ЉУДИ ИЗ ЦРНЕ ХРОНИКЕ ЖИВОТНОГ УСУДА: Енес Халиловић: "Људи без гробова". Режија: Стеван Бодрожа. БДП

БЕОГРАДСКО драмско позориште је, копродукцијом са Регионалним позориштем из Новог Пазара, искористило ретку прилику да својој многобројној публици приближи драгоцено стваралаштво једног од најаутентичнијих писаца "магијског реализма", Енеса Халиловића.

фото приватна архива

Дубоко посвећен откривању дубоких корена ритуалног и судбинског у животним превирањима, овостраног и оностраног, Халиловић је, у роману "Људи без гробова", слично Маркесу са породицом Буендија ("Сто година самоће"), простро пред нама животопис и смртопис пазарске породице Нумић, коју приповеда (драматизација Александра Јовановић и Нина Плавањац) најмлађи од њих, писац Семир Нумић (одличан Амар Ћоровић). Стеван Бодрожа је, доследно својој редитељској поетици, ову (нужно) приповест обогатио оригиналним сценским приказом магијског, ритуалног, препознатљивог, значним групним мизансценом, "придављеног" статичним присуством ликова на сцени, али са одјеком заумног, истинитијег од стварног живота. Античко "проклетство предака" се међу Нумићима усталило са злочином, који је њихов брат починио због љубави, а кум му је пресудио, па се убио... Препознатљива генеза љубави и злочина, блиска медитеранским народима (Лорка), код Енеса Халиловића је још драматичније укопана у родно тле, она органски, неумољиво извире и из карактеристичног, частољубивог менталитета, али и из социјалног статуса, убоге сиротиње, која сапиње све илузије и радости сликовитих Нумића.

Мрак, који је на сцени, са одразом светла из огледала, окренутих ка публици (сценограф Зорана Петров), врло ефектно је пресечен осветљеним љубавним сценама протагониста, али и изнутра просветљеном радошћу живота на игранци, на којој ће се Нумићи последњи пут радовати, али и доживети проклетство, до краја века... Традиционално врло добар ансамбл глумаца Регионалног позоришта у Новом Пазару је, у представи "Људи без гробова", допуњен такође маркантним и аутентичним колегама, на челу са изврсном, чаробном Миленом Павловић, којој је у овој представи омогућено да покаже своју чудесну даровитост и аутентичност. Као Бадема, најстарија сестра Нумића, која је и мајка, и сестра, и заштитница, и страдалница, и пророчица, и утешитељица... Милена Павловић је досегла умеће стварног живота на сцени, иако жанровски није захвална за дубоко понирање у психолошке мотиве јунака, с обзиром на то да је у питању племенита врста песничке, више него животне истине.

Патња и несрећа Нумића су стварне, животне, истините и трагичне, али је приповест о њима изнад тога, она је, захваљујући и Халиловићу, и Бодрожи, али и изврсним глумцима (Александар Јовановић, Душан Живанић, Ема Муратовић, Кристина Јевтовић, Лемана Бећировић, Никола Мијатовић, Рифат Рифатовић, Харис Шећеровић) изнад тога. На сцени смо одживели црни ритуал осујећеног живота, љубави, смисла, доведен до неке мрачне поетичности значаја и универзалности овог препзнатљивог догађаја. У доброј мери је овом утиску допринео и тачан костим ауторке Татјане Радишић, али и потресна "музика сфера" Хариса Шећеровића. Упркос стварном проблему преношења романескног "магијског реализма" на сцену, представа "Људи без гробова" је приказала аутентичан, зачудан, пулсирајући живот изнад (и изван) беде човековог проласка кроз овоземаљску "долину суза".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације