ИЗОСТАВЉЕНИ СВЕДОЦИ: Како је дубока држава преко одметнутог тужилачког система сакрила истину о надстрешници и покренула контролисани хаос

ПОРТАЛ РЕСТ објавио је рестроспективу догађаја последњих дванаест месеци у Србији, какву је улогу имало тужилаштво под контролом Загорке Доловац и зашто истрага о надстрешници, не само каска у месту, већ зашто, као у свакој озбиљној држави - није спроведена истрага о могућој диверзији?! Односно шта све, осим изостављених сведока, скрива дубока држава, која је без пресуде већ првог дана означила кривце?

Фото: РЕСТ

Из истих канцеларија одакле се, уместо истраге радило на опструкцији, долазиле су и стратегије блокада. Из истих структура које су требале да утврде узрок пада надстрешнице, стизали су и сигнали за „грађанску непослушност“. И док су медији блиски тим круговима градили причу о „борби против корупције“, у позадини се одвијала пажљиво координисана акција преузимања институционалне контроле.

Зато теза о диверзији, колико год непријатна била, више не звучи као теорија. Ако је рушење надстрешнице било симболички почетак, онда је свака наредна блокада била њен наставак, политички и медијски режирана од истих људи који су први доказни материјал склањали, а последњи позивали на „правду“.

Управо то је и разлог зашто су избори за Високи савет тужилаштва подједнако важно колико и председнички и парламентарни, јер Влада Србије је само једна од три стуба државне власти – законодавне, судске и извршне...

Изостављени сведоци

Небојша Бојовић и Владан Ђокић, проректор и ректор Универзитета у Београду, по функцији и реалној моћи коју носе, припадају уском кругу људи који истовремено представљају академију, али појединци међу њима имали су и директан утицај на велике инфраструктурне одлуке у земљи.

Улога проректора београдских универзитета, Небојше Бојовића у случају трагедије која је Србију подигла на ноге, није симболична, већ, у случају надстрешнице - пресудна. Ипак, овај човек, иако формално одговаран, не само што је изостао као сведок у истрази, него је у међувремену постао један од оних који дижу Срију на ноге, и дрско и невероватно, тражећи одговорне.

Милутин Милошевић, Младен Ненадић и Небојша Бојовић

На основу техничког извештаја у којем се као један од потписника налази управо Бојовић, надстрешница на станици је добила сагласност за употребу. Извештај, који је требало да гарантује безбедност објекта, на основу ког је сагласност потписала и влада Србије и ухапшени министри, био је кључан да железничка инфраструктура буде пуштена у рад. Неколико месеци касније, та иста надстрешница се срушила, усмртивши шеснаесторо већином младих људи. Уместо да као потписници и одговорни буду позвани бар да сведоче, Бојовић, као и Милошевић Милутин, бива у потпуности изостављен из истраге.

Фото принтскрин ТВ Информер

Према доступним информацијама, изузимање је дошло по директном налогу Загорке Доловац, врховне јавне тужитељке. Након низа спекулације и опструисању истраге, коначан правац се пребацује на Тужилаштво за организовани криминал, и један проверен кадар у виду специјалног тужиоца Младена Ненадића.

Тихе сумње: Диверзија као неугодна теза

Иако је званична верзија о несрећи код железничке станице у Новом Саду формално закључена као инцидент изазван „грешком у конструкцији и одржавању“, међу породицама страдалих, као и у делу јавности који прати структуре безбедности, од самог почетка се јављала друга правац мишљења, да оно што се догодило није био пуки технички колапс, већ намерна акција страног фактора. Диверзија.

Један од првих који је ту могућност изговорио јавно био је Ђуро Раца, отац једне од настрадалих испод несрећне надстрешнице, Горанке Раца. Његов мотив није био политички, нити је имао некаквог интереса. Уосталом каквог интереса може имати човек у годинама који је изгубио своје најмилије,а који је и сам недавно преминуо. Раца, иначе дугогодишњи професор физике и инжењер, није веровао да се једна таква надстрешница, може срушити без неког спољног утицаја.

Те сумње, уместо да буду демантоване аргументима и доказима, сусреле су се са зидом. Прозападни медији који су месецима пумпали ситуацију са падом надстрешнице, наводећи као једини узрок корупцију власти, Рацу су оптужили да је теоретичар завере, а тужилаштво у Новом Саду, кривичну пријаву коју је поднео, нису ни погледали.

Foto: Novosti

Званична истражни органи уопште нису ни разматрала верзију намерне саботаже, нити се било ко од званичника усудио да каже да је таква могућност проверена и одбачена. Једноставно, та опција не само да је игнорисана, него је у једном моменту у Србију стигао незваничан захтев од стране Европске уније, да се престане са изношењем таквих теорија. То ћутање само је додатно распирило уверење да се нешто прикрива.

Али да постоје основане сумње у прикриване, говори у прилог више ствари. Прво, само место на ком је надстрешница пала, улаз у станицу где се налазе теретне шине, је технички сматрано безбедним и ниско ризичним делом. Друго, чињеница у ком правцу је кренула истрага, од опструкције до пребацивања надлежности на ТОК, као део „провереног“ тужилаштва где ће истрага ићи контролисаним током.

И најзад сви догађаји који су уследили. Брзина којом су се једни те исти фактори који су месецима пре тога покушавали да анимирају што више људи и доведу земљу у стање континуираних протеста, активирали, али и зашто су неки људи „амнестирани“, док су други постали мета медијских напада, била је необична чак и за домаће стандарде.

Посебно је индикативан детаљ да су само два дана пре пада надстрешнице, 48 сати унапред, проректор Небојша Бојовић и ректор Владан Ђокић били у званичној академској посети Лондону, на Кинг'с Цоллеге-у. Из ове перспективе на сва дешавања која су уследила, протестне активности и институционалне сукоба, та посета је носила више од званичне симболике. Њен тајминг и тишина која је након ње уследила додатно отварају питање: да ли је та посета била део некакве координације?

Теорија да је спољашњи фактор утицао на пад надстрешнице, у сваком правном смислу, заслуживала је бар проверу. Макар ради искључења. Она није добила чак ни то. Такав однос према истрази није етички, није професионалан, и није поштен ни према породици погинулих. Ако је све било несрећан сплет околности, онда се то морало доказати до краја. А ако постоји и минимална шанса да се радило о намерном акту, нечије затварање очију је директно саучесништво.

Како је урушена истрага: Случај надстрешнице као образац контроле

Одмах након што је надстрешница на железничкој станици у Новом Саду пала и однела животе, први корак није била заштита доказа, већ њихово уклањање. Остаци конструкције су уклоњени у року од 24 сата, по налогу тужилаштва, што је био први сигнал да транспарентне истраге неће бити, али и један од кључних разлога зашто је јавност са правом помислила како владајући режим нешто крије, не знајући да унутар самог тужилаштва постоји одметнути систем који државу подрива изнутра, из самих институција.

Истовремено, по речима адвоката Владимира Гајића, грађани који су недељама уназад пријављивали опасно стање надстрешнице, да су делови већ тада отпадали, нису били ни позвани на саслушање. Тужилаштво у Новом Саду, које је у првим сатима преузело предмет, није предузело ништа како би обезбедило сведоке или стручне увиде.

Након неколико месеци док је истрага тапкала у месту на челу са челу са новосадским тужиоцем Браниславом Лепотићем, а држава тонула у немире, нову истрагу је покренуло Више јавно тужилаштво у Београду. Међутим, уместо да истрага буде настављена кроз редовну процедуру, предмет је насилно изузет од Београдског тужилаштва и пребачен у надлежност Тужилаштва за организовани криминал. Тај потез, како тврди више извора, уследио је директно по налогу Загорке Доловац, чиме је сигнализирана намера да се поступак централизује унутар проверене кадровске линије.

Младен Ненадић / Фото Министарство правде

Предмет затим завршава у рукама тужиоца Младена Ненадића, који има дугогодишњи статус тзв. стабилног кадровског чувара осетљивих предмета. Уместо да отвори простор за саслушање кључних актера, Ненадић непосредно изоставља из поступка двојицу најодговорнијих: Небојшу Бојовића, проректора Универзитета у Београду и потписника техничког извештаја, и Милутина Милошевића, одговорног за стручни надзор у „Инфраструктурама железнице“.

Свега неколико недеља касније дешава се обрт. Наиме, тужилац Ненадић се појављује у јавности у друштву са истим тим људима, укључујући и фигуре блиске блокадама или чак координаторима блокада. Тај гест није био безазлен,послао је јасну поруку, не само да неће бити одговорности, већ ће се политичко-институционална солидарност афирмисати и јавно.

Тужилаштво као политички актер

Током последњих дванаест месеци, правосуђе у Србији није само остало немо пред ескалацијом насиља, блокадама, политичким провокацијама и рушењем јавног поретка. Одређени делови тужилаштва и правосудне структуре активно су учествовали у креирању атмосфере безвлашћа, анархије и, што је можда најопасније, осећаја некажњивости на основу политичке припадности.

Једна од политички најангажованијих фигура из овог периода постала је тужитељка Бојана Савовић. Њене јавне изјаве нису оставиле простора за двосмислено тумачење: блокадери су „хероји“, а полиција је приказивана као сила која не сме да се брани.

„Чак и ако нападнете полицајца, он нема право да вам узврати,“ само су неке од крајње упитних изјава ове тужитељке са бројних трибина одржаних по факултетима широм Србије. Охрабрени оваквим порукама, учесници протеста наставили су са радикализацијом, уверени да ће, чак и уколико прекрше закон, остати заштићени. А управо то се и дешавало.

Више медијских извештаја документовало је случајеве у којима су учесници блокада, укључујући и оне који су се физички обрачунавали са полицијом или уништавали јавну имовину, били пуштани на слободу без икаквог поступка или уз формалне, симболичне мере. Судски процеси нису ни започети, а поједини тужиоци су чак саветовали ухапшене „како да се понашају“ ако поново дође до хапшења.

Истовремено, појединци из полиције или тужилаштва који су инсистирали на процесуирању прекршаја били су мета унутрашњих притисака, дисциплинских пријава или потпуне институционалне изолације.

Два индикатора институционалне капитулације

Први индикатор да је правосуђе у овоме, не само учествовало, већ било ослонац, јесте очигледно одсуство казне, блокаде, напади, уцене и провокације нису добиле одговарајућу правну реакцију. Други индикатор је, опструкција саме истраге. Другим речима, улога одметнутог тужилачког система у свим дешавањима у Србији, током 2024. и 2025. године, директно је њихова последица, односно ништа од овога не би било могуће без њих.

Избори без избора: Како се гради нова вертикала моћи

На први поглед, избори за чланове Високог савета тужилаштва и Високог савета судства делују као унутрашња ствар струке, процедура која би требало да осигура независност, стручност и саморегулацију правосуђа. Али изнутра, тај процес се претворио у борбу за потпуну контролу.

Кампања за изборе 23. децембра није борба за места, већ за већину. Јер онај ко има већину у ВСТ и ВСС, не само да у својим рукама држи једну од грана извршне власти, већ претендује да без легитимних демократских избора, из самих институција сруши постојећи режим и преузме власт у читавој држави.

Кандидати који предњаче долазе махом из круга блиског Загорки Доловац и Јасмини Васовић, председници Врховног суда. Реч је о људима чија је стручност мање релевантна од проверене лојалности. То су имена за која се већ зна како ће гласати, шта ће подржати и шта ће прикрити.

Ако та већина буде освојена, први корак ће бити утврђивање утицаја, кадровским променама, интерним правилима и уклањањем свих који су ван линије. Али ту се не стаје. Јавност не зна да се већ сада, у круговима тужилачке елите, озбиљно разматра оснивање тзв. „тужилачке полиције“, специјализованог истражног тела које би деловало независно од МУП-а, директно подређено тужиоцима. О тој теми се већ одржавају трибине, затворени састанци и стручни скупови, на којима се говори о „неопходности“ оваквог тела као услова за „прави процесуални ауторитет“.

Идеја звучи добро. Али у политичком смислу, она отвара врата за нешто много веће, паралелну структуру треће гране извршне власти. Ако би постојала тужилачка полиција под контролом кадровски чистог и лојалног ВСТ-а, не би било потребе за сарадњом са другим службама, не би било препрека за истраге које би се водиле по налогу страног фактора, ком овај одметнути систем годинама полаже рачуне. Другим речима и полиција и комплетно тужилаштво врло брзо би били под контролом Загорке Доловац, која је под контролом Брисела.

А да тај период није тако далеко говори у прилог једна реченица која одзвања. „само треба издржати до пролећа“.

Шта то тачно значи? Нико не говори гласно. Али контекст говори довољно: избори у децембру су одлучујући корак, а након њих, долази акција. Институционална, медијска, правосудна, па и нешто више. Људи који се тренутно представљају као отпор, припремају се да постану власт.

То није класичан државни удар, него тихи политички преврат. Последице би могле бити исте као и код сваког отвореног политичког конфликта, институционална парализа, елиминација неистомишљеника, и отворена криза легитимитета, другим речима све оно што тај еталон људи обећава неистомишњеницима већ месецима позивајући се на свету реч - лустрација. А све то, из самих институција, које су последњих месеци показале све, само не непристрасност и објективност.

Ревизија

Ако урадимо ретроспективу догађаја, од момента када је надстрешница пала, преко опструкције истраге, до добро коорднисаних блокада и медијских кампања, једна ствар постаје све јаснија - линија која све то повезује није спољна, већ унутрашња. Идеолошка, кадровска и врло интересна.

Део тужилаштва, дубоко укорењен у невладин сектор, у организације које се већ деценијама представљају као „контролори власти“, израстао је у прави политички инструмент. И управо тај инструмент, користећи своју позицију у институцијама и медијску мрежу подршке, прешао је границу између правде и политике, јер људи који су требало да гоне одговорне, заједно са њима су постали креатори наратива, редитељи блокада и чувари ћутања.

Случај надстрешнице, гледано из ове перспективе, више није техничка несрећа, него само чин једне представе у ком је трагедија искоришћена као окидач за друштвено условљавање, производњу гнева и легитимисање „отпора“ који ће касније прерасти у контролисане блокаде. И све то под надзором истих структура које су истрагу саботирале.

Зато није немогуће да је и сама диверзија, ако је заиста постојала, била унапред припремљен сценарио, институционално покривен, медијски уоквирен, и политички усмерен. Не да би се рушила надстрешница, већ да би се срушило поверење у државу.

И када се данас исти актери, од универзитета до правосуђа, поново појављују као глас „отпора“, остаје питање које све време стоји у средишту, ако су надстрешницу срушиле руке које су потписале њену безбедност, шта онда све још стоји на тим потписима?

Препоручујемо

Политика

0 1

ВУЧЕВИЋ БРУТАЛНО ОДГОВОРИО НА МОРБИДНЕ ПОРУКЕ БЛОКАДЕРА: Када се радујете нечијој смрти то најбоље показује колико сте залутали

21. 11. 2025. у 09:06

Политика

0 4

ЧИСТЕ ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ И МРЖЊА Ђурић: Ниједно тело никада није довело у везу Вучића са ратним дешавањима око Сарајева

20. 11. 2025. у 22:44

Политика

0 20

Аустријски јавни сервис ZiB се претворио у мегафон срамне пропаганде против Србије

20. 11. 2025. у 21:28

Политика

0 43

ВУЧИЋ О НАПАДИМА НА ЊЕГОВУ ПОРОДИЦУ: Ја блокадерима да вређам породице и уништавам животе, не пада ми на памет (ВИДЕО)

20. 11. 2025. у 20:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације