ДО ЗЕБРЊАКА НИ ПРАВОГ ПУТА, НИ ПУТОКАЗА: Посета споменику српским ратницима који су 1912. протерали Османлије са Балкана (ФОТО)

КАО кацига погубљеног витеза на бојном пољу, лежи већ 84 године громада белог крста са врха рањеног споменика српским ратницима из Првог балканског рата на брду Зебрњак крај Куманова - пресудној тачки битке која је била симбол коначног ослобођења Балкана од Османлија.

Фото: Борис Субашић

До ње смо стигли уз много муке путем крај овдашњег култног ресторана с латиномеричким именом, који је данас много познатији оријентир од маузолеја српских ослободилаца Вардарске Македоније из 1912. године.

Било је то сурово подсећање како се времена и вредности на Балкану мењају.

На тежи начин, у пракси, смо установили да онај ко жели данас да избегне кумановски оријентални саобраћајни хаос и посети Зебрњак долазећи обилазницом око Куманова, магистралним путем Е-871, нипошто не сме да се ослони на "Гугл" мапе навигацију. Она не познаје локалне прилике и обичаје. Нисмо то знали, а пошто путоказа са прометне саобраћајнице ка меморијалу нема, послушали смо апликацију када нас је упутила да скренемо са магистрале на локални пут који је требао да води ка Зебрњаку.

Скренули смо и открили да је неки предузимљиви кумановски привредник тај пут ка меморијалу пресекао и затворио га својом оградом и објектима. Нисмо сигурни да је реч о истом генију који је крај споменика отворио мајдан камена и почео са минирањем које је угрозило костурницу ослободилаца Куманова, о чему су "Новости" годинама писале. Утолико је горе, ако није реч о том "рудару" већ о неком његовом следбенику.

Фото: Борис Субашић

Нисмо имали избора и поново смо се поуздали у Гугл мапе у потрази за Зебрњаком. Рекле су нам да наставимо магистралом и скренемо на уски сеоски пут. Убрзо смо угледали споменик удаљен паралено од нас око километар, али ваздушном линијом. Да би дошли до њега по тлу, морали бисмо да се кривудавим земљаним путем спустимо у дубоку долину, а затим истом саобраћајницом стрмо попнемо до подножја меморијала.

Нисмо имали трактор који би био прави избор за такву авантуру, па смо готово очајни стали усред пустих поља. Као на филму, на хоризонту се појавио спасилац, аутомобил из супротног смера. Возач се зауставио, погледао београдске таблице и сажаљиво рекао:

- На Зебрњак сте хтели? Е, не може овуда, морате назад па возите, али полако да би сте видели мало искључење са десне стране. Ту скренете и прођете испод мостића, али трубите да се не сударите ако иде неко из супротног смера, јер вас не види. Наставите право и на раскрсници идете лево и кад видите кафану с много паркираних џипова скрените десно и пут вас води право до споменика.

Foto: Vikipedija

Захвалили смо се и с муком се окренули на путељку пазећи да не упаднемо у јарак. Наш доброчинитељ је вероватно закључио да никада нећемо доћи сами до Зебрњака. Сачекао нас је и довео до скретања за споменик, наравно без путоказа. Никада га не бисмо уочили сами јер је више личио на улаз у двориште куће крај пута. Пратећи упутства стигли смо пристојним путем до кумановског ресторана названог по егзотичној латиноамеричкој дестинацији, испред кога је заиста била паркирана гомила блиставих великих возила.

Даље смо наставили излоканим друмом до паркинга крај ограде меморијала, у ствари онога што је, од највишег споменика на Балкану, остало после бугарског минирања 1942. године.

До тада је то била само основа споменика из које је избијао витки централни тространи стуб дижући се готово 50 метара изнад тла. Стране су му красили бели орлови, а завршавао се масивним белим крстом који већ деценијама стоји у трави крај гранитне базе споменика са костурницом коју бугарски скрнавитељи нису могли да униште.

Фото: Борис Субашић

Сигурно је био величанствен призор меморијала на Зебрњаку под чијим су врхом, од свечаног отварања 1937. до окупације Југославије 1941. године, сваке вечери укључивани моћни рефлектори чије се светло видело са 50 километара удаљености. Био је то истински светионик слободе Балкана укорењен у костима српских јунака, осветника Косова, како су их некада звали. То брдо костију се може видети иза стакла у подземној крипти - вечној кући незнаних јунака Кумановске битке.

Фото: Борис Субашић

Тела већине била су најпре сахрањена у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, задужбини краља Милутина коју је подигао 1313. године, у част прве хришћанске велике победе над Османлијама коју је у Малој Азији извојевала српска војска под командом војводе Новака Гребострека. Кости српских војника који су протерали Османлије са Балкана сакупљене су 1937. са разних гробаља од Прешева преко Нагоричана до поља око Зебрњака, и стављене у 400 белих врећа са натписом "непознат". Имена јунака су изгубљена у вртлогу ратова који су за Србе трајали десет година. Првом балканском рату одмах је уследио Други, а затим је наступио Велики рат који се на тлу вардарске Македоније продужио до 1920. године због терора бугарских комита и арбанашких качака.

Фото: Борис Субашић

Уместо обнављања Кумановске Србије, 1918. је створена нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у којој су споменици српским војницима углавном изграђени тако што су их добровољним прилозима плаћали преживели ратни другови и народ. Тако је било и са спомеником у Зебрњаку, који је после кризе у финансирању 1936. године, завршен тако што су за наставак радова дати прилози који су били намењени за још једну костурницу на Желиговском камену код Старог Нагоричана.

Фото: Борис Субашић

Фотографије свечаног отварања споменика 1937. приказују српски народ - у највећем броју из данашње Северне Македоније, који је као непрегледно море окружио тај светионик слободе. Ови снимци су били непожељни у Брозовој Југославији, где је од 1945. на тлу нове Социјалистичке Републике Македоније прављена нова држава са новом нацијом која је стварана социјалним инжењерингом, милом или силом.

Фото: Борис Субашић

Споменик српским победницима Османског царства, чијим су костима засејана поља око Зебрњака, није био политички подобан све док процес однарођивања и асимилације није био при крају. Тек уочи распада СФРЈ, почело је да се говори о његовој обнови.

Фото: Борис Субашић

Данас се очувани доњи део меморијала налази у иностранству, у држави Северној Македонији насталој 1991. године отцепљењем ове бивше југословенске републике. Простор око њега је ограђен и уређен, постављена је расвета, а крај увек отворене капије вијоре се српска и северномакедонска застава.

Фото: Борис Субашић

Баштина Брозове Југославије

РАЗГОВАРАЛО се и о потпуној обнови овог споменика, али и када би се неким чудом поново подигао тај светионик балканске слободе, више не би могла да се сними фотографија мора српског народа који га окружује. Данас Срби чине само 1,3 одсто становништва Северне Македоније, а само 0,6 одсто њених житеља је на попису рекло да им је српски језик матерњи. То је баштина Брозове Југославије.

Фото: Борис Субашић

Препоручујемо

Репортаже

0 3

ДОЛАЗЕ ДА СЕ ПОКЛОНЕ ЧУДОТВОРЦУ: Хиљаде верника из региона стиже у Манастир Острог, да дочекају Дан Светог Василија (ФОТО)

12. 05. 2026. у 07:00

Репортаже

0 3

ПУСТОРЕЧКИ КРВАВИ ФЕБРУАР: Лекције које не би смели да заборавимо и због којих би морали да будемо брана ревизији фашистичких покрета

11. 05. 2026. у 13:28

Репортаже

0 1

ВАГОН КОЈИ ЈЕ КЛИЗИО ПО ПОБЕДНИЧКИМ ШИНАМА: "Новости" у Музеју примирја у Компјењу, где се чува сведочанство о два светска рата (ФОТО)

10. 05. 2026. у 15:00

Репортаже

0 10

ЗАБРАНА СНИМАЊА У ГРАДУ НЕМАЊИЋА И МРЊАВЧЕВИЋА: "Вечерње новости" у Прилепу, где задужбине српских владара тону у присилни заборав (ФОТО)

10. 05. 2026. у 14:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације