ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БИТЕФ: Једнак ритам различитих корака

ИГРАЧИ Јана Мартенса јесу чудесни, различити по висини, стилу, грађи, животном добу, али то, очигледно је из његове плесне представе, није био циљ ове успешне копродукције (ГРИП у сарадњи са плесним ансамблом из Антверпена).

Новости

Приказујући физичку и професионалну различитост играча на сцени, Мартенс шаље јасну поруку о реалној могућности да се веома различити кораци, условљени биолошким и другим ограничењима, ускладе у заједнички ритам, који се успоставља колективитетом и добром вољом за сарадњу и суживот.

Представа "Сваки покушај ће се завршити скршеним телима и сломљеним костима", што је била знана (кинеска) порука протестантима против политичке тираније, занимљив је покушај да се, учешћем публике у отвореној радионици усклађивања традиционално неспојивог, вежба стрпљење и фокусира пажња на сваки појединачни перформанс седамнаест различитих људи, усмерен на то да постану хармонична група, која има заједнички циљ, да хода (живи, игра) у истом ритму.

Тако  56. Битеф нам, на самом почетку, на отварању фестивала, још једном показује представу, која органски, уметнички и жанровски припада Фестивалу игре, који постоји у нашем граду. Зашто се програм Битефа редовно преклапа са селекцијом денс фестивала, никада нећемо сазнати. Нема линије, која би делила плесни театар од вербалног, жанрови се јесу дефинитивно измешали, али, када овде већ постоји фестивал модерне игре, свакако би требало искористити могућност, пажњу гледалаца и драгоцена, увек недостајућа средства, да се на београдском, европски цењеном позоришном фестивалу покажу друге театарске форме. А има их тренутно поприлично на позоришним сценама широм света.
Дајући најпре могућност сваком учеснику деведесетоминутног перформанса, уз пажљиво одабрану музику Хенрика Миколаја Горецког, пољског композитора, активисте против режима, Мартенс је циљано, у средини представе, поставио сегмент, у коме играчи марширају, упадљиво дуго, усклађујући ритам корака. То је, упркос изузетно занимљивом "наступу" сваког од њих, оставило најјачи утисак. Тај марш протеста против унификације у животу и на сцени, који се завршава савршеним складом, био је упечатљивији од текста, који играчица говори за микрофоном, који показује вербално насиље, толико присутно у односу према мањинским заједницама и различитости уопште.

Заиста је магична сцена, у којој се, под одређеним осветљењем, играчи на сцени облаче у различите балетско-сценске костиме, наизглед безбојне, да би, у тренутку, променом светла, постали ватрено црвени, толико блештећи колоритни, да позивају на пажњу, па и на подршку прогресивној Мартенсоовој борби за право да свако буде оно што јесте. Репетитивност, понављање је у овој врсти театра својеврсна "мантра", која увек даје резултате, готово да мења стање свести и играча, и гледаоца, чинећи га подложнијим сугестији јаке поруке овог разнородног, несвакидашњег ансамбла.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације