ВЕЧИТИ БОРАЦ ЗА СЛОБОДУ, А ПРОТИВ КУЛТА ТИТА И ПАРТИЈЕ: Поводом стогодишњице рођења академика Љубомира Тадића

НА самом почетку нове 1967. године почела је партијска кампања за прославу 30 година од доласка Јосипа Броза Тита на чело Комунистичке партије Југославије.

ПОШТОВАЊЕ Чланови породице Љубомира Тадића са учесницима скупа "Филозофија кризе и отпора", Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

Тој "величанственој" идеји да се обележи тренутак када је највећи син наших народа и народности преузео кормило у своје руке и променио судбину Југославије придружила се и партијска организација Филозофског факултета. Заказан је "отворен партијски састанак" који је подразумевао да на њему присуствују и чланови радног колектива и студенти који нису били у поседу "црвене књижице". После уводног слова секретара факултетске партијске ћелије, за реч се први јавио професор Љубомир Тадић и изговорио оно што се никад није могло чути ни на једном од хиљада одржаних партијских састанака дотад.

"Крајње би време било да, после неколико деценија, Јосип Броз поднесе извештај о свом раду Партији на чијем је челу, уместо прослава својих бројних јубилеја и рођендана. А, узгред буди речено, он је први пут изабран за генералног секретара тек 1948. на Петом конгресу."

Шок и неверица међу присутним. Састанак је одмах завршен...

- Била је то јединствена демонстрација јавне употребе ума - записаће много година касније Драгољуб Мићуновић, а записник са овог скупа доживеће кафкијанску судбину: однет је одмах у Градски комитет, одатле је још брже прослеђен у Централни комитет Србије, путешествије овог документа се наставља, шаљу га даље у Централни комитет Југославије... Али авај, сви јунаци ником поникоше, нико није смео тај записник да покаже Титу. Осмелиће се тек годину и нешто касније, када је после студентске побуне 1968. године започео политички обрачун са групом професора Филозофског факултета и радикалнијим студентима у демонстрацијама.

ОПУШТАЊЕ Љубомир Тадић, Доброслав Смиљанић, Божидар Јакшић, Драгољуб Мићуновић, Триво Инђић, Стеван Мајсторовић и Небојша Попов, Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

Љубомир Тадић је од ране младости до краја живота био борац за слободу и основна људска права. Учествовао је у НОБ у борби против фашизма и за ослобођење. После рата учествовао је у радним акцијама, обнови и изградњи земље. Имао је све услове да оствари успешну партијску и политичку каријера. Међутим, посветио се студијама права и универзитетској каријери, али политици није окренуо леђа. Јавни наступи су постали саставни део његовог интелектуалног живота...

Текст који је пред читаоцима "Новости", по природи ствари, подразумева и неколико биографских података Љубомира Тадића који често, сами по себи, објашњавају нечија животна опредељења у пресудне одлуке које доносе.

Рођен је 14. маја 1925. у селу Смријечно, на 1.400 метара надморске висине, код Плужина у Црној Гори, у окружењу Дурмитора, Голије, Маглића. Његов отац Павле Тадић био је поручник црногорске војске и у својој кући је отворио прву школу у пивском крају у међуратној Југославији. Рано је остао без родитеља. Старији брат, гимназијалац, левичар, био му је узор и подршка у том времену сазревања. Основну школу завршио је у родном месту. Рат га је затекао са 16 година, у шестом разреду никшићке гимназије. Одмах по избијању устанка у Црној Гори прикључује се народноослободилачком покрету.

У ПОХОДУ Јован Делић, Симо Елаковић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић и Мишо Кулић у Смријечном, Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

Сумирајући тај период живота, у једном интервјуу с почетка овог века, испричао је:

- Истичем два догађаја који објашњавају сва моја следећа опредељења. Најлепши тренутак, до тада, доживео сам 27. марта 1941. у Никшићу, а већ у пролеће 1942. дошао сам, да тако кажем, до отрежњења. Мој брат Радоје и тројица блиских рођака Тадија, Благоје и Раде - стрељани су! Били су партизани. Одбили су да пуцају у стрица Спасоја, чувеног комиту, који је, у самоодбрани, убио неколико партизана. Радоја, Тадију, Благоја и Рада стрељали су њихови "другови"... То је био час мог отрежњења. У одлуци главног штаба писало је да су моја браћа стрељана као непријатељски елементи... Таквих случајева стрељања било је много. Да бих скинуо љагу, и доказао да моја породица није издајничка, остао сам у партизанима. Борио сам се против окупатора, али и против фанатизма, бољшевичког лудила. Борбу против идеолошког бесмисла сваке врсте никад нисам напуштао... И крај рата дочекао сам у чину капетана.

Двадесетогодишњем Љубомиру који је слободу дочекао сам, такорећи без породице, указала су два пута: први да гради војничку каријеру и други да се посвети образовању. Изабрао је овај други. У Сарајеву је за годину дана завршио преостала два разреда гимназије и уписује студије права, али ипак одлучује да дипломира у Београду. Са дипломом Правног факултета враћа се 1952. у главни град Босне и Хецеговине где је једно време био наставник Средње политичке школе, а потом 1953. постаје уредник у сарајевском "Ослобођењу". Једном је чак, стицајем разних околности, био извештач овог листа са фудбалске утакмице Црвена звезда - Партизан, које су предводили Рајко Митић и Стјепан Бобек. Иначе, био је врстан познавалац фудбала, а омиљени играч му је био Милош Милутиновић.

У ПОХОДУ Јован Делић, Симо Елаковић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић и Мишо Кулић у Смријечном, Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

И опет је пред избором: новинарство или наука. Елем, како је врло рано у себи препознао педагога, конкурисао је и изабран за асистента на новооснованом Правном факултету у Сарајеву. Пет година доцније, 15. децембра 1959, Тадић је у Љубљани одбранио докторску дисертацију у којој је изложио резултате свога истраживања филозофских основа правне теорије великог аустријског професора Ханса Келзена и дао критику чисте теорије права.

Мало кога је изненадило када га је Научно веће Правног факултета у Сарајеву изабрало за ванредног професора 1960. "прескачући" доцентски стаж. Постао је велика нада наше правне науке.

Када је Влада ФНРЈ одлучила 1962. године да оснује Институт друштвених наука, одлучује да се пресели из Сарајева у Београд. У Институту постаје управник Одељења за правне и политичке науке и то га препоручује да постане члан Уставне комисије која је припремила Устав из 1963. Љуба је често знао да каже како је једини његов допринос највишем државном документу био предлог да се републике поређају по абецедном реду, "што је Џемала Биједића одушевило јер је Босна избила на прво место".

Тих година на Филозофском факултету у Београду отворена је посебна Катедра за социологију, која је убрзо постала одељење. Преласком Љубомира Тадића у Београд указала се сјајна прилика младој Катедри за социологију да добије редовног наставника.

У годинама које ће уследити Филозофски факултет је све више постајао духовни и политички центар у коме су се критички ветрови све јаче осећали, а професор Тадић бивао све запаженије научно име. Паралелно са стварањем научног ауторитета дошао је у отворени сукоб са титовском идолатријом. У почетку због критичких иступа на научним скуповима и Корчуланској летњој школи, а потом због текстова које је објављивао у часописима "Преглед", Praxis и "Филозофија". Наслови његових расправа из тог времена говоре сами за себе: "Револуција и слобода", "Маркс и филозофија слободе", "Природно право и социјална утопија", "Пролетаријат и бирократија", "Солидарност и слобода" (о односу социјализма и права човека), "Политика силе и друштвена критика", "Интелигенција у социјализму", "Арканска пракса и страх од слободе", "Интелигенција у социјализму"...

ПОВЕРЕЊЕ Доброслав Смиљанић, Драгољуб Мићуновић, Јадранка Булатовић, Љубомир Тадић, Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

Противречја југословенског друштва, на која је у својим текстовима указивао Љубомир Тадић, кулминирала су у пролеће 1968. године. Маја 1968. Париз је био преплављен масовним студентским демонстрацијама. Убрзо се талас студентског бунта појавио у другачијем друштвено-политичким околностима у Београду. Његова парола је била "Самоуправљање да - али од дна до врха". Побуна студената Београдског универзитета довела је у питање легитимитет партијског и државног руководства, али је Јосип Броз као доказани технолог власти вешто амортизовао студентски бунт.

У ЗАВИЧАЈУ Светозар Стојановић, Добрица Ћосић и Љубомир Тадић пред Пивским манастиром, Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

Наравно, уследила је репресија према инспираторима и организаторима студентских демонстрација. На првом удару нашла се група професора са Филозофског факултета и међу њима Тадић. Већ јула 1968. избачени су из СКЈ. На тај начин је окончана партијска каријера Љубомира Тадића који је био један од најоштријих и најдоследнијих критичара постојећег система. У време неприкосновене владавине Јосипа Броза Тита критиковао је стварање његoвог култа и отворио питање његове доживотне несмењивости. Постао је дисидент и отпадник.

Без обзира на све оштрију репресију режима, Тадић је почетком седамдесетих година као главни уредник часописа "Филозофија", сарадник "Гледишта", Praxis International, "Политичка мисао", наставио доследну критику отуђене партијске и државне власти у Србији и Југославији. Са грађанском храброшћу одлучно се супротстављао највећим политичким ауторитетима тога времена. Са Добрицом Ћосићем покушава да покрене часопис "Јавност". Учествује у скоро свим "комешањима" осамдесетих година: покреће иницијативу за критичко преиспитивање улоге Тита, критикује "конфедералистички карактер Устава из 1974, који изражава тенденцију распада Југославије" и "у југословенско друштво уноси неправду по којој је Србија била дискриминисана у односу на остале републике".

ДОСЛЕДНОСТ Академик и филозоф Љубомир Тадић, Фото Архив Југославије Фонд Љубомира Тадића, Институт друштвених наука и приватна архива)

Осамдесетих година Тадић је подржавао бројне протесте и акције обесправљених и прогоњених широм Југославије. Посебно је подржавао штрајкове радника и протесте Срба и Црногораца на Косову. Пишући критички о "метаморфозама правне државе", Тадић се међу првима код нас и најдоследније борио за правну државу. Учествовао је 1988. године у оснивању Друштва српско-јеврејског пријатељства и наредних деценија био његов председник.

Крајем осамдесетих година 20. века Тадић се политички ангажовао за увођење вишепартијског система у Србији и Југославији. У децембру 1989. био је један је од 13 оснивача Демократске странке и имао важну улогу у формулисању њене стратегије и програма.

Све веће удаљавање Србије и Црне Горе натерало је академика Тадића у акцију: ангажовао се 2001. у Одбору за одбрану једнаких права црногорских држављана (формиран "као одговор на бруталне изазове сецесионистичког блока"). Почетком 2005. изабран је за председника Покрета за заједничку европску државу Србију и Црну Гору са циљем да и црногорски држављани ван те републике добију право гласа на референдуму за независност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације