СВИ СМО РОБОТИ ПРАВИЛА: Анђелика Симић, уочи вечерашње премијере Хандкеовог "Каспара" у ЈДП

ПРВА драма нобеловца Петера Хандека изведена у Европи, "Каспар", вечерас ће премијерно бити одиграна на сцени Југословенског драмског, у режији Милоша Лолића.

Фото Н. Бабић

Овај комад (1968.) донео је писцу међународни углед и врло брзо сврстан у једно од најважнијих дела послератне немачке књижевности.

Прича је инспирисана Каспаром Хаусером који је одрастао у мрачној рупи. Са седамнаест година залутао је у неки немачки град, знајући само једну реченицу. Када је "откривен", постао је атракција као човек одрастао без језика и спољних утицаја, "табула раза" на којој су друштво и његови научници могли да пишу некажњено.

- Реч је о младом човеку, остављеном с поруком у којој је писало само његово име и презиме. Није знао ни да говори ни да хода. Тек када је пронађен, почела је његова социјализација. Текст је прилично апстрактан, могла бих да га назовем и драмом апсурда - објашњава глумица Анђелика Симић.

- Улога ми је необична, као и цела представа. Иза нас је, свакако, процес за памћење. Остварила ми се и велика професионална жеља да се са редитељем Милошем Лолићем сретнем на позорници.

Фото Приватна архива

Како каже, припремајући представу са редитељем су прошли кроз важну фазу рада у којој су гледали филмове, уз сјајна Лолићева предавања о писцу, теми комада и мита. У свеопштим "неусловима" имали су одличне услове за рад, пуно времена и сцену само за себе.

- Пронашли смо и усвојили наш језик представе. У поднаслову би могло да стоји и "Драма о Каспару и овима око њега". Миодраг Драгичевић је маестралан у улози Каспара, а ми сви остали представљамо тај околни свет који је, заправо, одраз данашњег времена. У бити приче је питање - шта човек изгуби кад се укључи у друштво и пристане да буде као сви остали, а шта добија. Каспар је аутентичан у својој људској изворности. Али, након што други успеју да га "ољуде", тај извор полако нестаје. Видимо како сви постајемо мали роботи друштвених правила и начела. Прича о Каспару је само повод, који писац даље не разрађује у свом комаду. Не знамо много о главном јунаку, окруженом "шаптачима".

Њихови гласови долазе из звучника, али у нашој представи сви смо на сцени.

У матичном театру, Југословенском драмском, наша саговорница тренутно игра и у насловима "Хотел Слободан промет", "Селестина" и "Краљ Бетајнове". Када је о писцу комада, нобеловцу Хандкеу реч, Анђелика Симић каже:

- Кад се изговори његово име, одмах се помисли "наш човек". Веома је значајно имати га на сцени, верујем, поготово овај комад. Све ми је у "Каспару" позоришно узбудљиво, инспиративно и занимљиво. Диван глумачки изазов. Уосталом, био је то мој први утисак после прочитаног текса. Хандке има свакако шири значај од позоришног ангажмана, али је мени баш тај сегмент посебно узбудљив.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације