ИЗМЕЂУ РАСТКА И СТРАМЕРА: Драган Бошковић песник, теоретичар и историчар српске књижевности

ПРЕД сломом вредности и лицемерјем домаћег и глобалног поретка, пред баналним и јефтиним матрицама којима се "храни" наша и глобална култура остаје ли нам нешто друго до цинизма

Фото Приватна архива

Песник, теоретичар и историчар српске књижевности Драган Бошковић (1970) недавно је добио две награде: "Биљану Јовановић" за књигу песама "Ево ме!", у издању "Суматре", и "Сретена Марића" за најбољу књигу из области књижевности и филозофије за 2023. и 2024, у издању "Службеног гласника". Редовни је професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, а до сада је објавио седам збирки стихова, више монографија, главни уредник је научног часописа "Наслеђе".

На песничку сцену ступили сте пре тачно три деценије. Као почетник са којим сте се дилемама суочавали?

- Изразити се, најозбиљнији је изазов за свакога ко пише. Израз тражи не да се тек нешто каже, него да се први пут успостави и свет који живимо, и наш егзистенцијални профил, и небо и земља. Ломити себе, "ломити форму", како би то рекао Харолд Блум, неподношљиво је и лепо, тако лако и тако немогуће. То је ваљда "дилема" са којом се започиње списатељски живот, са којом се он из књиге у књигу, из песме у песму среће, и са којом писац, ако је писац, одлази са овога света.

У књижевности, а у поезији посебно, веома је тешко изборити се за сопствени препознатљив глас. Јесте ли у томе имали неке узоре?

- Вечна "дилема" јесте она коју зовемо "елиотовска" а много је сложенија: да ли узори стварају нас или ми њих; да ли песник дугује традицији или она њему; да ли песнички "очеви" говоре кроз нас или ми кроз њих; да ли су они дивови песништва којима смо се попели на рамена па видимо даље или их ми, инфузијама нашег стваралаштва, одржавамо у животу. Постоји ли уопште оно пре, оно после... Поезија је, као и ми сами, мрежа утицаја, релација, интертекста, поетика. Поезију сам искључиво исписивао као дијалог, разговор, расправу са најозбиљнијим песницима, и не само песницима, као ситан криминалац крао сам њихове "фазоне", плагирао "преводе" њихових стихова, некада немоћан и поражен њиховим визијама, некада надмоћан у односу на њихове "слабости".

Каталог тих узора би био можда непрегледан. Када би требало да запишем само једно име, можда би то било: Растко. У сваком случају: Џо Страмер.

У вашој биографији наведено је да сте васпитани на рокенролу, специјализовали панк и хардкор, образовани у духу теологије, постструктуралистичких теорија и "Господара прстенова". Откуда таква разноликост?

- Околности и препознавања у културним знаковима, у себи, свету, чине ту разноликост. А можда то уопште није разнолико. Више би се могло препознати да је та "биографија" линеарни "производ" културних и културолошких и политичких и егзистенцијалних околности које су одредиле многе, ако не све припаднике моје генерације у моменту издисаја СФРЈ. Нешто пре тог ропца, заживело је постструктуралистичко мишљење и теолошки дискурси, панк и хардкор су већ постали мејнстрим, и све лепо и велико изненада се нихилирало ужасом друштвено-политичке апокалипсе деведесетих. А "Господар прстенова" само је универзални израз епске, херојске и авантурстичке имагинације свих дечака Запада свих времена. Заборавили сте да ме питате за Уму Турман. Други пут...

Бављење књижевном теоријом и критиком, да ли вам је било подстицајно за писање поезије или, можда, нека врста оптерећења?

- Често се догађало да у књижевнотеоријским или филозофским студијама налазим више надахнућа за писање и стварање него у књижевним. Онај непоновљиви вишак поезије налазио сам код Рикера, Дериде, Башлара, Бланшоа, Барта, Сиорана и многих других, него код песника. Нема теорије, ни аутентичног дикурса, гласа или постојања ако нема аутентичног стила, а различити теоретичари су баш то посведочили. Или имаш стил, а тако и - ако хоћете - поезију, или те нема.

Неки ваши стихови обојени су хумором и веома успелом иронијом, што је, можда, посебно привлачно за читаоца.

- Пред сломом вредности и лицемерјем нашег домаћег и глобалног поретка, пред баналним и јефтиним матрицама којима се "храни" наша и глобална култура, пред крахом људскости и претварањем човека у психо-политички или дигитални алгоритам, остаје ли нам нешто друго до цинизма? Између ћутања и зафркавања, беса и очаја, смирења и вапаја, искупљујућа је, као лекарија, иронија. Циљана, одговорна, агресивна... Ипак не траба заборавити да су нас још стари Грци научили да је наличје необузданог смеха - самоубиство.  

Празнина нестајања

У објављеним теоријским текстовима јасно је присутна ваша жеља да тумачењима дела и писаца увек приђете на нов, па и неочекиван начин.

- Или покушавате ствари да разумете на аутентичан начин, или не разумете ништа; или стварате непоновљиви вишак вредности и значења или нестајете у "гуслању" и "папагаисању" наше теоријске и акадамске заједнице. Опростите: папагаји, посебно тигрице, озбиљна су и узвишена бића у односу на аутоматизам човека. А бити "робот" значи у хуманом смислу нестати. Ризик стварања и ризик "новога", што је ризик људскости као отварања другости и другоме само може учинити да се ствари - као у моменту стварања света - непоновљиво догоде. У противном, само увећавамо празнину нестајања.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

У ЊЕГОВОМ ОСМЕХУ УВЕК ЈЕ БИЛО МАЛО ГОРЧИНЕ: Комеморативни скуп посвећен академику Љубомиру Симовићу (1935-2025) одржан у Српској Академији

10. 06. 2025. у 20:59

Додатак Култура

0 1

ДО КРАЈА ПОСВЕЋЕН ПИСАЊУ: In memoriam - Одлазак Бошка Ломовића (1944-2025), истакнутог књижевника, новинара и есејисте

09. 06. 2025. у 17:11

Додатак Култура

0 2

О КЊИЗИ „11:52” НИНУСА НЕСТОРОВИЋА: Кад Срби бирају власт

11. 06. 2025. у 10:00

Додатак Култура

0 0

ИМАНУЕЛ И ФЈОДОР: Шта повезује двојицу генија који су својим делима задужили цело човечанство, за сва времена

11. 06. 2025. у 06:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације