МОРАШ НА ПРУЗИ, БИТИ ПОНЕКАД И МУШКО И ЖЕНСКО: Даме машиновође за "Новости" о свом послу, породичној традицији, бризи о путницима

ВЕЧИТИ путници. Са ове две речи, своје занимање машиновође, описују Јелена Стојановић (35) из Суботице, Марија Стевановић (25) из Лапова и Силвија Кељац (24) из Азање код Смедеревске Паланке. Ове младе, лепе жене су насмејане, разговорљиве и духовите, али на свом радном месту одговорне и опрезне, јер неке од њих управљају и "соко" возовима које развијају брзине до 200 километара на час.

Фото: Никола Скендерија

Јасно - све три воле возове. Воле њихов ритам и ону, уз све изазове, посебну слободу кретања по шинама у којој је коначно одредиште, ипак, прецизно дефинисано. А, опет свака од њих са железницом и возовима има своју породичну историју, као и садашњост коју саме пишу. И уз све то, све три су, како се код нас обично говори - у мушком послу.

- Мораш у овом послу понекад бити и мушко и женско - говоре све три готово углас и уз оширок осмех.

Фото: Никола Скендерија

Марија је родом из Пожаревца, а љубав и брак са колегом, кондуктером Дејаном Трифуновићем, преселили су је у чувено Лапово, место које је више од века "синоним" за пруге и возове и једно од најважнијих железничких чворишта у Србији.

- Редовно сам завршила Економску школу у Пожаревцу, а онда ванредно Саобраћајну школу "Пинки" у Новом Саду, смер техничара вуче. Хтела сам одмах после основне у Саобраћајну, али мој отац Миле, који је и сам био машиновођа није се слагао. Знао је колико је тај посао тежак и изазован. Али, изборила сам се да остварим своју жељу и сад је и он поносан на мене. И стриц ми је био машиновођа, а деда је радио у ложионици на депоу где је поправљао вучна возила, тако да поносно настављам породичну традицију - прича нам Марија која је најчешће за манипулатором електромоторних возова на релацији Београд-Ниш, али и Пожаревац-Смедерево, Београд-Ужице и Београд - Нови Сад.

КОЛЕГЕ БЕЗ ПРЕДРАСУДА

Фото: Никола Скендерија

У "СРБИЈАВОЗУ", тренутно је запослено 484 машиновођа, а од тога је 20 жена.

- Колеге мушкарци су нас одлично прихватили. Срдачни су, немају никаквих предрасуда. Помогну нам и изађу у сусрет кад год могу. Кад се у пролазу сретнемо на перону, увек једни другима упутимо наш поздрав "Мирна пруга" или "Чиста пруга". Једноставно, подржавамо једни друге и поштујемо се без обзира на пол - испричале су нам Јелена, Силвија и Марија.

Сећа се Марија и првог самосталног управљања локомотивом и каже да је то било изазовно и велико искуство. Другачије је, вели, кад си за манипулатором у кабини са колегом инструктором, а потпуно другачије кад си сам.

Фото: Никола Скендерија

- Али, прође се и то прво искуство. Важно је да се за "управљач" седа хладне главе, да не призиваш себи зло, јер што се више плашиш, то си слабији - каже Марија. - Наравно, стрепње увек има јер на пругу, тамо где никако не би смели, излазе и људи и животиње и аутомобили. Срећом, до сада нисам имала никаквих инцидената, мада је изазовних ситуација било.

Имају, објашњава нам, ситуације када морају да стану, када добију налог за лагане вожње и прецизна упутства где су путни прелази. Сваки машиновођа то поштује, али има, нажалост, других несавесних учесника у саобраћају.

Фото: Никола Скендерија

- Недавно сам, како то протокол налаже, стала на једном путном прелазу на деоници Пожаревац-Смедерево - прича нам Марија. - Стао је и аутомобил, јер се зна да ја потом имам предност, али кад сам кренула кренуо је и он, и тако три пута. На крају сам га пустила иако имам предност, јер је безбедност на првом месту.

И Силвија која је машиновођа од априла 2024, најчешће на линијама возова из система БГ:ВОЗ на деоницама Лазаревац-Батајница и Ресник-Овча, имала је недавно, како каже, "ситуацију" код Тошиног бунара:

- Излазила сам из тунела брзином од 60 километара на час, из правца Земуна ка центру, када сам видела да мушкарац са слушалицама на ушима прелази колосек. Активирала сам сирену, али он је није чуо. Успорила сам највише што сам могла и на крају прошла на метар од њега. Он се тек тада укопао у месту, вероватно свестан шта је могло да се догоди.

И ова млада дама, савестан је машиновођа. Поносно нам каже да је из Азање, највећег села у Србији, а још поносније да је и она настављач породичне традиције рада на железници.

- Мој отац Горан је био вратар на Главној железничкој станици у Београду што подразумева много послова за које људи и не знају. Млађа сестра Сара је отправник возова у Овчи, а најмлађа Стела је завршила средњу школу за техничара вуче, али је сада на вишој и не ради јер има стипендију - открива нам Силвија.

Foto: Фото: Никола Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

Њој су, каже, посебно упечатљиви моменти када путници схвате да је машиновођа жена.

- Одушеве се људи, чујем их кроз прозор кабине како коментаришу. Пре неколико дана, у ноћној смени, један господин ми је на крају вожње, када сам изашла на перон, рекао да сам возила без цимања, да им је било удобно, и да га је одушевило што ниједно кочење није било нагло. Пријало ми је то да чујем, а одмах сам се и сетила инструктора који су нам стављали пуну чашу воде на командни пулт, па ако се током вожње просипа, значи да није било добро - уз осмех прича Силвија.

Јелена је готово деценију у "Србијавозу", још од 2017. И она је дете железнице: отац јој је био машиновођа, а мајка благајник у каргу. И код ње се знало да ће пругом кроз живот, мада је најпре постала ветеринарски техничар. Потом је завршила смер техничара вуче у Техничкој школи "Иван Сарић" у Суботици, па Вишу железничку школу у Београду, а сада је на мастер студијама.

- Школе никад доста. Имам положено и за управљање "соколом", али још нисам стала за његов манипулатор - каже Јелена уз осмех. - Прва самостална вожња ми је била и међународна, до Ердута. Била је то женска вожња, јер је кондуктер била, сада покојна Гордана. Данас управљам возовима који саобраћају на релацијама Суботица-Београд, Суботица-Сегедин, Суботица-Кикинда и Суботица-Сомбор-Нови Сад. Уживам у свом послу, мада је било и позитивних и негативних искустава. Највише волим кад ујутру из кабине гледам излазак и увече залазак сунца. Сваки пут је другачије, и сваки пут предивно. Лепо ми је и када ми путници са перона машу, а нарочито су ми драги они старији који ме гледају са усхићењем јер је за њих занимање машиновође и даље мушко. Но, ја дубоко верујем да смо ми жене машиновође показале да то није само мушки посао, да смо показале најбољу страну женског умећа и одговорности.

Препоручујемо

Репортаже

0 0

ЗДРАВ ХОБИ ПОЛИЦИЈСКОГ ИНСПЕКТОРА МИЉАНА МИЉКОВИЋА: Ево чиме је одлучио да се бави кад ускоро оде у пензију (ФОТО)

16. 07. 2026. у 14:01

Репортаже

0 0

СРЦЕМ ЗА ФИЛИПА (9): Житељи Лепосавића сакупили 44.000 динара за дечака оболелог од дијабетеса

15. 07. 2026. у 06:45

Репортаже

0 1

БОГАТСТВО ЈЕ ДАВАТИ, А НЕ ПРИСВАЈАТИ: Манастир Светих врачева Козме и Дамјана у Зочишту обележио славу (ФОТО)

14. 07. 2026. у 22:54

Репортаже

0 0

СВАКОГ ДАНА СТРАХУЈУ ОД НОВОГ ПОЖАРА: Страх породице Грујић из Вршца, којој је ватра прошле године уништила ергелу

14. 07. 2026. у 11:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације