ПОРОДИЦА ЈЕ УТОЧИШТЕ И СКЛОНИШТЕ: Глумица Катарина Гојковић говори за "Новости"

ПРВУ професионалну представу одиграла је у Атељеу 212 ("Под Прешерновом бистом"), први стални ангажман добила на сцени Југословенског драмског, а већ годинама с љубављу игра у Позоришту "Бошко Буха": сезону на измаку Катарина Гојковић почела је као Грета Олсон у "Убиству у Оријент експресу" и премијерно је завршава са представом "Тајни дневник Адријана Мола".

фото: В.Стругар

И док је очекује нови филмски изазов у остварењу "Деца Козаре" Лордана Зафрановића, ових дана ужива у улози Баке Мол на сцени матичног театра. Ипак, да није "поранила" са оваквим улогама?

- Већ сам кренула, прво у серији Гордана Кичића "Мама и тата се играју рата", али сада сам постала позоришна бака. Било је и занимљиво и нежно, морам рећи да се скоро нисам тако осећала сигурно, вођено са пуно разумевања редитељке Тање Мандић Ригонат. Много ми је значио процес рада на овој представи, са свим овим драгим људима. За мене је то нека врста оздрављења. Покушавам у нашем предивном послу, у који сам заљубљена и са мојих 55 година, нађем лучу која гори. Томе је допринела и прича Адријана Мола.

о У представи се говори о одрастању током осамдесетих, управо о годинама вашег тинејџерског доба. Је ли то био и неки флеш бек?

- Апсолутно. Добро се сећа моја генерација, као и старија,како је Београд био, у правом смислу те речи, метропола. Долазиле су највеће рок звезде оног доба. Када кажем сину да сам Тину Тарнер слушала у Земуну, он ме пита: "Је ли то могуће?!". Током позоришних проба евоцирала сам успомене, угрејало ми се срце и морам рећи да је без обзира што се бавим позориштем цео живот, за мене музика прва уметност. Осамдестих су се појавили неки статусни симболи у музичком смислу који постоје и дан-данас. Онда схватиш да је и данашња музика изашла из квалитета шездесетих, седамдесетих и осамдесетих... Већ 90-тих смо имали репетицују тих година, укључујући и електронику. Дакле, веома сам поносна на осамдесете, можда сам и у томе нашла неку топлину.

о Свако време "остаје у сећању вршњака својих", ипак, како вам се чини одрастање у односу на данашње доба?

- Били смо у неком ружичастом балону осећања сигурности. Толико млади да нисмо схватали да смо у илузији једног доба - ако причамо о политичком контексту. Живели смо лепо и нама је то било довољно. Могли смо са да путујемо где год пожелимо, цео свет је био мали за све нас из некадашње Југославије. Делимично патим због тога. Не у географском смислу што више нисмо једна земља, већ у емотивном: мислим да смо били много сигурнији у себе.

о Још је постојао стабилан систем вредности?

- Знало се шта је добро, а шта не. Неки лоши момци нису нам били на видику. Могли смо само да чујемо за њих, али смо живели у свом свету уживајући у концертима, сликама, позоришту, филму. Пуним плућима смо живели своју младост. Нисмо се џабе звали Швајцарска у источном блоку... Мој син данас има 22 године и живи своју пуну младост у овом времену. Деца рођена у новом миленијуму деца су мобилних телефона, брзог интернета и нових технологија. И даље мислим да и у доба кад им је све доступно, морају да се задрже оне важне координате које ти даје породица. Можда смо заказали у давању љубави и пажње, у јурњави за статусом, новцем, репутацијом. Све је ужасно брзо, све је инстант, у стилу "сад морам да урадим нешто", "сад морам да направим паре или никад"... И, као да смо у тој јурњави децу заборавили.

о Те важне координате чуване су у вашој породици, упркос слави оца Цунета Гојковића?

- Ако у породици то не постоји, без обзира шта се около дешава, награбусили смо. Имала сам срећу што сам поред оца који је имао импозантну каријеру, имала маму која је поставила неке вредности - иза тога и испред тога се није могло ићи. Знало се шта је истина, шта је правда, шта је добро дело...

о Осамдесетих су се и даље неговале наслеђене вредности?

- Мислим да је то имало везе и са балканским ДНК. Није ми чудно што су у Енглеској морали да организују активности како би се деца научила да помажу старијима, код нас је брига о баки из комшилука била нормална ствар. Сви смо били добри Самарићани у нека већ давна времена. Сада се, нажалост, изгубило у сваком сегменту друштва и морамо да се вратимо правим вредностима. Да једни друге слушамо, да једну друге утешимо, па и да заједно плачемо кад нам је тешко.

о Отуђење је дошло и са новим, наметнутим речником, када је емпатија заменила нашу дивну реч саосећање...

- Сви ми, поготово у позоришту, треба да негујемо језик. Па и када затворимо врата театра. Наш језик је прелеп, морамо да му се враћамо. Не значи да не треба да прихватамо и оно што доноси ново време - јер су неке тековине добре - али не смемо да заборавамо наше речи. Саосећање је важно у било ком контексту: политичком, друштвеном, социјалном. И треба га хранити. Саосећати значи да си жив, да ниси нестао ни за себе ни за другог.

о Ваша јунакиња покушава да са унуком надокнади нешто што је пропустила у одгајању свог детета?

- Рекла бих да је то универзална прича. Моји родитељи су за нас урадили све што су могли, а када су постали дека и бака - урадили су још више. Бака Мол је од сина направила доброг човека, али погрешила је што му није дала времена да храни душу и неким другим стварима. Да чита, ради на себи. Зато охрабрује унука да пише поезију.

о Сада се из дечјег узраста брже него некада улази у тинејџерско доба. Прати ли ваше позориште ово "убрзано" сазревање?

- Заговорник сам свих померања. И позориште мора да еволуира, али увек се ослањајући на класику као темељ. "Буха" је давних година успоставила сцену за тинејџере, а онда су дошле неке танталове муке... Сада се са Тањином представом фокусирамо на децу тог узраста, иако ће "Андријана Мола" сигурно гледати и старија публика.

о Данашњи тинејџери увелико су закорачили у свет који не припада њиховој природној зрелости?

- И управо су због тога најрањивија групација. Не само биолошки (јер улазе у пубертет), већ због времена у коме живе. И због тога је драгоцена ова представа: "гађа" у сам центар када су клинци у питању. Ако успемо да им дамо неке одговоре или бар тему за размишљање, ако у примиримо њихово нежно, устрептало срце - онда смо нешто урадили. Верујем да су родитељи и позориште две најважније ствари у одрастању сваког младог бића. Породица којој се на крају дана врати, у тај креветић у коме спава, тим постерима на зиду, родитељима (или само мами, или само тати), када дође у тај свет и зарони у сан - мора наћи уточиште и склониште. Материјалне ствари постале су сувише важне, а не колико пажње и љубави добија у породици, колико му даје учитељица или наставница у школи, колико се оплемењује у позоришту. Ово "свето тројство" мора да постоји. Школа је дезавуисана, не само код нас него свуда у свету. Учитељи се свуда сусрећу са проблемима...

о И урушеним ауторитетом?

- Важно је да вратимо веру у образовање и поверење у људе који су школовани да пола дана брину о нашој деци. Нажалост,оцене, а не истинско знање, постале су императив. Одушевљена сам кад ми млади пријатељи и колеге који имају малу децу кажу да су их наставници водили на Калемегдан, да су им направили неке радионице мада им то није у опису посла. С тим људима треба да причамо, да их добро "чујемо", јер смо годинама систематски урушавали школу... Ја, лично, никад нећу заборавити учитељицу Олгу Живковић, разредну Миру Радојчић и гимназијског професора Попадића.

о Шта је то троје људи, осим образовања, учинило тако важним у вашем животу?

- Били су паметни, саосећајни, са угледом који им је по свему и припадао. Знало се ко су у школи. И њихов интегритет никада није довођен у питање.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације