ХОД ОД МУКЕ КА СВЕТЛОСТИ: Народни музеј Србије ову годину посветио је националном сликарству

ОВУ годину Народни музеј Србије посветио је националном сликарству. Прво је на Сретење отворена изложба "Пионири реализма - сликар Милош Тенковић (1849-1891)", a 10. маја, на Дан музеја, поводом 150 година рођења Милана Миловановића (1876-1946), пред публиком ће се, после 40 година наћи избор из опуса пионира српског импресионизма. Аутор обе је Петар Петровић, музејски саветник и кустос Збирке српског сликарства 18. и 19. века.

Петар Петровић, музејски саветник, Фото Народни музеј

Према мишљењу нашег угледног историчара уметности, не само поводом јубилеја, већ је стално потребно превредновати српско сликарство, и тако неговати континуитет. Освртање на значај Милоша Тенковића, била је и прилика да се подсети како су из нашег главног града потекла три пионира реализма, школована на Академији ликовних уметности у Минхену.

- Читава та генерација Београђана - Антоније Ковачевић, Тенковић и Милан Миловановић - рођена је, годину за годином, од 1848. до 1850. - прича Петровић. - Најкраће је живео Ковачевић, који се бавио и сценографијом, а покосила га је туберкулоза. Тенковић је завршио у душевној болници. Једино је Миловановић, одличан уметник и цртач, иначе припадник масонске ложе, успео да створи целовитије дело. У каснијим годинама вратио се у Минхен, јер се тамо, народски речено, призетио.

Сплет историјских, личних (скромно порекло) и других околности ван његових моћи, утицале су на Тековићеву судбину. До Минхена је стигао преко Беча, где је изучио литографски занат, а пре тога је у домовини учио у Државној штампарији.

- Непосредно пре Берлинског конгреса, било је потребно познавање техника штампе, због репродукција ликовних дела која су имала патриотску улогу - објашњава саговорник. - Србија је била у преломном тренутку: кнез Михаило је убијен и настао је вакуум, до успостављања власти Милана Обреновића. Управо тада, у животу Тековића појављује се ванбрачни син кнеза Михаила, Велимир Теодоровић који му пружа помоћ. То ће имати последице у Србији.

Од питомаца, попут њега, очекивало се да се врате у земљу и предају цртање у школама, али су му амбиције биле другачије, наставља Петровић:

- Не чекајући одговор из Србије, уписао је Академију у Минхену, завршио почетну, античку класу, и изложио прве радове 1872.

Фото Народни музеј

Ту је представио и "Мртву природу (разбијену мајлоку)" која је на актуелној поставци и насловној страни каталога.

- У српском сликарству тада је недостајало аутора који би се бавили темама обичних људи, у чему је Тенковић био пионир - сматра Петровић. - Не знамо како је изгледала хваљена и изгубљена слика "Ловац", али знамо "Продавачицу цвећа", коју је Народни музеј откупио када је већ био болестан. По повратку у Србију, покушавао је све: да направи изложбу, добије посао... Касно је стигла нада. Није помогло.

Тенковић се није сналазио ни у конкуренцији са осталим питомцима, којима је избор такође био скучен: једини наручиоци били су им двор и црква. Имао је чак огорчење према сликару чију 175. годишњицу рођења Народни музеј управо обележава - Ђорђу Крстићу (1851-1907).

- Ту долазимо до кључне ствари - наклоности двора - објашњава саговорник. - Крстић је урадио композицију која се допала Милану Обреновићу, "Пут за ослобођење југа", приказавши будућег краља као неког ко наставља мисију кнеза Михаила. Тиме је себе препоручио.

Фото Народни музеј

Крстић је познао и тада важног арбитра, Михаила Валтровића, чувара Народног музеја, додаје Петровић:

- Свима је било важно шта каже учена глава, а он је умео да препозна таленат и Тенковића, и Крстића и тада младог Милана Миловановића. Као сури орао лебдео је над њиховим животима. Некоме помагао више, неком мање.

У 19. веку, али и касније, наши уметници пролазили су велику муку, борбу са немаштином, друштвеним околностима. Често су запостављали личне животе. Тако је било и са импресионистима - Малиша Глишић гине у рату, Коста Миличевић умире у немаштини... Нешто је боље прошао Милан Миловановић.

На питање да ли се историја српске уметности може сматрати и хроником жртвовања и страдања, Петровић одговара:

- Не. Јер, све то што кроз шта су пролазили, добија смисао у преданости уметности, раду, у њиховом трагању за светлом.

Спона традиције и модерне

Фото Народни музеј

ПРЕМА мишљењу Петровића, Миловановић је био и остао првенствено сликар светлости, не само спона између традиције и модерне, већ и између двеју модерних раздобља:

 

- Миловановић није био склон авангардним излетима, нити је крчио нове путеве српског сликарства с почетка прошлог века, али у оквирима српског сликарства са почетка прошлог века и поређењу са делима других његових сликара савременика, он је по свему особена појава. Одабраним мотивима он припада свом наслеђу, али за разлику од осталих наших импресиониста, Миловановића краси префињен ликовни језик који делује чистије, потпуније и флуидније. 

А то светло нашло се и у имену предстојеће изложбе посвећене Миловановићу.

- Као и сам његов живот, и његово дело кретало се између успона и падова, напретка и стагнирања - октрива аутор поставке "Светлост извор живота. Сликар Милан Миловановић". - Био је "најтоплија и најлирскија природа" коју је српски импресионизам изнедрио... Упркос свим животним тегобама, поразима и патњама, светлост и боја, живот и стварање однели су превагу и дали смисао његовом животу. Дубоко је веровао, да ако уметност не може да промени свет, она га зато може учинити лепшим и хуманијим. 

Препоручујемо

ТВ Новости

0 0

МИЛИЈАНА МИЋУНОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": Највеће приче живе у обичним људима, а села најлепше чувају традицију (ФОТО)

10. 04. 2026. у 12:05

Култура

0 1

МОРИКОНЕ ЗА КРАЈ: Завршен 23. Београдски фестивал игре

09. 04. 2026. у 17:15

Култура

0 0

ТРАГ ЛИЧНОГ И УМЕТНИЧКОГ РАЗВОЈА: Прва самостална изложба фотографија младе уметнице Мине Костадиновић из Лесковца

09. 04. 2026. у 12:04

Култура

0 0

МЛАДИ МУЗИЧАРИ МУЗИКОНА У БАМБГЕРУ: Уз подршку Немање Радуловића до незаборавног искуства

09. 04. 2026. у 11:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације