Слика старе отаџбине спас од асимилације: Средином 18. века масовна сеоба Срба у Русију - Царица Јелисавета I поверила им је чување границе

СЛОЖЕНЕ прилике у којима се обрео српски народ у аустријској империји током XVIII века недвосмислено упућују на више културних слојева, на њихово преплитање и понекад остварене симбиозе.

Фото: из књиге "Срби у Бечу"

Поред везаности за традицију, духовно и уметничко наслеђе сопственог средњег века, поред непосредних западњачких утицаја владајуће барокне културе, подручје Карловачке митрополије је врло рано, већ у првим деценијама после Велике сеобе, обогаћено и утицајима из Русије, тачније из Кијева, као највећег центра православне духовности.

Ова духовна помоћ петровске Русије је према свим хришћанима на Балкану. Политика Леополда I на Балкану, тачније његове претензије на власт над целим Илириком, имала је и своје званичне историчаре, који су легитимитет ових циљева и научно поткрепљивали, док је петровска Русија за своје намере користила дело Мавра Орбина Il regno degli Slavi, које је царевим потребама прилагодио гроф  Сава Владиславић Рагузејски и штампао га 1722. године.

Без обзира на званичну аустријску политику према Србима, а посебно на одбојан став бечког двора према јачању руског утицаја све до средине XVIII века, српске везе са Русијом остварују се без прекида од послатих учитеља, огромних количина књига, икона, црквених сасуда до, разуме се, отворених политичких залагања и заштите код аустријских државних власти, па и код царице Марије Терезије лично. 

Тај руски утицај кулминира у педесетим годинама XVIII века, када је царица Марија Терезија, попустивши угарским сталежима, одлучила да развојачи потиску и поморишку Војну крајину, а да до тада слободне Србе граничаре претвори у кметове угарске властеле. Незадовољство је захватило и друге крајеве, Хрватску и Славонију, где је појачан притисак за примање Уније.

Узалуд је мудри митрополит Павле Ненадовић својом представком од 4. септембра 1750. молио царицу да одустане од развојачења потиске и поморишке границе. Одлука да се она ипак спроведе довела је 1751. и 1753. до великих сеоба граничара у Русију, где им је царица Јелисавета I поверила чување јужне границе Царства од кримских Татара. Сви пресељени граничари ослобођени су, разуме се, кметовских обавеза. После сеобе Срба у Русију, царица Марија Терезија је била приморана да 19. и 21. јула 1752. објави оштар казнени указ који је требало да спречи руске агенте у агитовању код Срба на сеобу. 

МИТРОПОЛИТ Ненадовић је 2. октобра 1752. објавио тај царски патент, употребивши сву своју речитост да спречи даље расељавање свога народа. „Будите постојани”... каже Ненадовић, „неподвижно пребивајте на домовинах и мјестах од дед и отцев и предков наших утверждених”. 

Ово је интензивнији период генезе немачке „културне оријентације” у Срба, како ју је с правом назвао Мита Костић. Разуме се, то никако не значи да су до краја ишчезле и све оне културне и духовне везе које су стваране у претходним деценијама, када се одвијао и процес прилагођавања Срба условима живљења у овој западноевропској држави. Овом процесу свакако је допринело и реформисано школство. За све Србе у Аустрији од велике важности је школска реформа коју је израдио Јохан Игнац Фелбингер (1724-1788), а потврдила царица Марија Терезија 6. децембра 1774.

Ова реформа, обавезна за целу државу, снажно се одразила и код Срба, без обзира на отпор на који је наишла у неким круговима српскога друштва. Никако не треба заборавити да су државне власти именовале чак три „школска директора”... Био је то најбољи начин да се смањи искључивање српскога народа из великих, па и битних токова аустријске државе. 

Створене су - не само за Србе - бројне депутације, канцеларије, комисије, читав један гломазан административни апарат којим се покушало да се што више централизује држава, и спрече све оне снаге које су Монархију разбијале и тако враћале у њене саставне делове. Због спољних прилика и исцрпљујућих ратова са Француском, Пруском и, разуме се, са Турском, Хабзбурзи су морали да чине уступке и да тако спрече бар унутрашње расуло своје земље.

Српски фактор одиграо је у том процесу важну улогу; најпре они Срби који су живели у систему Војне крајине, али и они који су се раширили по територији Угарске. Иако њихово политичко уједињење није никада остварено, чињеница је да су Срби још за време цара Леополда I успели да изборе своје црквено јединство; под јурисдикцијом Карловачке митрополије били су и Срби граничари, а такво стање се сачувало и после укидања овог система 1881. све до распада Монархије 1918. 

НА ПРИМЕРУ једног малог народа, какав је био српски у XVIII веку, било је могуће осветлити и један део царске политике, која је баш у том веку Аустрију претворила у велику европску силу. Срби су се на њеној територији обрели у једном изузетном, трагичном тренутку своје историје, у времену када су, везујући се за варљиве успехе царске војске на Балкану, били принуђени да напусте своју историјску отаџбину.

Управо им је слика те изгубљене отаџбине била неисцрпна инспирација да опстану и да преживе све опасности једне трајне асимилације. Од самог почетка, одмах после Велике сеобе, Српска црква је наставила са оном својом мисијом коју је имала и под турском влашћу. Аустријски цареви ту мисију нису спречили. Повинујући се вишим интересима своје државе, они су Србе постепено привели у крило једне нове, барокне културе, за чије формирање су Дунав и Подунавље били од пресудне важности.

На овој великој саобраћајној магистрали Европе обављено је њихово судбоносно, историјско сретање са Западом, са епохом барока, рококоа и класицизма. Нови тумач оваквих сусрета постаће српско грађанство, које ће током XVIII века израсти у моћни политички и економски фактор српскога друштва. Управо на овим дунавским путевима рођена је и модерна српска култура. 

СУТРА: САМОЗВАНИ ДЕСПОТ ПРВИ СРБИН СТАНОВНИК БЕЧА 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

Суочавање српског народа са новим противницима: Због војничких заслуга, Срби су постали прворазредан чинилац аустријске државне политике

19. 04. 2026. у 23:59

Фељтон

0 3

Политичко лицeмерје епохе Јосипа Броза: Негација српског народа у Хрватској огледала се у бројним покушајима да се Срби прогласе Власима

17. 04. 2026. у 21:23

Друштво

0 0

КИША СЕ ВРАТИЛА У СРБИЈУ: Време данас опет променљиво

22. 04. 2026. у 00:00

Друштво

0 0

Најлепша реченица је "Има сеоба. Смрти нема." - Конкурс Друштва за српски језик и књижевност за ђаке основних и средњих школа

21. 04. 2026. у 19:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације