УМЕТНОСТ И САН САТКАНИ СУ ОД ИСТЕ МАТЕРИЈЕ: Интервју- Раско Ћирић, професор емеритус, ликовни стваралац

ПРВИ пут, излажући у Музеју примењене уметности, свој магистарски рад, давне 1982. професор емеритус Растко Ћирић имао је задатак да уради цртани филм, па да од њега направи књигу.

Д. Миловановић

Главни ментор му је био Богдан Кршић, а коментор Никола Мајдак са Факултета драмских уметности, што му је касније, истиче у разговору за "Новости", била веома важна референца када је касније оснивао катедру за анимацију на Факултету примењених уметности.

Минуле седмице, овом илустратору, графичару, цртачу, али и музичару, нашој јавности познатом и по пројекту Rubber soul (названом по истоименом албуму "Битлса"), у истом музеју, отворена је четврта изложба - ретроспектива плаката за позоришне представе, филмове, концерте, фестивале...

На питање како је направио селекцију од 88 радова од двоструко већег опуса у овој области, аутор потекао из уметничке породице, чија је мајка Ида била чувени илустратор дечјих књига, а отац Милош, професор ФПУ, графичар и аутор више од 1.000 заштитних знакова (међу којима је и онај Графичког колектива), каже:

- Толико је стало, тај број нема посебно значење. Чак, било је предвиђено више, али два рада сам избацио током намештања, јер се нису "уклапала у зидове". Избор је настао системом елиминације. Прво сам избацио све оне који нису штампани, потом плакате календаре, па оне који ми се не свиђају или се не уклапају, тако да се селекција сама правила.

Реч је о радовима насталим током година у различитим техникама, од сито до дигиталне штампе које је, како кажете, наметала идеја. Чини се да сваки пут другачије приступате теми?

- Мој став је да треба заборавити све претходно и кренути из почетка. Тако се идеје ускладе и на крају донесу нешто. Приметио сам код себе да скица која треба да се реализује мора да има најмање две идеје, а често их има и много више. То је начин на који је и мој отац некада правио заштитне знакове, стављајући пуно садржаја у један једноставан израз. И мени је то постао неки начин рада. Нисам задовољан уколико нема неколико идеја.

Од оца сте, кажете, наследили и систематичност?

- Он је био строг у смислу одређивања правила. Био је прецизан, прагматичан. И то је наследио од свога оца, који је био толико уредан да је правио штету. Био је бележник у Новом Саду, то је нешто као секретар општине, и једном је наредио се да се посече комплетан дрворед у главној улици у Футогу, зато што није био од исте сорте. За мене је то мало екстремна мера. Срећом, код мог оца је то било много безопасније, иако је био изразито посвећен. Увек је у 15 до девет, у оделу стајао испред улаза у класу у којој је држао час, и када тачно у девет уђе последњи студент, он закључа врата, да више не може да се уђе.

Покушали сте да сачувате још једно наслеђе, у чијем стварању је учествовао и ваш отац, борећи се да се спасе што више визуелног идентитета, при селидби Графичког колектива... Какав је епилог те акције?

- Сама архитектура тог изложбеног простора била је уметничко дело Пеђе Ристића и била би велика штета да се то тако препустило. Скупили смо неки новац и платили мајсторе да пажљиво расклопе све те летве и даске. Успео сам, преко својих филмских веза, да пронађем привремено уточиште за њих у једном магацину "Авала филма". Сада је то премештено у Музеј града Београда, и тако сачувано, чека када ће бити реконструисано.

Ова ретроспектива садржи плакате и за многе ствари којима се лично бавите, од музике, преко анимације, фестивала "Балканима", дипломских изложби ваших студентата... Јесте ли оваквом поставком "написали" и својеврсну аутобиографију?

- Тако испада када се нешто представи хронолошки. Има ту и плаката за моје филмове и изложбе. Али, има на поставци и ствари које нису ни потпуно моје, попут анимације за Пратовог Корта Малтезеа. То је анимирани спот "Корто у Београду", а направио сам и плакат као део кампање за серију стрипова које је својевремено објавила "Комуна".

За ваше плакате кажу и да су ликовно богати, и да се и по томе разликују? Колику улогу у томе има машта?

- Илустрација, је уз типографију, за њих можда најбитнији елемент, на кога обраћам пажњу. Студентима увек на почетку кажем да се ово чиме се бавимо састоји од форме и од садржине. Форма је оно што се прима чулима, видом, слухом, додиром, а садржину примамо умом. Када се то разуме, рад се лакше анализира.

Д. Миловановић

За ваш израз специфично је и нешто што је снолико, што задире у несвесно?

- Ишао сам неколико година на групе тумачења снова код Ивана Настовића, дубинског психолога и пронашао да су они направљени од исте материје као и уметност. Тако тумачење снова може да се употреби и у тумачењу уметности. Примењивао сам то и код својих студената, на својим радовима, делима из историје уметности. Функционише. Ти симболи су нешто што је битно. Једна од мојих најважнијих особина, као уметника, је управо то баратање симболима.

Када имате конкретан задатак, како долазите до тога шта је симбол онога што илуструјете или представљате плакатом?

- Нема ту баш јасног правила. Доста мора да се размишља о теми. Мој би отац, када је стварао те знакове, све разлагао на саставне елементе. Тако да и ја пописујем све што могу да повежем са темом. Онда се ти елементи визуелизују. Потом, све те поређане ликовне приказе спојим у једноставну форму. Код илустрације, а то важи и за плакат, постоје слојеви, оно што се прво види, што се друго види, и тако даље, то је са становишта форме. А са становишта садржине, оно то је важно, и оно мање битно, што су нивои који се успостављају у прављењу скице.

Своје искуство годинама сте преносили на студенте, да ли сте их охрабривали да нађу свој избор, и пратите ли шта они сада раде?

- Веома ретко сам им показивао своје радове као пример, увек је то било дело неког другог аутора, или нешто неутрално. Зато што подсвесно копирају, мислећи да ће тако најбооље доћи до циља. Заправо, они треба себе да гледају, не мене. Пратим шта неки од њих сада раде, али већина се распршила и немам увид у њихова дела.

Како оцењујете тренутно стање у графици, илустрацији, анимацији, на нашој ликовној сцени?

- Ако гледамо удео који култура има у буџету, онда је јасно да се овде култура, па и тај њен део, нимало не стимулише. Свако ко хоће да излаже било где, то нешто кошта, штампа се каталог, неопходна је опрема за излагање... Кад је реч о штампању књига, ту је откуп веома важан. Имам утисак да се сада све то багателише. Трагична је ситуација у култури.

Ипак, људи који стварају, иду даље. Шта је то што уметника тера да ради упркос свему?

- Уметници терају своје, имају своје моторе, погане да нешто ради.

На шта ради тај погон?

- На чоколаду. Како код кога. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације