У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ ЧОВЕКА ТРЕТИРАЈУ КАО "ОПШТЕ МЕСТО": Интервју - Вељко Мићуновић, редитељ

САМО два дана делила су редитеља Вељка Мићуновића између два, њему важна, позоришна догађаја: премијерног извођења представе Contra mundum у Центру за културу Тиват (инспирисане Салвадором Далијем, у Мићуновићевом концепту и режији) и гостовања на будванском "Град театру" представе "Очеви и оци" Народног позоришта, која је до сада добила готово педесет фестивалских награда! Оба остварења освојила су "на мах" публику, као уосталом и други наслови које пажљиво бира и поставља на сцене Београда, Новог Сада, Суботице, Подгорице, Марибора...

фото Танјуг/ј.Илић

- Представа Contra mundum је са мало текста, изузетно сликовита и експресивна. Није монодрама, мада је на сцени само Озрен Грабарић. Али, ту је и шест музичара који свирају и играју у представи. Потпуно је атипична, упркос очекивању публике да један глумац прича причу, а около падају муве. Уместо тога, добили су сат и петнаест минута ролеркостера.

о Откуд идеја да се бавите најексцентричнијом уметничком личношћу 20. века?

- Све је кренуло од тог contra mundum - против света и правила. Суштина је била да не правим биографску причу, представу која говори само о Далију већ о сваком ко је икад покушао да остане свој у свету који човека обезличује, обезглављује и чини "општим местом". Униформисаном свету у којем је изгубљена визија и оригиналност, где царују људи без знања и образовања. У данашњем свету пристајања, Дали је култура - противљења.

о Око њега је постојао круг, такође, непоновљивих индивидуалности попут Буњуела, Пикаса, Елијара. Личности живописних боја и бескрајих талената...

- На неки добар начин, сви су они били и Далијеви такмаци.Тако су се и те ерупције дешавале и визије долазиле, кроз размене и конфронтације. Из њихових каријера није могла да настане естетика неутралности и општих места коју имамо данас. Јер, сви они су, заправо, визионари. Суштина је да у ово наше време ћутимо и гушимо у себи све оно што нас разликује и чини аутентичним персонама. Тако престаје и радост. Кад кренеш да се утапаш и крв ти се "проређује".

о Дали је био перформер пре перформанса, човек који је од свог живота направио уметност?

- Зато је јако добро тло за позориште. Уосталом, он није само сликао. Наравно да смо користили његове слике као велику инспирацију у ликовности представе, али тај перформативни чин који је спроводио током целе своје каријере за позориште је посебно атрактиван. Ишао је у свему до краја, неки од перформанса на рубу су гротескности и бизарности. Понекад духовити, а некад у њима и себе извргава руглу. И колико год уопштено звучало, његови снови су, заправо, стварали суштинску слободу баш из те аутентичности. Говорио је: "Боље је бити копија лоше копије него оригинална катастрофа. У то су вас убедили." У наше време аутентичност је угушена категорија. Живимо у свету који каже "ћути, седи, може да буде и горе". Нешто, на шта Дали никад не би пристао!

о Њему су, пак, људи попут Рафаела изгледали као богови. Веровао је да би се само његова Гала могла упоредити са смиреним савршенством ренесансе?

- Недостају нам уметници и, уопште људи, који се усуђују да не буду вољени, односно они који не желе да се допадну по сваку цену. И то је један од мотива који ме је привукао да радим ову представу. Дали је живео у перманентном судару са сопственом епохом, био је против свега. Градио је каријеру на томе да може и "контра". Допадљивост му није била важна и то је оно што уметнике чини великим... Мислим да је наша представа храбра, почива на неким антипозоришним околностима. Нема класичног наратива и сукоба више ликова на сцени, али има Далијевог унутрашњег бића и његовог тока мисли како спроводи своје снове у дела. Он провоцира сваког од нас да пробудимо оно што смо код себе запоставили. Представа има много ситуација без речи, само неке сценске догађаје. Јер, Дали пршти од колорита и визуелних метафора.

о Музика је средство да његову несвакидашњу личност дочарате на сцени?

- Иако је у неким тренуцима говорио да не воли музику, у предговору свог романа "Скривена лица" помињао је да ће режирати оперу. Чак је и "кокетирао" с идејом да са Лорком ради једну оперу.... Све у свему, представа није само портрет уметника већ одбрана слободе, уопште. У томе је срж. То је и прича о мени, Озрену, читавом ауторском тиму, о свему ономе што не желимо да изгубимо док радимо овај посао. Не волим уметност која умирује, већ ону после које не може добро да се спава. Интимно ми је то веома важно у овом располућеном свету који и буквално гори на све стране.

о Далијев и Галин чувени мото био је "генијалност и став до смрти"?

- Гала је веома важан аспект ове представе и једина жена на сцени. Долази и прелази рампу: из музичарке претвара се у Галу, из завесе се отелотворује у право људско биће. Постоји и моменат у представи кад Гала умире... Ипак, намера ми је, пре свега, да Contra mundum буде омаж позоришту, да слави живот и оно што смо овако обезглављени изгубили. Док сви мисле да све знају на све горуће теме, најважније ми је било да покушам да испровоцирам оно што у нама "вришти", производећи бес који нам, при том, разара децу и ствара незамисливе последице о којима још не можемо ни да слутимо.

о Дали је настојао да свом животу да "облик, космогонију, синтезу и вечну архитектуру". Више не препознајемо људе који на тако свеобухватан начин трагају за креативним смислом?

- Креативно је, заправо, убијено. Од силне ангажованости и буке више ништа не чујемо. Најпарадоксалније је што смо дозволили да будемо угушени као индивидуе. Због друштвених мрежа и новинског сензационализма нашли смо се на рубу менталне угрожености. Стално мислимо да нешто треба другоме да ставимо до знања, па непрестано вучемо ка агресији и насиљу. Као отац, можда први пут у животу, осећам да се све око нас ужасно брзо контаминира...

о Да ли би у 21. веку у коме је све "сензација", Дали имао исту интригантност и значај као у свом времену? Или би се, како је једном рекао, осећао као чемпрес у купатилу?

- Проглашаван је за нарциса, мегаломана на ивици ексцеса, готово друштвено неприхватљивог. Верујем да би и данас био веома интересантан, поље снова и визија увек је занимљиво. Вероватно би га сматрали его манијаком, он је на неки начин то и био. Ипак, оштирица истинског и пожељног сензационализма у међувремену је отупела, док је онај други у перманентном "овердозу". Изгубљена је мера свих вредности, ни једна информација више није важна. Хранимо се тим допамином, а њега је све мање - ништа више не може да нас изненади. Зато су садржаји све експлицитнији и тако постајемо - монструми.

фото Народно позориште у Београду

о Ових дана на фестивалу Град театар изведени су ваши "Очеви и оци", представа која је до сада освојила невероватних 48 награда. Шта је, из вашег угла, чини тако изузетном?

- Тајна је увек у идентификацији публике, у емотивном одговору гледалаца. Представа се бави и даље горућим питањима идентитета који се прелама кроз генерације, нашом неснађеношћу у таквом наслеђу, вечном располућеношћу од које се нисмо одмакли, задртошћу, непрепознавању различитости... Рефлексија прошлости је увек ту, подједнако трауматична. Има још једна околност у мом драмском читавању Селенићевог романа која појачава емотивни садржај: сви преци и потомци су на сцени. И сви учествују у судбинама ових других, мада у роману нису савременици. У представи су сведоци породичних судбина - унук гледа свог деду, а деда присуствује унуковом одласку у рат и Сремски фронт. Та "присутност" у редитељском читању била ми је веома важна, јер сви живимо с дилемом јесмо ли изневерили претке и шта остављамо потомцима.

о Ваш следећи подухват је у Марибору, на сцени СНГ режираћете "Госпођу министарку". Како ће Нушићеви карактери и хумор "звучати" на словеначком?

- Ми смо на овим просторима врло слични, па су и Нушићеве теме и ликови универзални. Ако се преточи у неко савремено читање, мислим да и те како може да буде препознатљив. Што се језика тиче, биће деликатна ствар да га уз помоћ професионалаца адаптирамо тако да не буде сув и да остане духовит. За мене је срж "Министарке" у друштвеном ситуацијама које Словенија, и те како, може препознати. Уосталом, и она пати од свих ових бољки. Надам се да ће "читање" Нушића и за тамошњу публику бити болно духовито и лековито.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације