АНДРИЈА МАНДИЋ ПРЕД 21. МАЈ: Није спорно што идеш на пријем, спорно је шта тиме признајеш

ОДЛАЗАК који је Андрија Мандић најавио на пријем поводом 20 година од обнове црногорске независности је политички знак који ће најтеже пасти управо онима који су му годинама веровали. Јер 21. мај за Србе у Црној Гори није празник државе коју треба мрзети, него симбол поретка који је после 2006. године признао тзв. Косово, увео земљу у НАТО без референдума, потиснуо српски језик, ударио на СПЦ и српски историјски идентитет третирао као проблем.

Фото: Википедија

Зато Мандићев одлазак на ту прославу није помирење, него пристајање да се заборави све оно због чега су га Срби у Црној Гори годинама сматрали својим политичким представником.

Постоје политички потези који се могу објашњавати протоколом, државном функцијом, коалиционим обавезама, тактиком или потребом да се, како он рече, релаксирају односи. Али постоје и потези који излазе изван протокола и улазе у простор симбола. Одлазак Андрије Мандића на пријем који Милојко Спајић организује поводом двадесет година од обнове црногорске независности није обично појављивање председника Скупштине на једној државној свечаности. То је политички знак. И то знак који ће најтеже пасти управо онима који су му годинама веровали.

Није проблем у томе што Црна Гора постоји као држава. Срби у Црној Гори не морају и не треба да мрзе државу у којој живе. Они су је стварали, бранили, уграђивали у њу своју историју, претке, цркве, гробове, језик, крв и памћење. Проблем је у томе што је 21. мај, од 2006. до данас, у пракси постао много више од датума државне самосталности. Постао је симбол политике која је Србе у Црној Гори третирала као поражену, сумњиву и непожељну страну.

Зато Мандићев одлазак на ту прославу неће бити безазлен. Он тамо не иде као човек без биографије. Не иде као неко ко је 2006. године стајао са друге стране случајно, узгредно или из протоколарне резерве. Био је један од највидљивијих политичких представника оних који су сматрали да је референдумска победа црногорског сепаратистичког блока отворила процес дубоког удаљавања Црне Горе од Србије, српског народа, Српске православне цркве, српског језика и заједничке историје. Годинама је говорио у име људи који 21. мај нису доживљавали као празник, већ као датум после којег су почели да им објашњавају да су у сопственој земљи вишак историје.

Данас, када је власт, најављује да ће са кабинетом доћи на пријем поводом тог истог датума. И ту више не можемо причати о церемонијалном детаљу, него о промени политичког курса. Ако је тај датум некада био симбол поделе, пораза и притиска на српски народ, онда се не може преко ноћи претворити у свечаност на коју се одлази као да се ништа није догодило.

Јер 21. мај није остао чиста, невина ознака државне независности. Да је Црна Гора након 2006. грађена као држава у којој су Срби равноправни, у којој је српски језик поштован у складу са стварним животом народа, у којој Српска православна црква није третирана као непријатељска структура, у којој се 1918. није проглашавала злочином, у којој се веза са Србијом није приказивала као безбедносни ризик, ова расправа би изгледала другачије. Али такав поредак није изграђен.

Изграђен је један други поредак.

Црна Гора је 2008. године признала такозвано Косово. Држава која је тек изашла из заједничке државе са Србијом признала је једнострано отцепљење Косова и Метохије, најсветије српске земље и темеља српске историјске свести. То није био технички дипломатски потез, него морални и политички удар у срце српског народа. И баш та држава данас слави двадесет година свог пута, док Мандић својим присуством треба да легитимизује прославу пута у којем је Косово признато као независна држава.

Црна Гора је 2017. године уведена у НАТО без референдума. Уведена је у војни савез који је 1999. године бомбардовао СР Југославију, Србију и Црну Гору, убијао људе, рушио мостове, гађао колоне, фабрике, касарне, медије и инфраструктуру. За српски народ НАТО није апстрактна геополитичка скраћеница, него живо памћење страдања. Тај курс се данас представља као успех независне Црне Горе, а Мандићев одлазак биће део слике у којој се и тај пут прославља.

Српски језик је прије и након независности уставно и институционално потиснут у Црној Гори. Језик којим говори огроман број грађана Црне Горе, језик њене књижевности, митрополита, владика, песника, народног памћења и државне традиције, гурнут је у страну да би се на његово место поставио нови идентитетски пројекат. Срби нису тражили привилегију, већ да се не брише оно што јесу. Ни то нису добили.

Државни симболи, уместо да постану простор окупљања, за Србе су остали подсећање на идеолошку традицију која је Црну Гору градила као супротност српству. Химна и симболика нису успеле да створе заједничку државну емоцију. Напротив, претворене су у инструмент поделе и у поруку да је нова Црна Гора прихватљива само ако се из ње избаци српско историјско памћење.

Политика према Српској православној цркви достигла је врхунац у Закону о слободи вероисповести 2019. године. Српски народ је тај закон с правом доживео као покушај удара на своју најважнију духовну и историјску институцију у Црној Гори. Није то био спор око катастарских листова. То је био покушај да се преко правне форме промени духовни идентитет земље. Литије су показале да народ није пристао. Изашао је мирно, достојанствено, масовно, са иконама и свећама, не да руши Црну Гору, него да одбрани њену душу.

А данас, док се у Подгорици слави двадесет година пута који је водио и до покушаја удара на СПЦ, отвара се питање шта значи присуство политичара који је управо на том народу градио свој политички легитимитет. Ко представља оне који су ишли у литије, ако њихов представник сада постаје део протокола прославе државног пројекта против којег су се борили?

Црна Гора је учествовала и у политичком оквиру резолуција о Сребреници, 2021. и 2024. године, који Срби доживљавају као наставак моралног жигосања српског народа. Формално се увек говори о индивидуалној одговорности, али политичка употреба тих резолуција никада није била невина. Њихова функција је да српски народ стално држи у положају онога који треба да се правда, извињава и прихвата туђе пресуде о сопственој историји.

Протеривање амбасадора Србије због става о Подгоричкој скупштини и 1918. години било је један од најјаснијих сигнала службене идеологије. Држава Црна Гора тада је показала да је српски поглед на историју непожељан ако се не уклапа у званични наратив. Подгоричка скупштина је за једне била ослобођење и уједињење, за друге спорни историјски догађај. Али држава која кажњава једну историјску интерпретацију не тражи заједничко памћење, него покорност.

Све то пратила је атмосфера у којој су српске организације, интелектуалци, медији и јавне личности често третирани као безбедносни проблем. Србин у Црној Гори годинама је морао да доказује да није реметилачки фактор, да није агент Београда, да није продужена рука Москве, да није непријатељ државе у којој је рођен. У томе је била суштина постреферендумског поретка. Уместо равноправности, добили смо надзор, уместо поверења, били смо под сумњом, а уместо поштене интеграције, били смо на удару преваспитавања.

И сада, након свега тога, Мандић иде на прославу двадесет година тог поретка.

Тврдња да иде као председник Скупштине, а не као Андрија Мандић, не може да издржи озбиљну политичку анализу. Политичар не може да раздвоји функцију од биографије када улази у простор симбола ове врсте. Његово присуство неће бити читано као пука институционална коректност, већ као капитулација једне политике која је деценијама говорила да 21. мај није празник српског народа.

Ни позивање на помирење ту не помаже. Помирење подразумева истину, признање неправде и спремност да се отвори простор за све. Овде тога нема. Нико од оних који су градили антисрпски поредак није рекао да је признање тзв. Косова било удар на Србе, да је НАТО без референдума био насиље над вољом највећег дела народа, да је Закон о слободи вероисповести био покушај отимања црквеног наслеђа, да је српски језик неправедно потиснут, да је 1918. претворена у идеолошку батину.

Без ове истине, одлазак на пријем Милојка Спајића није помирење, него обично пристајање без трунке достојанства.

Није уверљиво ни образложење да је реч о државничком понашању. Државнички став не показује се тако што се пред народом глуми тврдоћа, а пред државним протоколом показује мекоћа. Одговорна политика подразумевала би јасну поруку, да поштујем Црну Гору као државу, али не могу да славим датум који је за српски народ постао симбол његовог политичког пораза, институционалног потискивања и идентитетског понижавања. Такав став био би тежак, али би био поштен.

Срби од Мандића не траже да запали Црну Гору да би доказао да је Србин. Не траже рушење институција, вређање државе или негирање реалности. Од њега се очекивало нешто много једноставније и политички чистије, да не слави оно што је годинама коришћено против њих. Да функцију не стави испред њиховог памћења. Да не буде декор на прослави политичког пројекта који их је третирао као историјски квар.

То је суштина. Није 21. мај проблем зато што је Црна Гора независна. Проблем је што је независност, у рукама оних који су је политички обликовали, често значила одрицање од српства. Црна Гора је могла бити независна, а да не призна Косово. Могла је остати ван НАТО-а или о томе питати народ на референдуму. Српски језик није морао бити гурнут на маргину. СПЦ није морала бити третирана као непријатељска структура. Наслеђе 1918. није морало бити претворено у злочин. Срби нису морали бити представљани као сумњива заједница. Независност није морала бити антисрпска. Али је пречесто била управо таква.

Мандић то зна. Знају то и људи који су га гласали. Знају они који су годинама слушали његове говоре, трпели притиске, носили тробојке, ишли на литије, гласали против режима Мила Ђукановића и веровали да ће се једном променити однос државе према Србима. Ти људи нису дали подршку да би њихови представници једног дана били украс на прослави симбола против којег су се политички борили.

Зато овај потез боли више од обичне политичке калкулације или грешке, баш је небитно. Он личи на поруку да је све што је говорено раније било употребљиво док Мандић није постао власт. Док је био опозиција, 21. мај је био симбол поделе. Када је постао председник Скупштине, постао је подразумевани пријем на који се иде са комплетним кабинетом. Док је народ плаћао цену, говорило се о принципима. Када је дошла функција, принципи су добили протоколарну фусноту.

То је опасна одлука којом се још једном покушава да анестезира српски народ. Тако се људи навикавају да прихвате као нормално оно што су јуче сматрали неправдом. Политичка свест се претвара у административну послушност, а Срби у Црној Гори полако се уводе у стање у којем треба да прихвате да су све њихове ране биле обичан и случајан неспоразум, све њихове борбе претеривање, све њихове сумње застареле, а њихове светиње погодне за коалициони баланс.

Не иде то тако Андрија Мандићу.

Од народа се не може тражити да памти изадају Косова и Метохије, док његов представник иде на прославу државног пута који га је признао као државу у рукама непријатеља. Не може се говорити о НАТО бомбама, а затим свечано оверавати курс који је Црну Гору увео у НАТО без референдума. Није озбиљно позивати се на литије и СПЦ, а онда протоколарно учествовати у обележавању двадесет година политике која је покушала да удари на њену имовину и положај. Одбрана српског језика губи смисао ако се слави поредак који га је институционално потиснуо. Позивање на 1918. као на историјско право постаје празна реч ако се пристане на свечаност државе која је због таквог става протерала амбасадора Србије а српски народ у Црној Гори гетоизирао и терао на тракторе пут границе.

То ти Андрија није политичка зрелост, већ одрицање од сопственог политичког смисла.

Мандић, наравно, може да оде. Има функцију, обезбеђење, кабинет, протокол и позивницу. Али српски народ види шта тај одлазак значи. То се неће прогутати као ситница, нити ће људи који су годинама проглашавани ретроградним, великосрпским, антидржавним и реметилачким фактором аплаудирати зато што њихов представник учествује у прослави датума који је био политичка застава управо оних који су их тако називали.

И Мандић добро зна да ово није позив на мржњу, него на памћење и чување националног достојанства, само што то неће објаснити својим активистима који ће га после овог текста са пуно жара бранити на друштвеним мрежама.

Да завршавам, Срби у Црној Гори треба да поштују државу у којој живе, али немају обавезу да славе политички мит који је годинама коришћен против њих. Лојалност држави не значи пристанак на понижење. Поштовање институција не подразумева аплауз сопственом потискивању. Мир није исто што и продаја народног памћења. Срби могу бити део Црне Горе, али не морају пристати да Црна Гора буде грађена као негација српства.

Ако је заиста представник тог народа, Мандић је то морао да каже. Ту је морала бити повучена граница. Морао је да објасни да председник Скупштине може поштовати државу, али да Андрија Мандић не може славити 21. мај као да се није догодило све што се догодило.

И на крају, историја политичаре не памти по броју пријема на којима су се појавили, већ по тренуцима у којима су знали где не смеју да стоје. А овај пријем је једно од тих места.

(Политика)

БОНУС ВИДЕО: 

Препоручујемо

Политика

0 1

БЛОКАДЕРСКО НАСИЉЕ НИЈЕ ПРАВА СРБИЈА: Грађани јасно виде разлику и бирају да "Србија побеђује" (ВИДЕО)

20. 05. 2026. у 10:27

Политика

0 1

Шта Милићев адвокат ради у ресторану "Потпис" са главним блокадером Ненадићем из ТОК-а?

20. 05. 2026. у 10:26

Политика

0 0

БЛОКАДЕРИ ПРИЗНАЛИ НА РТС-У: Немамо политику, ми смо само против Александра Вучића (ВИДЕО)

20. 05. 2026. у 10:02

Политика

0 0

НОВИ ПРИМЕР "РАЗВОДА" БЛОКАДЕРА И ОПОЗИЦИЈЕ: Пропала кандидаткиња подржала линч Маринике (ФОТО)

20. 05. 2026. у 08:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације