Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Урбано и непосредно

Пише Слађана Илић

27. 09. 2022. у 13:30

Књига "Крај распуста и друге приче" Ане Милош (Booka, 2021) садржи укупно 16 кратких прича. Осам нових сада чине целину са осам објављених 2019. године.

Када поредимо те две целине, уочавамо сродност приповедачких гласова, тематско-мотивских планова, уметничких поступака и језика.

Приповедачи сваке од прича су млади људи, углавном рођени поткрај прошлог века, који нису били сведоци свеколиких турбуленција које је он донео просторима сада већ бивше Југославије, али чији одјеци, као и промене на глобалном друштвеном и политичком плану, у великој мери утичу на њихове животе.

Тај утицај није транспарентан, али се осећа. Пошто је, како смо казали, реч о јунацима који су веома млади, видимо га, на пример, у њиховом доживљају идиличних предела бивше земље. Но, у причама не уочавамо никакав југосентимент зато што ауторка у фокус приповедања ставља нешто сасвим друго. Некада је реч о животним чињеницама које приповедачи и други јунаци морају да прихвате, јер нису у могућности ништа да промене - на пример, самохрано старање о детету или смрт мајке, а некада су то чињенице које се могу кориговати, мада те корекције јунацима приповедачима или пак само јунацима, не доносе неко особито добро и не мењају ништа суштински. На пример, обнављање љубавних веза које су погрешне и болне.

Ауторка у фокус неких прича ставља однос родитеља и деце. На основу приповеданог закључујемо да јој је он особито важан и да није нимало идиличан. Истина, приповедање о томе не доноси нам неке посебне новине, али нас подсећа на значајне животне чињенице - тај однос врло је осетљив, захтева много труда, најпре родитељског; с протоком времена, јаз између родитеља и деце се увећава, неразумевање се продубљује; углавном су деца - по природи - себична бића; у животу се чешће остварује суштинска блискост међу особама које нису у крвном сродству.

Приче Ане Милош су, у складу с темама које бира, бруталне. Јунаци су директни у исказивању својих ставова и емоција, слободни у својим мислима и одлукама. Но, ипак су нерасположени, тужни и мрачни. Увек усамљеници. Тек спорадично, у ретким повлашћеним тренуцима, уочимо понеки просјај радости.

Језик ове збирке је, у складу с природом јунака и миљеом којем (наоко) припадају, такође експлицитан. У причама се врло функционално користе вулгаризми. Њиховом употребом у прилици смо да уочимо нијансе у расположењима и осећањима јунака, као и њихову потребу да подвуку различите врсте разлика и иронизују или чак до гротеске доведу само теоретски идеалне односе за какве је једино спремна лицемерна, у суштини провинцијална средина, макар то био и велеград.

Књига Ане Милош је урбана, динамична, непосредна, духовита и кад је мрачна, стога сигурно занимљива млађој читалачкој публици, коју, сигурно без предумишљаја, оснажује за долазеће доба.