ПОГЛЕД ИСКОСА: Кашанин - српски Атињанин

СТО тридесет година је од рођења Милана Кашанина (Бели Манастир, 1895 - Београд, 1981), једног од најважнијих Срба кога смо имали у двадесетом веку и коме увек треба давати пажњу.

Милан Кашанин, фото Приватна архива

Он је историчар уметности, ликовни критичар, историчар књижевности, књижевник и истакнути културни радник, а његов брат Радивој је чувени математичар.

Узор је непоткупивог и родољубивог интелектуалца, који је тражио етику као и естетику, строгог а праведног. Неколико пута се уздигао из пропасти, нпр. када су му Немци запалили стан у Другом светском рату, у коме су изгорели библиотека, рукописи, забелешке и дневници, све припреме за завршетак рукописа велике синтезе српске средњовековне уметности, какву је остварио са књигом "Српска књижевност у средњем веку" (1975). Био је првенствено медиевалиста и део својих истраживања објавио је у књигама "Случајна открића" (1977) и "Камена открића" (1978). Као директор Музеја кнеза Павла (1935-1944), претходнице Народног музеја уз друге сараднике организовао је вредносно најважније изложбе у историји Југоисточне Европе:

"Италијански портрет кроз векове" (1938) и "Француско сликарство 19. века". После рата пао је у немилост као један од водећих интелектуалаца у Краљевини да би га из беде извукао Мирослав Крлежа (кога је упознао у Загребу док је студирао на Филозофском факултету, као и Иву Андрића и Владимира Ћоровића) позвавши га за сарадника на кључним пројектима Лексикографског завода. Дејан Медаковић, волонтер за време рата у Музеју кнеза Павла, ценио је Кашанина као директора, а не Вељка Петровића који је после њега постављен.

Уз све своје квалитете Петровић је локална појава, а Кашанин је био светско име, у сталном контакту са најбољим париским ликовним критичарима, страним сликарима од којих је Музеј откупљивао дела, познаник Бернарда Беренсона и пријатељ Кенета Кларка (био је у страху да га Кларк не посети у Београду јер је мислио да нема одговарајући амбијент у коме би га примио). После ослобођења од Немаца било је право чудо да партизани нису стрељали Кашанина уз оних 200 невиних српских интелектуалаца, па је рехабилитован 1951. као директор Галерије фресака у Београду. Тај полихистор, отмени господин старог кова, по природи свог изузећа требао је бити члан САНУ, међутим, није примљен, као ни Црњански. Васко Попа, његов блиски пријатељ и поштовалац се томе успротивио, означивши га као сарадника окупатора, што је заправо сам био, доушник црвеног завојевача. Кашанинов предлог за снимање ТВ документарне серије о успону и културним дометима српске средњовековне историје, по угледу на Кларкову серију "Цивилизација" такође је одбијен, ништа национално није било пожељно. Тај српски Атињанин био је и покретач и уредник првог српског часописа посвећеног ликовности, "Уметнички преглед" излазио је од 1937. до 1941. и био сваког првог у месецу на столу директора Кашанина.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Имплозија планете Ирис

04. 06. 2025. у 10:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Маскарелијев бокешки сан

29. 05. 2025. у 09:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на Јупитер

15. 05. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Тријумф Босиљеве

08. 05. 2025. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације