ТАЈНА ИСТОРИЈА БРИТАНСКОГ ПИСЦА - ШПИЈУНА: Припадао мрежи "војника-естета" задужених културну дипломатију и тајне операције

ОБЈАВЉИВАЊЕ књиге "Време дарова - Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до Средњег Дунава" ("Службени гласник"), величанственог путописа кроз сурову стварност међуратне Европе и фатаморгане умирућег света европског "Бел епока" први је корак ка откривању тајне историје писца - витеза бритнске круне сер Патрика Ли Фермора, уметника, бонвивана и тајног агента, ратног хероја одликованог највишим орденима, хеленофила чији је дуги живот до краја био дубоко испреплетан са "балканским пословима".

Foto: Printskrin, Vikipedija

Ново светло на писца опчињавајућих путописа бацило је предавање 3. јуна ове године у Школи за напредне студије Лондонског универзитета која се бавила ангажманом "британских космополитских интелектуалаца" Патрика Лија Фермора, Лоренса Дарела, Мориса Кардифа и Фреје Старк у тадашњој британској колонији Кипар (1955-1959), током антиколонијалне побуне за уједињење са Грчком.

Предавачи су навели да су ови уметници током Другог светског рата радиили у Извршној управи за специјалне операције (СОЕ) или пропагандним агенцијама Министарства информисања. После рата, када је основан Британски савет на Кипру, они су под његовим окриљем боравили на острву као културни посленици, а прави посао им је био прикупљање информација и пропагандно обликовање јавног мњења са циљем одржавања британског империјалног утицаја на Кипру и у ширем региону.

- Примарни материјал открива мрежу британских "војника-естета" чије су културна дипломатија и тајне операције замагљивале границе између обавештајног рада, уметности и путовања - наведено је на предавању.

Фото: Б.Субашић

Ове чињенице не мењају ништа када је реч о естетској вредности дела наведених аутора, али отварају причу о тајним порукама књига које су "војници-естете" писали. То се односи и на Фермора, чији је путопис објављен тек 1974, четири деценије после епског пешачења доносећи аутору незваничну титулу највећег британског путописца 20. века.

Он заиста плени ерудицијом, сликовитошћу, духовитошћу, пишући сентименталну причу о класичним европским вредностима које је срушио Велики рат и нацистички популизам. Али иако тврди да му је намера била да путује као "скитница или ходочасник", Фермор ипак наступа ка припадник енглеске више средње класе, аристократије, што је уистину и био.

Његов отац сер Луис Ли Фермор био је врсни научник, хемичар и геолог, члан научног Краљевског друштва, први председник Индијске националне академије наука и директор Геолошког завода Индије. Титулу витеза добио је за заслуге које је у богатој колонији учинио за британску империју. Његова мајка Мјуриел Ејлин, гламурозна црвенокоса лепотица, драматург, потицала је из породице високих официра Краљевске морнарице, што јој је давало висок друштвени статус, упркос ексцентричности.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Фермор пише да се припремао за упис у Краљевску војну академију Сандхерст али да је упао у боемско друштво, одлучио да постане писац и решио је да крене у авантуру пешачења до Цариграда. Читаоци занесени приповешћу не опажају очигледну нелогичност, да он креће на пешачко путовање 8. децембра 1933. по највећој зими, када се такви подухвати не предузимају, осим ако га није интересовало да види Немачку непосредно после доласка Хитлера на власт. Заиста Фермор у путопису пружа њену минуциозну слику, али то нису записи друмског луталице, већ путника истраживача који се невероватно брзо креће с обзиром на зимске услове, који нема новца али упознаје немачко друштво од лучких крчми до низа аристократских кућа где га наводно прљавог и неокупаног игром случаја примају љубазно на конак. Он живо предочава слику атмосфере популистичног нацизма који дави немачку милитаристичку али витешку и отмену културу, бар како ју је Фермор представио. Он успут и жали због разарања које су савезници нанели таквој Немачкој. У том духу је и епизода када се присећа како је као као мајор британске обавештајне службе СОЕ на Криту у дрској акцији у фебруару 1944. заробио немачког генерала Крајпеа. Заробљеника представља као љубитеља поезије који загледан у снежни врх планине Иде рецитује први стих Хорацијеве оде, коју Фермор наставља до краја и схвата да су обојица европљани који су "пили на истим фонтанама" пре рата, који их је поделио.

Foto: Printskrin, Vikipedija

То је потпуно у духу времена 1974. када је Хладни рат био актуелнији од Другог светског рата, а Немачка је била савезник у НАТО и Европској економској заједници.

Тешко је у овој епизоди не уочити Ферморов чина мајора који сведочи о незапамћено брзом напредовању. Његове биографије тврде да је у септембру 1939. боравио код љубавнице у Румунији где је чуо да је Немачка напала Пољску, после чега се одмах вратио кући и пријавио у војску, где је постао официрски кадет. Већ 1940. он је са чином поручника обавештајне службе СОЕ упућен у Албанију као официр за везу, затим је ангажован у Грчкој и на крају на Криту где је организовао сарадњу британских командоса и локалног покрета отпора. Ове пикантерије чине још занимљивијим путопис Фермора кога су британски новинари с много разлога описали као комбинацију Индијане Џонса, Грејема Грина и Џејмса Бонда, са чијим је творцем Јаном Флемингом био пријатељ из времена када су били саборци у СОЕ.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Софистициран и безобразан

Рубрика "формално образовање" у Ферморовој биографији је празна, иако нам његов путопис открива полихистора који духовито описује проблеме које је због необуздане нарави имао у школовању због чега је упућен у "прогресивну школу" за проблематичне случајеве где су особље и ученици имали часове у природи на којима су били потпуно голи. Уследило је образовање код приватних тутора који су му усадили љубав према класицима литературе и историје па је примљен у Краљевску школу у Кентерберију а убрзо и избачен с образложењем да представља "опасну мешавину софистицираности и безобзирности".

Тајанствено село

ФЕРМОР је био писац утицајних памфлета крајем 20. и почетком 21. века, у својим осамдестим годинама, у којима је оспоравао право бившој југословенској републици Македонији да носи име Македонија, јер је реч о традиционалној грчкој територији још од Филипа Македонског. Тада је живео већи део године у Грчкој, а ретки истраживачи и новинари с којима је пристајао да разговара имали су обавезу да не наводе име села у коме се налазила његова кућа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације