"Излаз из кризе - узимање од богатих" Чувени економиста Тома Пикети: Француска била у сличној ситуацији 1789. и 1945.

Као 1789. и 1945. године, власт неће имати другог избора него да се окрене најбогатијима да би омогућила излазак из кризе, пише један од најзначајнијих савремених економиста Тома Пикети у својој колумни објављеној у листу "Монд".

Фото: Горан Чворовић

Кроз дугорочну историјску анализу, он објашњава да кризе јавног дуга нису ни нове, ни непремостиве, али да готово увек захтевају велике политичке промене и преиспитивање постојеће пореске равнотеже. Другим речима – нема сврхе узимати од сиромашних.

Јавни дуг Француске наставља да рате, док финансије и даље пролазе кроз напет период. Задужење тренутно прелази 110 одсто БДП и очекује се даље увећање овог постотка, услед високог дефицита. У апсолутном износу, дуг премашује 3.400 милијарди евра, што потврђује вишегодишњу динамику задуживања.

Буџетски дефицит се "држи" близу 5 одсто, што је знатно изнад европских правила од 3 процента, упркос најављеним напорима за фискалну консолидацију. Истовремено, трошкови сервисирања дуга значајно расту због повећања каматних стопа и достижу око 70 до 75 милијарди евра годишње. Ова ставка постаје једна од најтежих у државном буџету и смањује простор за излазак из кризе.

Актуелна ситуација последица је кумулативног ефекта. Ту је, најпре, релативно слаб економски раст од око један одсто, што не омогућује да се премости нагомилавање нових задужења. Поред тога, потребе за финансирањем остају веома високе, са стотинама милијарди евра које се сваке године прикупљају на тржишту како би се покрили и дефицит и рефинансирање постојећег дуга.

Међународне институције, попут Европске комисије и ММФ, процењују да би без дубљих структурних прилагођавања француски дуг могао да се приближи цифри од 120 одсто до 2027–2028. године. Питање више није само нивоа дуга, већ, чак, и његове одрживости у све захтевнијем финансијском окружењу.

Тома Пикети наводи три кључна периода у француској историји. То су револуционарна 1789, поратна 1945. и ова, 2026. година. Уочи Француске револуције, јавни дуг је већ достизао ниво приближан годишњем националном дохотку, у систему у коме су привилеговане класе у великој мери избегавале порезе. Немогућност монархије да их опорезује довела је до финансијског ћорсокака, који је резултирао укидањем фискалних привилегија и увођењем изузетних мера, попут национализације црквене имовине, са циљем стабилизације јавних финансија.

Међутим, како истиче Пикети, тај период показује и друштвена ограничења тих промена. Најсиромашнији слојеви очекивали су лакши приступ земљи и крај економске зависности, али су у пракси често управо имућни слојеви, власници капитала и државних обвезница, били у позицији да откупе национализовану имовину, остављајући део друштвених очекивања неиспуњеним. Ова тензија између очекиване и стварне прерасподеле, кључна је за разумевање развоја кризе дуга.

Други кључни тренутак долази после два светска рата. Године 1920. и 1945. француски јавни дуг прелази 200 одсто БДП, што је знатно више од данашњег нивоа. Ипак, у релативно кратком року долази до његовог значајног смањења. Према Пикетију, то није резултат опште штедње, већ комбинације мера, међу којима се посебно издвајају изузетни и прогресивни порези на највећа богатства. Двадесетих година прошлог века уведене су врло високе пореске стопе за најбогатије, док је после 1945. уведен порез националне солидарности који је снажно оптеретио велепоседнике. Ратни профитери опорезовани су чак са сто одсто.

Ови историјски примери, наглашава, показују да постоји више начина за смањење јавног дуга, али да сви подразумевају нову расподелу "терета". Насупрот томе, решења која се ослањају искључиво на инфлацију или повећани притисак на средње и ниже слојеве показују се као недовољно ефикасна и друштвено неоправедна.

У данашњем контексту Француска се налази у другачијој, али подједнако изазовној ситуацији, каже светски познати економиста. Јавни дуг наставља да расте, док дефицит остаје висок, а трошкови камата се увећавају. Истовремено, економски раст је умерен, што ограничава могућност стабилизације дуга. Ипак, Пикети истиче парадокс да земља никада није била богатија. Приватна имовина достиже историјски висок ниво, знатно изнад оног после Другог светског рата.

Управо тај јаз, према његовом мишљењу, треба да буде у средишту расправе. Поручује да би одбијање размqтрања већег доприноса најбогатијих значило игнорисање историјских лекција и пребацивање терета на друге друштвене групе, уз ризик од дугорочних тензија. Пикети такође критикује актуелни политички контекст, за који истиче да је обележен конзервативизмом и снажним отпором према амбициознијим пореским реформама.

Уједно упозорава и на последице такве политике. У недостатку структурне економске расправе, друштвено незадовољство се преусмерава на питања идентитета и миграната. То, каже, неће решити буџетске проблеме, већ само одлаже и продубљује друштвене поделе.

Пикети предлаже политички приступ питању јавног дуга. По њему, то није само "рачуноводствени" проблем, већ је одраз колективног избора у вези са пореском правдом и расподелом богатства. Наводи да историја учи да су брза и ефикасна решења могућа, чак и при врло високим нивоима задужености, али под условом дубоких институционалних промена. У супротном, упозорава, криза може да избије нагло под притиском финансијског тржишта.

Препоручујемо

Свет

0 0

Гори у руској луци на Црном мору: "Масовни украјински напад на Туапсе", има мртвих и повређених

20. 04. 2026. у 08:22

Свет

0 0

Убедљиви тријумф Радева: "Прогресивној Бугарској" припало више од половине мандата у парламенту

20. 04. 2026. у 08:10

Свет

0 0

Војска САД објавила снимак заузимања иранског брода: Иран одговорио - То је кршење примирја и пиратерија, узвратићемо

20. 04. 2026. у 07:58

Свет

0 0

Орбан непоколебљив: Кијев наговестио отварање Дружбе ако одблокирамо кредит - наш став непромењен

20. 04. 2026. у 07:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације