Култура

БОЛНИ "АМАРКОРД": Роман Милана Белегишанина "Човечуљак у крошњи"

25. 05. 2021. у 06:07

РОМАН позоришног и филмског редитеља Милана Белегишанина "Човечуљак у крошњи" обликује се на размеђи аутобиографског казивања и писања о стварима које су битне за појединца и лирске романескне прозе која отеловљује и осветљава онај "тамни талог душе" што га, мање или више освешћен, сви носимо из најранијег детињства.

БОЛНИ АМАРКОРД: Роман Милана Белегишанина Човечуљак у крошњи

Дечје сећање Белегишаниновог јунака обележено је усамљеношћу, страховима од висине, паса, деце...

У крошњи трешње, на коју га је отерало гађење према рибљем уљу, дечак први пут среће Луку, измишљеног друга, двојника, подршку, првог и јединог пријатеља. Лукино постојање не доводи у сумњу ни одрасли приповедач, он једноставно каже: "Луку сам одавно престао да виђам." Попут префињене, танано исковане шарке, Лука обједињује приповедачеву давну прошлост и његову садашњост, симболизујући и креативне и деструктивне потенцијале детињства као суштинског обликотворног импулса личности.

Цео други део романа, насловљен "Станари", обликује се у претапању дечје и одрасле визуре, као зачудан и лирски озарен свет детињства с дискретним, али значењски битним елементима фантастике. Поред преплитања реалистичног приповедања, блиског магичном реализму, и фантастике, битан квалитет Белегишаниновог приповедања јесте и његова визуелна сугестивност.

Из визуре детета-приповедача израста слика дворишта-света с његовим упечатљивим станарима. Најбитнија вредносна и емотивна оса, која повезује приповедачево детињство и зрелост, јесте лик деде, господина Боже, одликованог ратника с Кајмакчалана и стаменог заштитника који разуме дечачке страхове, подржава унука и пушта га да буде оно што јесте.

Он тера психијатра који би требало да "излечи" дете од веровања у пријатеља којег одрасли не виде и шаље дечака да се игра с Луком, он у бурлескној сцени изудара Деда Мраза, дечаковог ујака, који у договору с мајком кажњава дечака због крадомичног испијања остатака пића. Снажни и стамени старац разуме и уважава слабости детета, штити га као што је штитио и своју малену невесту и као што штити све слабе и угрожене. Одликовани ратник из Првог светског рата, који као личну Голготу чува (и унуку преноси) сећање на Кајмакчалан и његове жртве, оличава људску и моралну вертикалу Белегишаниновог романа.

Трагични прелом и својеврсни крај приповедачевог раног детињства оличен је у дединој смрти и у судбини Владимира Б., који живи са својом кршном женом Личанком Љубом. Дечак памти Владимирово "одметање" у крошњу трешње да тамо пева "Подмосковске вечери" и "Рјабинушку", а писмо које налази у дединој оставштини објашњава голоточку, логорску трауму која га на то тера. Одрасли приповедач снима документарни филм "Крик" са остарелим Владимиром Б., сведочећи тако да се "Човечуљак у крошњи" може читати и као прича о одрастању уметника и оним тананим импулсима који се зачињу у првим дечјим спознајама света. Без обзира на то препознајемо ли у његовој насловној слици дечака-приповедача, тајанствену илустрацију са омиљене књиге бајки, или животом згромљеног голооточког робијаша, овај роман и сећања која он евоцира прожета топлином и тугом, хумором и трагиком - могу се читати и као ауторов лирски омаж Фелинијевом "Амаркорду", али и као запретени, често тешко ухватљиви дијалог с ауторовим филмским и телевизијским стваралаштвом.

Привидно једноставна топла прича о властитом детињству прераста у Белегишаниновом роману границе типичног аутобиографског приповедања и постаје роман о инспиративним и идентитетским потенцијалима раног детињства релевантан за свакога ко завири у сенку његове чудесне крошње.