НЕ ПРЕСТАЈЕМО ДА СЕ СМЕЈЕМО ГОРКОЈ РЕАЛНОСТИ: Даријан Михајловић, редитељ

У ПОЗОРИШТУ на Теразијама ускоро на репертоару дуго најављивана премијера: мјузикл "Балкан експрес" пред публиком је 25. и 26. априла, у две равноправне поделе, с потписом Даријана Михајловића. Познати редитељ претходно је поставио две представе у нашем једином музичком театру ("На слово, на слово" и "Вече мјузикла"), али овог пута реч је о правом спектаклу - домаћем мјузиклу са више од сто извођача и култном филмском наслову, који и после четири деценије ужива велику популарност у небројеним репризним извођењима.

фото Н.Скендерија

Михајловић, стални редитељ Монбижу позоришта у Берлину и професор ФДУ у Београду, иза себе је оставио више од сто представа у различитим жанровима. И ова година му је почела "у фулу": у фебруару је режирао Бизеову оперу "Ловци бисера" у Народном позоришту, а већ крајем месеца одлази у Берлин где ће радити "Грађанина племића"...

У међувремену, публика с нестрпљењем очекује да види Лили, Попаја, Пика, Стојка, Косту и Тетку на позоришној сцени?

- Биће то мешавина жанрова, можда је "Балкан експрес" највише трагикомедија. У генијалном Михићевом тексту премиса је доведена до апсолутног пароксизма: музичари који не припадају ратном стању и не знају у њему да се снађу, окружени су жицом, војницима, Немцима. И онда их пустиш да се у том вихору сналазе. Имам на уму једну реченицу Ервина Пискатора у књизи "Политичко позориште". Кад је почео Први светски рат, Пискатор је мобилисан. Око њега фијучу меци, експлодирају гранате, а војник у рову га пита: "Извини, шта си ти по занимању?" Одговорио је да је глумац и пише како му никада није глупље звучало него у тим околностима.

Од те премисе пошао је и Михић?

- Дословно, јер шта може да буде луђе него да један музички бенд, који до тада живи прилично лагодан живот, од тезге до тезге, ставиш у околности рата? У суштини, сместиш шест кловнова тамо где никако не припадају. До пола приче је комедија, али има једно преломно место у тексту: када стрељају Максу Сладолеџију који им поверава на чување девојчицу Леу, Јеврејку. Тог тренутка оркестар схвата да је враг дошао по своје, да окупатори убијају и да нема више шале и комике...

У мјузиклу ће се чути сјајна музика Зорана Симјановића?

- Све су нумере његове, мада има и додатних које је радио Александар Седлар. Било нам је потребно да вежемо неке сцене нумерама које смо правили од познатих Михићевих реплика као аутономне сонгове. Јер, мјузикл није филм, а мјузикл тражи још музике. Однос између говорног и музичког дела је 40 према 60 одсто, у корист текста. Идеално је пола - пола, овде смо морали да додамо да бисмо дошли до мјузикл форме. На крају, све је савршено успело. Створена је целина, не изгледа као да је нешто "крпљено". Напротив, легло је као рукавица на руку.

Филм је и данас веома популаран, између осталог, и због антологијске поделе. Колико је било тешко да за ту магичну шесторку нађете праве протагонисте?

- Пробали смо све што је генијално из те поделе да пренесемо у позоришне сцене. Е, ту је био кунст: како да урадимо? Дивни филмски глумци били су елитни ешалон српске глуме те, 1983.године, а ми смо гледали шта можемо да урадимо позоришним средствима. У театру се носе и представљају ствари другачије, трудили смо се да антологијске сцене на најбољи могући начин пренесемо на позорницу. Биће ту пуно магије и носталгије. Створили смо линк са филмом, узимали реплике и правили омаже одређеним сценама.

Зашто смо толико носталгични према овом Балетићевом филму?

- Оркестар бежи у једну потпуно измишљену стварност, на плажу, ресторан који се зове "Бел епок", а оно - време рата. Мисле да су побегли, али их рат стиже. Филм је настао почетком осамдесетих, када је почео и неки лошији живот код нас. Када смо схватили колико смо задужени, да не можемо да вратимо кредите и да је Тито умро. Кренула је комплетна депресија у СФРЈ, па нам је "Балкан експрес" дошао као "кец на десет" и учинио да можемо да се смејемо суровој реалности. Нажалост, такво време се настављало и стално смо у ситуацији да се смејемо нашој стварности. Никако да нам опет буде добро. Већ смо дуго у кризи, па нам нам је потребан тај хуморни однос према реалности. Нажалост, и данас.

фото Н. Скендерија

Гледалац воли да се идентификује са жилавошћу Михићевих јунака, јер је цео наш живот преживљавање?

- Прича је смештена у оквире Другог светског рата, а најдирљивији моменат је њен завршетак. Када људи, за које мислиш да су неспособни за емпатију, на крају покажу невероватну саосећајност коју не очекујеш од лопова, сецикеса, пробисвета. Начин на који су га глумци те 1983. донели, показао је праву ствар. Главни "састојак" је хуманост, она ствара онај "фил гуд". Једноставно, имаш добро осећање док гледаш ту причу.

Још две ваше представе тренутно су на београдској сцени?

- "Љубав у Савамали" Ивана Лалића на сцени Звездара театра и "Убиство у Оријент експресу" у Позоришту "Бошко Буха". Испада да стално радим неке "експресе". Једино још експрес лонац нисам радио! Иначе, "Убиство у Оријент експресу" један од највећих београдских хитова, а имам и две представе које се играју у Немачкој и Загребу.

Кад помињемо Немачку, својевремено је ваш "Тартиф" сврстан међу најзначајније културне догађаје сезоне у Берлину?

- После премијере "Балкан експреса" одмах пакујем "инструменте" и идем у Берлин да радим представу "Грађанин племић" Молијера. Биће то микс са "Кабалом лицемера" Булгакова, насловом који је писац због Стаљинове цензуре морао да промени у "Молијер". Узео сам та два комада, направио адаптацију, премијера ће бити 10. јуна у амфитеатру Берлин, највећој летњој сцени. Тамо сам већ десет година кућни редитељ, с тим позориштем направио сам и највеће успехе. Моћи ћу да окупим и најбоље глумце, јер током лета не раде у великим кућама.

Често и радо правите и микс најразличитијих жанрова?

- Недавно сам у Народном позоришту режирао Бизеове "Ловце бисера", пре тога у истом театру и Вердијеву "Моћ судбине". Ја сам такав редитељ, не гледам жанр као неку своју етикету. Предајем на ФДУ и студентима увек говорим да виде како ради јапански редитељ Такаши Мике, иначе добитник "Златне палме" за филм "Аудиција". Режирао је хорор филмове, мелодраме, опере, драмске представе, буфо опере... У једној години му изађу две оперске премијере и филм. Уметник је каквом се дивим, мислим да редитељ треба да има широк дијапазон интересовања. У противном се "окамени". Једном ми је рекао, нажалост, покојни колега Јагош Марковић: "Овај посао је или лак, или је немогућ". Е, сад,ако ти је лако, онда уживај у њему! Немој да гледаш да ли је за децу или одрасле, пробај да у свим жанровима истражујеш. Уосталом, и мој професор Муци Драшкић говорио је да наш посао није спринт већ маратон. Већ 32 године сам редитељ, имам стотинак представа по Србији и иностранству, волим све да пробам да би ми било занимљиво.

Ипак, није лако радити велике пројекте у театру?

- Тежак је живот људи у позоришту, принуђени су да раде и друге ствари. Све је теже окупити ансамбл. Неке ствари су постале готово немогуће у овим околностима. У неком тренутку, ансамбл представа постаће потпуни изузетак јер тражи посебну врсту преданости - редитеља, али и целе куће да уђе у велику продукцију. Представе попут "Балкан експреса" у иностранству се припремају годинама, не само зато што је реч о ансамбл представи него и домаћем мјузиклу. Веома је комплексно, треба га и смислити и написати. А онда, мора да се све уклопи, изрежира, да продукција то испрати. Друга је ствар франшиза: имате готове партитуре, знате број костима, где ко стоји на сцени. Овде све треба да измислите, зато су такве ствари реткост и у иностранству. Нови мјузикли се чекају по четири -пет година, као, рецимо, "Хамилтон". Код нас се све брзо ради, ми смо за то способни, а онда почне да се подразумева. Као, "па и није тешко". А најтеже је направити оно што изгледа лако и тече природно на сцени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације