НЕЗАБОРАВ ДЕТИЊСТВУ И СРБИМА У СЛАВОНИЈИ: Поводом 20 година од смрти Слободана Милеуснића, објављена његова једина збирка приповедака

КАО историчар уметности, музеолог и управник Музеја СПЦ, др СлободанМилеуснић (1947-2005) оставио је дубок траг у очувању и тумачењу српскекултурне баштине.

Прометеј

Његова монографска дела: "Српски манастири одХиландара до Либертвила", "Средњовековни манастири Србије", "Водич крозманастире у Србији", "Духовни геноцид" о порушеним, оштећеним иобесвећеним српским светињама у грађанском рату 1991-1995. као и токомНАТО агресије и многа друге, сведоче о његовој дубокој посвећеностиистраживању и документовању српског духовног наслеђа. Поводом 20 годинаод Милеуснићеве смрти издавачка кућа "Прометеј" објавила је његовуједину збирку приповедака "Приче из славонског краја", коју је написаопред крај живота. У њој се осврће на детињство и младост у родном селуГовеђе Поље, у Западној Славонији.

- Пет прича и једна недовршена која је имала потенцијал можда и најбоље међу њима, све је што је др Слободан Милеуснић, врсни музеолог и истраживач црквене баштине, највише из родне Славоније, српских цркава у Хрватској, оставио у литерарном смислу иза себе - наводи проф. др Славица Гароња, књижевник и књижевни историчар. - Неке приче су настале на велике православне празнике, а све у првој половини 2005. Порив да их напише вишеструко је симболичан. Пред неумитном спознајом о овоземаљском одласку и без много времена пред собом, у пребирању оствареног, у писцу се јавио онај најдубљи, не више научни, већ литерарни нерв, концентрисан и саткан од оних првих, и зато најчистијих, непатворених сећања на детињство и основно школовање, проведено у родном селу у Западној Славонији, којем је, на неки начин, у том свођењу рачуна, осетио да је остао дужан.

Био је свестан да нема много времена пред собом. Зато су, каже Гароња, приче настајале "стихијски", мада готово неосетно прелазе у другу, творећи тиме мини-торзо неког романа:

- Приче плене топлином и непосредношћу, оних исконских, првих доживљаја и душевних сензација, у којима је захватио тек понешто из тог живота, са јасном свешћу да пише о свом народу који од 1991. до 1995. у том крају више не постоји.

Прометеј

"Плава шклица", "Утопљеник" и "Шудлање" говоре о детињству. "Плава шклоца" прича о једном необичаном ножићу дрвених корица, које за дечака има вредност вишу од обичне, материјалне, јер их је сам створио и обојио чудесно плавом бојом. У причи су описане и оскудне поратне, педесете године прошлог века, скромни инвентар сеоске школе и значај књиге у тадашњој свести ђака, али и највише духовне вредности.

Прометеј

У "Утопљенику" је описао немио случај купања у виру који је могао да се заврши трагично. Дао је у причи драгоцен опис летњих дечачких игара у славонском селу. "Шудлање" (или "славонски голф"), је сетно сећање, на заборављену дечачку игру из раних педесетих година 20. века. "Уклети млин" је приповетка о пропасти јед(и)не мађарске породице у Милеуснићевом родном селу, док "Гојко" говори о сину моћног и богатог газде у селу који се пропио и потрошио цело богатство.

- Можда и најбоља прича "Баба Јага (Јагода)", остала је нажалост, недовршена - каже Гароња. - Започињући је као портрет омиљене баке из детињства, са описом карактеристичне женске славонске ношње из даруварског краја, у коју је бака била обучена, Милеуснић можда најшире захвата простор свог родног краја: кроз скициране односе унутар породичног живота, али и историјског периода Другог светског рата, те страдања од усташа, када управо његова бака Јагода (од милоште Јага), израста у прави симбол Велике Мајке, која чува огњиште и осакаћену породицу, свима помаже, саветује жене у селу, па их и порађа. Можемо само да жалимо што смо остали ускраћени за једну аутентичну прозу о српском народу славонских простора.

Прометеј

Милеуснић је оставио датуме када је приче написао: "Плаву шклоцу" написао је о Божићу 2005, "Уклети млин" о Васкрсу, док је последња датирана прича "Шудлање" о Светом Пантелејмону. У животној трци са временом, претпоставља се да је недовршену причу почео да пише у јесен 2005, али, нажалост, није стигао да је доврши, преминуо је 22. новембра те године.

- Милеуснић нам је даровао непатворену прозу о Западној Славонији, које у нашој литератури има мало - каже Гароња. - Тим је значај ове књиге већи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације