АЛЕКСАНДРИНА ПОРОДИЦА ЈЕ ЈЕДИНА ПРЕОСТАЛА СРПСКА ПОРОДИЦА У ВИЛАЊУ: Од 1700 године у овом месту праве вино

Недавно смо писали о бањи Харкањ, смештеној у јужној прекодунавској регији Мађарске, у оквиру жупаније Барања, на десетак километара од реке Драве, која представља границу са Хрватском, и 250 од Београда. Сада одлазимо само шест километара даље, до града Шиклош и оближњег Вилања.

ФОТО Бојана ЈОВАНОВИЋ

Уколико се нађете у овом делу Мађарске вредело би да обиђете тврђаву Шиклош, чија је изградња започела око 1270. године (за шта је заслужна породица Шиклош), а реч је о једном од најочуванијих двораца у тој земљи.

Током векова често је мењала власнике, дограђивана је, прелазила из готичког у ренесансни стил, „чувала“ пет месеци у заточеништву краља Жигмунда Луксембуршког, била под Турцима 143 године (против којих су се Мађари бранили заједно са Србима). Од 1955. искључиво служи као туристичка атракција, а води се као споменик културе. И заиста јесте атрактивна. Налази се на, за наше појмове, неприметно благој узвишици, опасана зидинама од цигала, са високим луковима, и има велики број одаја унутар замка, у којима су, између осталог, капела са фрескама из 15. века, витешка оруђа и опрема из истог столећа, век млађа ћелија за молитву, просторија са времешним справама за мучење, те део за спаљивање вештица. Посебна соба посвећена је српском наслеђу у Барањи, где се могу видети наша народна ношња, олтар и иконе. Можете се и забавити пењањем на огромног изложбеног коња, мачевањем под пуном витешком опремом (наравно, намењеној посетиоцима), завирити у собу војника из Првог светског рата и на крају одморити у хладовини, на вековима старој тераси са предивним панорамским погледом.

У Шиклошу се, недалеко од тврђаве, налази и српска црква, односно Храм Светог великомученика Димитрија, чија је градња почела крајем 17. века. Након два страдања у пожару изграђена је данашња, 1806. године на истом месту. Велико једнобродно здање са троспратним звоником у себи крије предивне дуборезе иконостаса, певницу, столове у неокласицистичком маниру, а иконе на иконостасу осликане су око 1850. Задивљујуће леп простор додатно освежавају плава и златна боја, а обнова ове времешне светиње, нажалост, није у потпуности завршена јер нема довољно средстава. Нема довољно ни посетилаца, о чему нам је са тугом говорио чувар цркве, Лаци Чанко, наводећи да врло мало Срба данас долази у цркву, јер их је мало и остало у Шиклошу, мада су још у 15. веку населили овај део Барање. Сада се окупљају само на крштењима, венчањима и сахранама или ако неко, попут нас, дође у најављену посету. Повео нас је око храма показујући нам натписе на спољним зидинама, покушавајући на све начине да нам на мађарском језику објасни вредност тога што видимо и тугу због запостављеног стања. Разумели смо се и без речи, сузних очију.

*Узми 20% бонуса за ЛИВЕ!
Активирај бонус уз одиграни тикет од 4+ пара, уплатом од 1.000РСД и квотом од 5.00 или више!*

Карактеристично пиће ове регије је вино, те непрегледна пространства под виновом лозом можете видети где год окренете главу. А најпознатији по производњи вина, и то црвеног, је оближњи Вилањ, најјужнија винска регија Мађарске, шармантни град у ком живи око 2.000 људи, а посећује га око 60.000 туриста годишње, што на многобројним фестивалима, што „онако“. На свих 800 метара дужине главне улице налазе се вински подруми, један до другог, који споља делују готово идентично и старовременски - праве приземне сеоске куће са крововима од црепа, наслоњене једна на другу, а у подрумима и иза дворишта крију различитости, у виду садржаја, односно винограда. Испред сваке од њих су дрвене клупе пуне гостију који су разгаљено уживали у ићу и пићу. Најпознатије црвено вино им је португизер, а у стопу га прати каберне фран, мада сви у понуди имају и остале сорте. Међу подрумима се крије и занимљиви музеј вина у ком један пасионирани, млади колекционар, прикупља раритетне предмете везане за производњу и употребу овог напитка, које проналази широм света. Ми смо, пак, ту пронашли нови укус – пробали смо слаткасто црвено вино са орахом, те са јагодом, које највише подсећа на ликер.

Пронашли смо у Вилању и нешто, односно некога, нама много вреднијег, Александру Urszics, тј. Урсић, домаћицу ресторана у чијем смо гостопримству и делицијама уживали, представницу једине преостале српске породице у овом граду. Пажњу су нам најпре привукле иконе Светог Николе и Светог Ђорђа, код каљаве пећи, па смо, заинтригирани, започели разговор са ведром, хитром и све време насмејаном Александром, која српски језик говори као да живи код нас. Открива нам да је њена породица ту још од 1.700 године и да су се донедавно бавили производњом вина, но продали су винограде јер им је посао постао неисплатив. Најстарији члан породице, Александрин деда, има 93 године, док је најмлађи њен 11-годишњи син јединац, Марко, који такође ради у ресторану када није у школи или не игра фудбал. Каже нам Александра да је раније живело 150-200 Срба у овом месту, али су сви отишли или умрли, осим њих. Мајка Вера, девојачко Шакић, и отац одмалена су са њом причали искључиво на српском, отуда га тако добро говори, а долазила је и у нашу земљу код ујака. Сад, каже, нема код кога више да дође, али има жељу да види и Београд. Објашњава нам да су јој се родитељи упознали и заволели на једној од великих српских прослава, баш као што су и сви остали њени преци у протеклих 300 и кусур година (каже, Срби су увек овде правили велика весеља). Окупљања сада прави њена породица, а на славе им дође по 30-40 Срба из околних места. За ту прилику, и поједине значајне, Александра откључа српску цркву у Вилању, која је иначе затворена.

Foto: ФОТО Бојана ЈОВАНОВИЋ

POGLEDAJ GALERIJU

Међутим, 28. јуна сваке године цео Вилањ и околина знају за Србију, јер Улићи организују „српски дан“ током ког од јутра до мрака праве наше специјалитете (у којима, као и у музици, како каже, уживају и странци и наши) и окупљају и по 150 људи. За нас су, пак, уз свињско печење испод сача и кромпир, и пите са слатким сиром, маком и вишњама за десерт, припремили нешто врло необично – подварак од црвеног купуса, за који смо, од љубазне домаћице, добили и рецепт. Ситно сецкани купус требало би динстати са луком док благо не омекша, па му додати мед, со, шећер и мало нечег киселог и оставити да се крчка на пећи 20-30 минута. Укус је феноменалан, верујте нам на реч!

ФОТО Бојана ЈОВАНОВИЋ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације