За нашу Љиљану Караџић, од пријатеља и саборца

ПРСТ судбине или Божија промисао су ме, с конца осамдесетих, усмерили на сва ова "национална делања" у новијем добу бурне српске историје и све више верујем како су неке ствари заправо задате, готово неизбежне и човек ових простора их сасвим "императивно" живи, испуњавајући своју судбину.

Фото: Приватна архива

Бескрајна путовања у Пале, под српском Јаворином су нешто што ми је суђено па сам тако пригрлио, као ноторност усуда, и ово последње, тужно путовање на опроштај од Љиљане, супруге пријатеља и човека са којим ме је тај исти усуд великодушно "почастио" да присно сарађујем и делим народне бриге током једног дугог, деликатног и судбоносног периода српске историје. А путовање са северозападног дела Крајине до Пала је један прави мали подухват, иште подоста времена, стрпљења, здравља и љубави према одредишту у чијем правцу сам се, већ одавно, усмерио. Зато ова носталгично-сентиментална исповест има све карактеристике једног "путописног времеплова" јер ми путујемо друмовима овдашњим, а моје мисли хрле у сећања која не бледе.

Љиљана и ја смо се упознали оног августа 1990. године, под окриљем нашег козарског манастира Моштаница. Била је тиха сапутница нашег Радована, посматрала нас је, "изучавала" и знам добро да је брачни пар врхунских интелектуалаца међусобно размењивао импресије о "својим", "новим", а, ипак, "старим" Србима, мање склоним лажном комфору издишућег "братства-јединства" на њиховом историјском етничком простору.

Следећи сусрет је уследио коју недељу-две по обављеним изборима, на семинару о преузимању власти, у паљанском хотелу "Коран", у зиму 1990. Седели смо за истим столом она, њен Радован, мој Дубичанин Мирко Стојаковић и ја. Како је време одмицало ми смо, уз рад, размењивали и покоју реченицу и тако продубљивали наше познанство. Зашто крити, брзо сам схватио да имам нарочиту привилегију блискости са брачним паром врхунских српских интелектуалаца...

Новости

Накнадно, време ће показати да је нешто слично овај складни пар откривао и на "другој", тј, мојој страни. И то су неки почеци једног дивног, здравог пријатељства које траје до данашњих дана... И узалуд је један стричевић Вука Драшковића покушавао нарушити атмосферу и пореметити рад семинара, победили су сталоженост и мирноћа Радована и Љиље. А увече нас је, у хотелу "Панорама", дивно орасположила наша Слободанка Хрваћанин. Имала је заиста диван репертоар српских националних песама... Да, Срби су се, под диригентском палицом овог брачног пара зближавали, упознавали и разумевали...

То скупштинско пролеће 1991. године донело је наговештај онога што ће се у парламенту те крхке, демократији невичне, авнојевске творевине зване БиХ дешавати. Није било потребно много времена па да се испостави како су мачеви наших демократско-интелектуално-политичких аргумената знатно бриткији од тупих сабљи муслиманског самоумишљеног патернализма над том и таквом "Босном и Херцеговином". У то време често сам "улазио у арену", на дуеле који ми нису представљали тешкоћу и убрзо сам стекао многобројне симпатије оних који су слободно мислили и осећали.

Тек покоји сусрет са Љиљом доносио је смех, комплимент за неки наступ, као и размену мишљења о неком питању. Знала је да ми њена подршка значи, видела је пут којим сам се запутио, "идентификовала" ме је као "сабљу љуту" и почесто задиркивала смејући се тој мојој "жестини"...

Убрзо нам је "пристигао" и тај 6. април 1992. и наши животи су пошли неким другим током. И није много времена требало нашем Радовану да схвати како Запад приступа проблему "српског питања" на Балкану. Зато је и рекао, једаред, председнику Милошевићу ове пророчанске речи: "Председниче, ми седимо у бобу и јуримо огромном брзином по стрмој, опасној и залеђеној стази, са огромне висине. Догоди ли се да се спустимо у подножје, тј. не искочимо ли са стазе, останемо ли неполупани и живе главе, биће то - пуна шака браде". Љиљана је све ово знала и све време је била велика, а тиха подршка своме мужу и нама, а истовремено и чврсти, несаломиви стожер породице и брижна мајка.

Новости

Зар треба говорити о томе какво бреме је носила супруга првог човека Српске? Треба ли подсећати да је то бреме, с одмицањем времена и низањем аката сатанизовања Срба постајало све теже? Као и друге породице, и породица Караџић је тешко проживљавала неке појавности и особености наше титанске борбе за слободу. Љиљана је била човек са којим се о томе могло бесконачно разговарати. Родољубива интелектуалка, несебично привржена својој породици.

Тог 31. августа 1994. у поподневним сатима, имао сам озбиљан саобраћајни удес у месту Козлук, општина Зворник. Задржали су ме у зворничкој болници те ноћи. Већ сутрадан, у јутарњим сатима, у зворничкој болници су се обрели Љиљана, Радован и Момчило Крајишник. Дошли у посету поломљеном путнику и саборцу. После се Љиља бринула о стању моје десне руке, често тражила да провери њену снагу, говорећи ми да је она и неуролог, не само психијатар. Било је драма и драма, стресова и стресова, наша борба је обиловала античким детаљима. Хашки трибунал је још 1994. дао наговештај какав сценарио је Запад зацртао за породицу Караџић. Породици није било једноставно живети са тим. А ја сам желео да им покажем да сам увек ту за њих јер знам: може бити лековито. Тако је било, тако јесте и тако ће остати од мене.

Отишао сам у Пале, да је посетим, након што су Радована ухапсили. Желео сам да зна да сам ту. Понудио сам да сведочим у корист одбране пред Хашким трибуналом. Прво се уплашила да не знам како се тај наш разговор снима па ме је, сасвим простодушно, упозорила на то. Рекао сам јој да је то могућност која ме не изненађује и не забрињава. Домаћи део тима за одбрану Радована је проценио да то сведочење није потребно.

Испричали смо се Љиљана и ја тог кишног мартовског поподнева и предвечерја, а растанак је био дирљив и симболичан. Наилазиле су године неме самоће, понеких изневеравања и окрутности наше стварности...

Неки људи су, напросто, "испарили", погубивши родољубиву кондицију, али приде и образ. Зато сам хтео да будем ту. Практиковао сам да јој телефонирам бар једном месечно, пазећи да јој не засметам. Понекад сам јој обичавао испричати неку анегдоту у вези Радована и нас, хотећи да је орасположим. Понекад би била одушевљена неким мојим малим понирањем у Радованове манире, навике, карактеристичне гесте. Онда бисмо се распричали, обоје га призивајући себи и шаљући му тамо, у сурови британски казамат, нашу љубав. Честитао бих крсну славу, Васкрс, Божић, рођендан, а он је знао питати њу да ли се јављао Слобо Бијелић.

Фото Д. Поздеровић

Последњи пут смо разговарали на Бадњи дан, молио сам да Радовану пренесе честитке за Божић. Смејала се још на почетку разговора рекавши ми како мора што пре да ми пренесе Радованово одушевљење неким мојим, скорашњим, јавним иступом. Каже ми како се, тренутно, не може присетити свих тих "осамдесет Радованових епитета", али, ето, да знам да их је "осамдесет"... Приметих како је зла коб "сочинила" да наша присност настане у зло време по овај простор па је, зато, није захвално потенцирати, има злурадих и злонамерних.

Иначе, да не би те ране несреће, све су прилике, наше духовно препознавање, несумњиво, донело би добрих подухвата овом свету. Сложила се. И обећала како ће му пренети поздраве... Сада је нема... Сада немам пријатељицу, људину и "гласника" у необичном разговору са пријатељем који већ дуго није ту иако ће вечно бити ту, са нама, који смо их обоје доживели као светлу појаву у учмалом животу прекодринских Срба у времену оном, пре умирања неких озбиљних илузија.

Одмори се, драга Љиљана, одмори се и сачекај нас, извесно је, стићи ћемо на наставак нашег пријатељевања и лепих, брижних разговора о пловидби ове наше "корабље" по узбурканим водама светске стварности.

Препоручујемо

Република Српска

0 1

ПИЈАН НАПРАВИО КАРАМБОЛ НА МАГИСТРАЛИ: Хитне службе на терену (ВИДЕО)

28. 02. 2026. у 16:44

Република Српска

0 0

ПАЦИЈЕНТИ ОД ПОНЕДЕЉКА У НОВОЈ БОЛНИЦИ:У требињској здравственој установи при крају пресељење

28. 02. 2026. у 07:00

Република Српска

0 0

ПРАЗНУЈУ ПОЧЕТАК ГРАЂАНСКОГ РАТА: Оштре реакције из Српске на свечарско обележавање 1. марта у Федерацији БиХ

28. 02. 2026. у 07:00

Република Српска

0 2

"САРАЈЕВО СЛАВИ ОКУПАТОРА" Додик: Јасна је порука да је туђа власт и туторство пожељније од слободе

27. 02. 2026. у 20:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације