ПОСТАО ЈЕ ДРАГОЦЕНОСТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: IN MEMORIAM - Љубомир Симовић, песник, драмски писац и академик САНУ

ВЕЛИКИ песник, драмски писац, есејиста, академик Љубомир Симовић, већ деценијама класик, који је преминуо у деведесетој години, на последњој књизи песама "Риба са два репа" радио је пет, шест година, и стално одлагао објављивање јер је, како је отворено говорио пријатељима, био уверен да ће умрети - одмах по објављивању књиге. Нажалост, тај се његов предосећај показао као пророчки - збирка ће се ускоро појавити у издању "Архипелага".

Архива

Рукопис ове књиге Симовић је дао свом дугогодишњем пријатељу Милану Тасићу, директору "Београдске књиге", који је објавио и његова сабрана дела у дванаест томова.

- Посећивао сам га у болници неколико пута, готово до самог последњег тренутка - каже, за "Новости", Тасић. - Изузетно му је било стало до ове књиге, чији ме је рукопис замолио да приредим и предам "Архипелагу", док је књигу изабраних песама песник сам уредио за ЦАНУ. Сваким даном био је све слабији али је и у таквим околностима показивао лепоту и снагу свог карактера. И лекари и медицинске сестре стално су ми говорили како, колико год да су они бринули о њему - толико је и Љуба бринуо о њима.

У Ужицу, где је рођен 2. децембра 1935, завршио је основну и средњу школу, а на Филолошком факултету у Београду студије југословенске књижевности и српског језика. Био је уредник, а затим и одговорни уредник студентског књижевног часописа "Видици" а радни век провео као уредник у Редакцији за културу Радио Београда.

У пола века, колико је протекло од књиге "Словенске елегије" из 1958. до "Планете Дунав" из 2009, објавио је петнаест песничких збирки, међу којима су и "Видик на две воде", "Десет обраћања Бoгoродици Тројеручици Хиландарској", "Источнице", "Љуска oд јајета". Написао је и роман-хронику "Ужице са вранама", дневник снова "Сневник", књигу есеја о српским књижевницима "Дупло дно", књигу есеја о сликарима и вајарима "Читање слика". 

Посебно место у Симовићевом стваралаштву заузима седам књига разговора, чланака, дневника, анализа и коментара онога што се догађало на територији Југославије и Србије крајем двадесетог и почетком двадесет првог век, а књигу путописа "До Оба и Хуангпуа".

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1988, а за редовног 1994. године. Приредио је издања изабраних песама Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Момчила Настасијевића, Душана Васиљева, Миодрага Павловића, Милована Данојлића и Бранислава Петровића, као и књиге изабраних комедија Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића... Примио је много награда, међу којима су Змајева награда, "Бранко Миљковић", "Милан Ракић", Дисова награда, "Десанка Максимовић", "Васко Попа"...

Као виртуоз песничког и драмског израза, изванредан есејиста и тумач уметности, својим стваралаштвом оставио је један од најдубљих трагова у историји српске и југословенске књижевности, наводи САНУ о свом дугогодишњем члану.

- Песник, драмски писац, есејиста, Љубомир Симовић је у сваком роду овог тројства достигао врхунце књижевног мајсторства - рекао је за "Новости" академик, песник Матија Бећковић. - Од 1958. године, када се огласио "Словенским елегијама" у издању Клуба студената Ужица, до Сабраних дела, Симовић је синоним књижевног успона, који је постао драгоценост српског језика. Ако постоји оно што се зове материја која напредује, њено оличење је био Љубомир Симовић. Велики песник је постао са својим драмама које су поеме колико и драме. У његовој радионици сретали су се различити типови говора и разнобојна језичка пређа. Био је имењак мог брата, па је и то било довољно да буде мој род. Умро је у васкршње дане, када се певају радосне песме.

По првој верзији драме "Бој на Косову" снимљен је филм, у режији Здравка Шотре. Редитељ се, говоре за "Новости", сетио како му је управо Филип Давид, на чијој је сахрани јуче био, те давне 1989. препоручио како би требало да сними Љубин текст "Бој на Косову". Остало у вези са тим историјским спектаклом (п)остало је - историја.

- Радио сам тад "Госпођу министарку" а Давид ми је рекао како би било сјајно да снимим Симовићев текст о догађајима из 1389, али - у студију, јер није било времена ни за шта озбиљније, ближио се јубилеј Косовског боја. Прочитавши тај сјајни текст схватио сам да то апсолутно никако не би смело да се сведе на снимање у студију, али сам тешко у то убедио људе на телевизији. Схватио сам и да сам се увалио у поприличне проблеме, прихвативши се снимања таквог историјског спектакла у то време и за толико мало времена. Ипак смо успели да снимимо филм и прикажемо га у Центру Сава на Видовдан, шест стотина година после Косовског боја. Љуба се није мешао у снимање, тај ми је текст дао са пуно поверења, а ми смо га позвали да се на премијери заједно са нама поклони пред публиком, што је он и учинио. Све то памтим као драматичан догађај и у мојој каријери, срећан што сам радио један одличан текст, једног сјајног песника. Симовић је био од аутентичних уметника и креативних личности, не зна се шта је од онога што је написао лепше, песме или драме. Његов одлазак, и као човека и као ствараоца, осећам као велики губитак. Волео сам га као пријатеља, а веома поштовао као писца, песника, европског драматичара, ценио подједнако као уметника и као људску појаву.

Миро Вуксановић: Јединац у српској култури

- НЕМА другог писца у савременој српској књижевности осим Љубомира Симовића који је подједнако и напоредо срећном руком дотакао високе уметничке коте, и као песник који просејава свако слово у свом стиху, и као драмски писац који је редован на сценама европских, јапанских и других позоришта, и као есејист који је знањем "читао" ликовну и књижевну уметност, и као хроничар својих "Ужица под вранама" и Србије са њеним заблудама, и као увек опозициони критичар сваке неумерености у друштву, и као оштрореки беседник који је неговао културу говора, и као следбеник Стерије и Лазе Костића, и као академик који је утицао шта ће САНУ урадити и рећи, и као човек који се најрадије кретао између наслова својих књига од Баладе о обичном човеку до Видика на две воде, све до стихова "Дај ми, Боже, пут ко свилен кончић", и "ваља мени кроз иглене уши", до дана када је отишао онамо да још боље видимо да ће остати овамо истинита реченица: Љубомир Симовић је јединац у српској култури.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације