ИСТОРИСКИ ДОДАТАК ЦАРСКА РУСИЈА И ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Карађорђе и устаничке старешине у очима руске дипломатије

ОД децембра 1804. године Русија већ увелико третира Карађорђа као неспорног вођу устаничког покрета Срба у Београдском пашалуку, а званични Петербург новчану помоћ устаницима, ради подршке њиховој даљој борби против Турака, тајно шаље искључиво „Черном Жоржу“.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

СУД РУСКИХ званичника о Карађорђу и устаничким старешинама од двоструке је важности за историју државе Првог српског устанка. Ако „општа историја“, речју Томаса Карлајла, шкотског историчарa и филозофa, као „историја оног што су људи урадили на овом свету, јесте историја великих људи, који су радили на земљи“, онда је свакако тешко писати о држави Првог устанка, а занемарити појединце који су предводили Устанак и чији су лични карактери морали оставити трага и на устаничкој организацији власти. У Нарочито стога што су вожд Карађорђе и устаничке старешине, са звањем великих војвода, чинили окосницу нове организације власти која се стварала у устанку. Наиме, „избором вође устанка учињен је први корак на путу обнове српске државности у Београдском пашалуку“, јер раније, „у оквирима полуаутономије под Турцима, Срби су имали локалне старешине, али не и једног старешину за све српско становништво пашалука“. Међутим, у првим годинама устанка Карађорђево „старешинство било је само војног а не и политичког карактера“. Будући да се „Устанак развијао из више центара, појавиле су се велике војводе – војне старешине које су ослободиле и под своју власт ставиле једну или више нахија“. Њихова политичка моћ изражавала се кроз војводске скупштине - још један нови орган власти, који се, уз вожда, појавио већ у првим месецима устанка.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

Мишљење руских званичника о главним носиоцима устаничке власти од нарочите је важности, пре свега због чињенице што је Русија била кључни спољнополитички чинилац у процесу обнове српске државности на простору Београдског пашалука у периоду од 1804. до 1830. године. Званични Петербург је имао важну, а у појединим стварима и пресудну улогу у обликовању организације власти устаничке Србије.

ПОШТО СУ НА ФОРМУ и развитак устаничке организације власти пресудно утицале, поред предустаничких привилегија, вође устанка и Русија, значајно је утврдити какву су слику о Карађорђу и устаничким старешинама, њиховим карактерима, те њиховој унутрашњој и спољној политици, имале особе које су у руској политици оног времена водиле главну реч у српским пословима. Јер, Русија се у својим залагањима за избор модела уређење власти у аутономној Србији, није могла водити само својим стратешким принципима, циљевима и интересима, а да притом занемари локалне српске прилике и карактере.

У тексту који је пред читаоцима „Историјског додатка“ су оцене руских дипломата о Карађорђу и устаничким старешинама, њиховим карактерима, унутрашњој политици, као и спољнополитичким контактима, изнете у званичној дипломатској преписци током прве четири године устанка. Ово је био период успостављања и консолидације првих устаничких власти, у коме званични Петербург активно учествује, примајући српске депутације и шаљући у Србију своје прве дипломатске агенте. Закључење првог (крајем 1808.), а нарочито другог уговора (1811) између Карађорђа и великих војвода, отворило је нову фазу у развитку организације власти у устаничкој Србији, те се стога анализа ставова руских дипломата о вожду и устаничким старешинама у овом раду окончава на размеђу ова два периода и историји организације власти државе Првог српског устанка.

ПЕТЕРБУРГ ЈЕ ПОЗНАВАО ПРИЛИКЕ У УСТАНИЧКОЈ СРБИЈИ

СУДЕЋИ ПРЕМА дипломатској преписци руског Министарства иностраних послова, руске дипломате су у мају 1804. године први пут сазнале да се међу старешинама српске буне, која је у фебруару те године избила у Београдском пашалуку, издвојио Карађорђе. Наиме, тадашњи руски дипломатски посланик у Цариграду А. Ј. Италински известио је 17. јуна 1804. године министра А. А. Чарторијског, да су на Порти обавештени да се један од српских вођа, неки Ђорђе (рус. Георгий, прим. аут) издвојио тиме што је „одбацио политику верности Порти, коју су Срби, дижући устанак против дахија, изјављивали да желе да спроводе“ и уместо тога се „дигао против саме Порте, са већим одредом који је под његовом командом“. Италински истовремено указује Чарторијском, да је потпис тог Ђорђа приметио у писму које је раније добио од устаничких вођа и са којим је почетком јуна упознао самог министра.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

Реч је о првом писменом обраћању српских устаничких вођа једном званичнику руске државе од 3. маја 1804. године. Међу десет потписника овог писма, које је послато „у имя целого народа сервианского губерниума Белградскаг, который из 12 пределов (нахија прим. аут.) составляется“, био је и Карађорђе. Он се потписао први, и то као „княз и верховный войвода“, а међу десет потписника нашли су се још тројица са титулом кнеза – Сима Марковић, Јанко Катић и Јаков Ненадовић, док су остали потписници били из редова српског монаштва и свештенства. Овај податак потврђује горе изнету тезу Слободана Јовановића, да је у првим годинама Устанка Карађорђево „старешинство било само војног а не и политичког карактера“. Вероватно је и А. Ј. Италински из истог разлога у наведој депеши упућеној Чарторијском Карађорђа два пута означио као „једног од вођа овог народа“.

СУДЕЋИ ПО САДРЖАЈУ депеше коју је министар Чарторијски 17. децембра 1804. године упутио руском конзулу у Јашију, И. Ф. Болкунову, Русија у том моменту већ увелико третира Карађорђа као неспорног вођу устаничког покрета Срба у Београдском пашалуку, јер званични Петербург новчану помоћ устаницима, ради подршке њиховој даљој борби против Турака, тајно шаље искључиво „Черном Жоржу“. С тим у вези, може се са основаношћу претпоставити да је руски државни врх јаснију представу о стању у устаничкој Србији, те Карађорђевој позицији у новој организацији власти, стекао после сусрета у Петербургу са првом трочланом српском депутацијом, новембра исте године. Да су највиши руски званичници, пре свега захваљујући информацијама које су добијали од своје, али и аустријске дипломатске мреже, већ крајем 1804. године били добро обавештени о приликама у устаничкој Србији, те о Карађорђевом личном карактеру, његовој политици, као и појединим његовим одлукама, може се посредно закључити из једне опаске министра иностраних послова Чарторијског члановима прве српске депутације. Како је у својим мемоарима забележио члан ове депутације прота Матеја Ненадовић, Чарторијски је српским представницима казао, поред осталог, и „да наш Карађорђе убија и неправде чини“. На основу садржаја руске дипломатске преписке може се у сваком случају закључити, да се интересовање, а самим тим и боља информисаност руских званичника о догађајима у побуњеном Београдском пашалуку, повећавало „како је устанак хватао све веће размере и постајао све озбиљнији“, чиме је постало јасно „да се српски покрет разликује од осталих нереда у Турском царству“.

РУСИ ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЧИ СОВЈЕТ ИЗЈЕДНАЧАВАЈУ СА ВОЖДОМ

ИНСТРУКЦИЈА ОД 11. МАЈА 1807. године барона Андрја Ј. Будберга, руског министра спољних послова (1806–1808) током владавине цара Александра I, италијансом маркизу Филипу Паулучију, који је прешао у руску дипломатску службу и послат у Србију, сведочи да је Русија у то време добро знала конкретне прилике у Србији, али и да је руска дипломатија имала и погрешних представа о односима између неких значајних појединаца. Тако се из ове инструкције види да је званични Петербург знао где борави Карађорђе, али је истовремено био у заблуди да је ондашњи београдски митрополит Леонтије (Ламброс), родом Грк, уживао нарочито поштовање побуњених Срба у Београдском пашалуку. У вези с митрополитом Леонтијем, руски министар је од маркиза Паулучија посебно тражио да подробно испита међусобне односе митрополита и српског вожда, те да утврди „да ли можда последњи завиди на утицају, који је архијереј умео да стекне у народу“. Иначе, Милан Милићевић, српски књижевнк и филозоф, у “Поменику знаменитих људи у српскога народа новијег доба”, је за митрополита Леонтија записао, да „њега криве, њега осуђују, њега проклињу сви одреда сувременици: где се год помене његово име, свуда се на њега сипа осуда и клетва!“ С тим у вези, Милићевић закључује: „Данас је тешко пресудити: да ли је Леонтије ову клетву заслужио каквим позитивним радом против Срба и Србије, или, можда, само својим расположењима према оном што су радили Срби“.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

У депеши коју је конзул Русије у Влашкој Л. Г. Кирико 21. марта 1806. године послао руском дипломатском посланику у Цариграду А. Ј. Италинском, Карађорђе се назива „српским врховним командантом“. Инсисирање на војничком карактеру Карађорђеве врховне власти иначе је својствено руској дипломатској преписци из периода 1804-1808. године. Руске дипломате које су се у том периоду бавиле српским питањем, Карађорђа пре свега третирају као неприкосновеног војног команданта устаничке Србије, с којим руски дипломатски и војни представници скоро искључиво опште о војним стварима, нарочито од када је Русија, крајем 1806. године, ступила у рат против Турске.

СА ПОЧЕТКОМ РУСКО-турског рата и војних операција у Влашкој, у руским плановима расте значај и српских војних командата у источној Србији, пре свега војводе Миленка Стојковића, коме Руси шаљу новчану помоћ и различите почасти, али, по свему судећи, никада без Карађорђевог знања.

Фото Викимедиа commons/Public domain; Документација „Новости“; Архиви Србије и Црне Горе и Фејсбук

После оснивања Правитељствујушчег совјета, у августу 1805. године, највиши руски званичници су тежили да у свакој прилици афирмишу овај нови орган централне власти, стављајући га у цивилним пословима у исти ранг са вождом. Тако се у писму које је Карађорђу у лето 1807. године послао командант Молдавске армије фелдмаршал И. И. Михељсон, српски вожд обавештава да је у Србију, и то на захтев самих Срба, упућен специјални изасланик Русије Константин Родофиникин, коме је пре свега наложено да у личној комуникацији са вождом и „Совјетом народа славјано-сербског“ утврди потребе српских устаника, које би Русија могла да им намири. Притом је фелдмаршал Михељсон, као главна руска особа за контакте са српским устаницима, послао врсту дипломатског акредитива за Родофиникина и то не само вожду, већ и посебно Правитељствујушчем совјету (Совету народа славено-сербскаго). Ипак, у извештају који је Константин Родофиникин послао министру иностраних послова А. Ј. Будбергу након што се упознао са приликама у Србији, закључује се да је Правитељствујушчи совјет или како су га Срби још називали „Сенат“, „у суштини високопокорни слуга свих војних команданата“, а да се „Црни Ђорђе унутар земље признаје за врховног вожда“. Ипак, Родофиникин је стекао утисак да главни војни команданти, тј. велике војводе, нарочито у пограничним деловима, признају Карађорђу само врховну војну, али не и цивилну власт.

ПОРОЦИ СТАРЕШИНА НЕ ЗАТАМЊУЈУ ДОСТОЈАНСТВО НАЦИЈЕ

У БРОЈНИМ ИЗВЕШТАЈИМА које је Родофиникин слао новом команданту Молдавске војске кнезу А. А. Прозоровском, руски дипломатски агент је значајан простор посветио устаничким војним командантима - војводама, њиховој безграничној алавости, самовољи, суровости и себичности. Родофиникин наводи, поред осталог, како су ови војни команданти продавали по двострукој цени српским сељацима под својом командом оружје које су набавили у Аустрији. Даље, Родофиникин примећује да су на почетку устанка „пљачке и убиства“ били свакодневица у Србији, којој је Правитељствујушчи совјет хтео да стане на крај, тражећи за то подршку Карађорђеву. У једној од депеша Родофиникин чак и Хајдук Вељка назива самовољником и користољупцем, јер је искључиво због пљачке Турака на десној обали Тимока у марту 1808. године нарушио ондашње руско-турско примирје. Међутим, Родофиникин истиче и да „пороци старешина не затамњују достојанство нације (Срба, прим. аут)“.

Родифиникин приписује користољубље и Карађорђу, мада у знатно мањем степену, него другим војним командантима – војводама. Истовремено, Родофиникин признаје да су учвршћивање нове устаничке власти највише допринели Карађорђева „свирепост“ и његова спремност да у моментима опасности заједно са својим одредом притекне у помоћ било ком угроженом крају Србије. Према Родофиникину за Карађорђеву подршку отимали су се, с једне стране, поборници увођења поретка у устаничку Србију, предвођени првим људима Правитељствујушчег совјета, а с друге стране противници било каквог реда и централизације власти оличени у локалним војним командантима. (Родофиникин се прибојавао да Карађорђе неће дуго поживети, „пошто сваког дана, осим вина, попије по две флаше ракије“.)

ДОЛАСКОМ У СРБИЈУ специјалног руског дипломатског агента, иначе Грка-фанариота, Константина Родофиникина, у јулу 1807. године, покренуто је и питање уређења власти будуће аутономне српске кнежевине. Из дипломатске преписке Родофиникина и тадашњег команданта Молдавске армије, задуженог за контакт са устаничким властима, кнеза Прозоровског, као и између Прозоровског и Министарства иностраних послова у Петербургу, види се да су се руски званичници залагали за васпостављање наследне ограничене монархије у Србији.

Идеја о изборном кнезу одбацивана је због специфичних српских друштвених прилика, као и из геостратешких разлога. Избор кнеза у једном непросвећеном народу, какав је тада био српски, као и „у земљи у којој се убиство човека сматра малим грехом“, сваки пут би „отворио пут раздорима“, као и могућим кнежеубиствима. Осим тога, ако српски кнез не би био наследан, тада би, по мишљењу руске дипломатије, при свакој промени власти била отворена врата „интригама многих дворова, нарочито отоманске Порте, која би се трудила да доведе Грка из Фанара, на шта се Срби ни под каквим условима не могу сагласити“. Полазећи од става руског цара да би за кнеза Србије, као родоначелника нове српске династије, требало изабрати оно лице које ужива највећу подршку свог народа, Родофиникин и кнез Прозоровски су били сагласни да то може бити само „Црни Ђорђе“. Додуше, Родофиникин изражавао бојазан да би наследно кнежевско достојанство у рукама Карађорђа у будућности могло да постане „камен спотицања“ у руско-српским односима, али ни он није видео било кога другог ко би по вољи српског народа могао уместо Карађорђа постати кнез аутономне Србије. Руске дипломате су биле сагласне да таквог кнеза мора у сваком случају ограничавати један Совјет.

(Текст je резултат научноистраживачког рада аутора у оквиру Програма истраживања Правног факултета Универзитета у Крагујевцу за 2024. годину, који се финансира из средстава Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије)

(НАСТАВАК: КАРАЂОРЂЕ ЈЕДИНИ САВЕЗНИК РУСИЈЕ У РАТУ ПРОТИВ ТУРСКЕ)

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИСТОРИСКИ ДОДАТАК ЦАРСКА РУСИЈА И ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Српско-руски односи нису прекидани ни у најтежим историјским збивањима

04. 02. 2026. у 16:06

Друштво

0 0

БОГА СЕ НЕ БОЈЕ, ВЛАСТ ИХ ШТИТИ, А МИ ТИХО ТРПИМО: Репортери "Новости" у Гојбуљи код Вучитрна, где су Албанци пустили краве у српско гробље

05. 02. 2026. у 17:37

Друштво

0 0

РУС БРАНИО СРБЕ ОД 18. ГОДИНЕ: Виктор ратовао у Босни, на КиМ, оженио Српкињу, а његов крај био је ТУЖАН

05. 02. 2026. у 17:32

Друштво

0 0

БЕОГРАЂАНИ, НАОРУЖАЈТЕ СЕ СТРПЉЕЊЕМ: Поподневни шпиц направио хаос у престоници - Колоне у Немањиној, Вуков споменик крцат (ФОТО)

05. 02. 2026. у 16:39

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације