и стране политичке активисте. Познато је да је одржавала преписку с Томашем Масариком, Карлом Кауцким, Александром Амфитеатровим, Димитријем Корабљовом, као и са Викторовом, Жерајићем, Шолом, Кашиковићем, Ћоровићем, Шантићем, Ђикићем, Хинковићем. Можемо претпоставити да је Надежда настојала да придобије многе европске интелектуалце за своје идеје ослобођења и уједињења српског народа, али и других југословенских, или свих јужнословенских, народа - закључује Тимотијевић.

Фото: З. Јовановић

Љубавне тајне

ДА би представио целовиту Надеждину личност др Милош Тимотијевић се бавио и њеним емотивним и интимним животом који "никада није довољно истраживан и остао је у сенци њених професионалних достигнућа и патриотског ангажовања":

- Иако није поседовала атрактиван изглед, Надежда је својом енергијом и непосредношћу ипак привлачила мушкарце. Посебно место у њеном животу свакако је имао Бранко Поповић (1882-1944), према коме је гајила симпатије. И за Бранка се говорило да је био заљубљен у Надежду. Какви су тачно били њихови односи није познато. Срдачно пријатељство или наклоност нису морали да значе емотивну и телесну везу. Као и у случају деценију млађег Ивана Мештровића, мада су многи у Београду сматрали да су љубавници. Отворену наклоност Надежда је показивала и према Димитрију Митриновићу (1887-1953), о коме је 1912. писала: "Штета је пре свега што је много млад, сем тога штета што се вели зарекао да неће више да се заљубљује и да воли, иначе, било би богме свашта".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације