Кад генерал - војни експерт, пише крими роман: Слабости су свима исте

НЕ догађа се тако често да војни експерти и генерали пишу кримиће, и то врло успешне. Таква судбина задесила је Младена Вуруну (1963) коме је недавно изашао други крими-роман "Отров, банка и треће писмо", у издању "Архипелага". Овај веома даровити писац, иначе, докторирао је на Војној академији, аутор је више стручних и научних радова и једног уџбеника, по чину је генерал-мајор, а по професији начелник Управе за одбрамбене технологије у Министарству одбране.

Фото: Новости архива

У "Отрову..." читалац прати узбудљиву причу која се одиграва шест дана у Београду, где два главна јунака, писац у покушају и полицијски инспектор Петров, покушавају да реше тајанствено убиство које је потресло град.

- Пажња читалаца је важна и текст који није у стању да ту пажњу зароби, да читаоца изведе из физичког света и смести у нову стварност, није успешан текст. Бар није успешан у читалачкој рецепцији. Актуелни догађаји у вези са пандемијом упозоравају нас да пребацивање у већу брзину живљења у доба глобализма можда и није била мудра одлука, али дух из боце је ослобођен и то стање, по свему судећи, неће се променити. Но, и поред свега, брза прича је својствена крими-жанру. Моји су напори стога усмерени ка писању романа који се могу прочитати у даху. Надам се да том брзином неће бити и заборављени - каже, за "Новости", Младен Вуруна.

У позадини убиства аутор нам нуди слику стварности, мутних послова, корупције...

- Мутни послови нису својствени неком одређеном друштву, времену или простору. Они су свуда и увек присутни, са нама су од освита цивилизације и вероватно је то разлог зашто је крими-жанр у књижевности и филму толико популаран. У двадесет први век ушли смо са илузијом да је све могуће и да нам је све доступно. Корпоративно-финансијски центри моћи и електронски медији подижу маглу у којој смо скоро изгубили способност да препознамо лаж, па су и непочинства мање видљива. Али су зато врло инспиративна за мисао и машту.

Вуруни је "Отров..." други кримић, а на питање шта га привлачи том жанру одговара - "прича о друштву".

- Крими-роман има мање-више типске ликове, скројене према обрасцу који не оптерећује заплет. Али, у том заплету увек је главни лик заједница у којој се дешавају криминалне радње. То су романи који говоре о слабостима људског друштва на начин који је занимљив широј читалачкој публици. А слабости су нам исте и оне су показатељ колико друштва личе једно на друго. Крими-жанр је присутан и код књижевних стваралаца који су етаблирани као "озбиљни" писци.

Вуруна каже да су његова два животна позива - војнички и списатељски - добро усклађени, јер су различити.

- Данас је професија писац такорећи ишчезла. Живети од писања једнако је тешко као и научити некога да ствара књижевна дела. Не бих рекао да професија писац не постоји, али у малим језицима веома мали број људи може да плаћа рачуне пишући књиге. Данас имамо људе који објављују вредне књиге, а раде друге послове. Можда није довољно често да униформисана особа и писац обитавају у једној личности, али није неспојиво и већ је виђено. Историја српске књижевности памти "униформисане" писце. Коча Поповић је, на пример, један од њих.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације