ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКИ "КОНКОРДАТ": Антисрпско Југославенство и Католичка црква 1965 - 1971

НОРМАЛИЗАЦИЈА односа између Ватикана и југослoвeнске државе одвијала се споро (од 1945. до 1966), крећући се од отвореног непријатељства између Цркве и Државе до постепеног проналажења модуса побољшања односа, који су се развијали у складу са међународном констелацијом снага, односно од позиције бољшевичког русофилског атеизма до јачања утицаја западних либералних демократија на челу са САД, и као посљедица тога, до Брозове социјалистичке (“комунистичке”) антијугославенске политике разграђивања Југославије.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Сам протокол је потписан у времену почетка отворене антисрпске кампање против великосрпске опасности изражене у "централизму", “београдском унитаризму”, која је резултирана уништењем ранковићевске "српске Удбе", уставном амандманском декомпозицијом Југославије.

* * * * * * * * * * * * *

СУЂЕЊЕ СТЕПИНЦУ ЗА СВЕТУ СТОЛИЦУ БИЛО НАСИЉЕ НАД ПРАВДОМ: Идеологија и политика препрека зближавању Ватикана и Југославије

ДИПЛОМАТСКИ односи између Краљевине СХС и Ватикана, успостављени послије ватиканског признања нове државе 1920. године, нису прекидани чак ни током Другог свјетског рата. Тиме је одржан континуитет међународног признања Југославије, који је потврђен и у «новој» Југославији именовањем папског нунција октобра 1945. године.

Међутим, на иницијативу комунистичке Југославије ипак је дошло до прекида дипломатских односа децембра 1952. године, због отвореног мјешања Св. столице у унутрашња питања Југославије, испољавања непријатељске делатности, и нарочито због ватиканског именовања кардиналом Алојзија Степинца, оптуженог за сарадњу с поглавником Павелићем и Независном Државом Хрватском и потом осуђеног од нових комунистичких власти.

У југославенској државној Комисији за верска питања  истицали су да прекид односа са Св. столицом није значио и онемогућавање Римокатоличке цркве да и даље дјелује у оквиру

Устава и југословенских закона. Штавише, Влада је упутила позив римокатоличком епископату у Југославији да се у циљу сређивања односа црква - држава, размотре питања која су интересирала Римокатоличку цркву.  Иако су били усљедили извјесни контакти у том смислу, Епископат се по налогу Св. столице прогласио ненадлежним за регулисање односа са државом, изјављујући да су они били у искључивој надлежности Св. столице.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Једноставно речено, Ватикан и Римокатоличка црква из идеолошких и политичких разлога нису жељели сређивање односа с “комунистичком” Југославијом, без обзира на чињеницу да су то исто учиниле друге цркве и вјерске заједнице. Међутим, домаћи заговорници зближавања Ватикана и Југославије истицали су да је «наша досљедност у ставу према Цркви, створила код доброг дијела католичког клера убјеђење да је могуће и неопходно ићи на сређивање односа с државом у оквиру Устава и Закона о правном положају вјерских заједница из 1953. године. Према њиховом мишљењу, томе је доприњела и «афирмација наше земље на међународном плану».

УДАЉАВЊЕМ Југославије од Источног блока, педесетих година се појављују западни заговорници зближења Југославије и Ватикана, првенствено због придобијања западног римокатоличког дијела државе. Историчар Драгољуб Живојиновић пише да су амерички и британски посматрачи били наклоњени Ватикану и римској Цркви. Сам процес надбискупу Степинцу 1946. западне земље су посматрале као насиље над правдом, што је наравно било мишљење и Ватикана.

Отворено непријатељство према режиму у Југославији Ватикан је исказао током сукоба Југославије и Информбироа 1948-55. године. У Ватикану су процјењивали да је раскид са СССР био вјештачки, привремен и неискрен. По оцјени Живојиновића, сукоб Југославије са Информбироом имао је далекосежне и непредвидиве посљедице: “Довео је до престанка једнодушности у ставовима Ватикана и САД према Југославији. Њихова дотадашња сарадња и погледи, одређени идеолошким и политичким разлозима, уступили су мјесто стратегијским и одбрамбеним потребама САД и западне Европе. То је довело до међусобног разлаза. Док су САД и западноевропске земље слиједиле путеве мирења и сарадње, Ватикан је наставио политику сукобљавања. То је показивало дубину и непремостивост његовог спора са Југославијом”.

Живојиновић ја на крају закључио да је политика мирења и сарадње донијела убрзо одређене резултате: “Под притиском САД, западних земаља и јавног мнења у свету, као и потребе да обезбеди њихову подршку и помоћ у сукобу са СССР, југословенски режим је постепено ублажавао своје држање према Цркви.” Притисак САД на Југославију, који је Броз благонаклоно прихватио, довео је до условног ослобођења надбискупа Степинца и његовог пребацивања из затвора у Лепоглави у кућни притвор у Крашићу. У складу са Брозовим заоштравањем са Информбироом и СССР следило је све чвршће југославенско политичко везивање за Сједињене Америчке Државе, од којих је стизала све јача подршка везано за односе с Ватиканом и Римокатоличком црквом.

* * * * * * * * * * * * *

Подвојеност у раду Другог ватиканског концила

ВАТИКАН СЕ, нарочито од 1959, почео суздржавати од отворенијих напада на Југославију и све више из прагматичних политичких разлога почео да увиђа потребу регулисања црквено-државног односа. У Савезној комисији су истицали да су ове тенденције нашле свог одраза у новој политици Римокатоличке цркве (РКЦ) коју је зацртао и водио папа Иван XXIII.

Епископат РКЦ у Југославији упутио је 1960. године представку Савезном извршном већу у којој су бискупи изразили жељу и спремност да својим учешћем допринесу побољшљњу односа РКЦ и Државе. Овакав став епископата изражавао је промјену политике Св. столице према Југославији, која је све више давала на знање да је спремна послати апостолског делегата у Југославију. Дакле, процеси прилагођавања РКЦ савременим условима и II ватикански концил, одржаван од 1962. до 1965, условили су да Св. столица и Римокатоличка црква у земљи преиспитају своје односе и према Југославији.  

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Одређеније испитивање опортуности везане за регулисање односа између Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и Св. столице отпочело је 1962. (у години II ватиканског концила), а већ 1963. дошло је до непосредних сусрета између представника Св. столице и Амбасаде СФРЈ у Риму. Међусобни разговори су имали више информативни карактер, јер су покренута само основна питања која је требало рјешавати како би се нормализовали односи. Ватикан је имао интерес да ојача положај Цркве у земљи и обезбиједи повољније услове за своје везе са «неангажованим» (несврстаним) земљама, затим да ојача позиције РКЦ у рјешавању проблема и тешкоћа са којима се она сусретала у свијету. Интересима Ватикана придружили су се и италијански национални интереси.
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ власти су очекивале да ће сређивањем односа с Ватиканом СФРЈ пружити подршку умјеренијим и позитивнијим снагама и тенденцијама у политици Ватикана и позитивним кретањима у Римокатоличкој цркви у свијету. Како се очекивало, то је требало доприњети бољем разумијевању политике Југославије у римокатоличком свијету, слабљењу антијугославенске активности свештеничке и друге емиграције, као и отупљивању антикомунистичке пропаганде, која је користила несређено стање односа римске Цркве и социјалистичких држава.

Средином шездесетих година још увијек није било јасно како ће се Ватикан и РКЦ прилагодити «савременом развитку» и какву ће политику формирати у међународним односима  (везано за II Ватикански концил) . У југославенским круговима је закључено да је преурањено давати оцјене политике папе Павла VI: «Иако се он више пута јавно изјаснио за настављање политике Ивана XXIII, ипак су се могле поставити одређене резерве у погледу његових даљњих намјера. Тако има основа за претпоставку да се односи са социјалистичким земљама неће развијати онако како је то било започето за вријеме Ивана XXIII, он (Павле) подржава идеју о уједињеној Европи, акцију за уједињење хришћанства (екуменизам) жели да користи не само на вјерском већ и на политичком плану. Поред овога, треба имати у виду и чињеницу да је још у току Други ватикански концил, који треба тек да заузме ставове о основним питањима политике Римокатоличке цркве (црква и савремени свијет, реформе у организацији и методу управљања, уједињење хришћанства - екуменизам и др)». Закључено је да су се у дотадашњем раду концила испољавале дубоке подвојености као израз значајних разлика у Римокатоличкој цркви.

* * * * * * * * * * * * *

Свештеници подстичу римокатолички клерикализам

ЈУГОСЛОВЕНСКЕ власти су са задовољством констатовале да је однос РКЦ у Југославији према држави показивао тенденцију сталног побољшавања: «То је резултат досљедне политике државе према цркви, која је, поред осталог, створила могућности да се путем непосредних контаката са бискупима и другим представницима цркве, рјешавају у оквиру закона, конкретна питања». Ипак се истицало да се један дио вишег и мањи дио нижег клера, из идеолошко-политичких разлога активно супротстављао побољшавању односа, наилазећи у томе на подршку одређених снага у Ватикану и другим римокатоличким круговима у иностранству. Један дио свећенства настојао је да подстиче римокатолички клерикализам, да јача вјерски и идеолошки утицај на дјецу и омладину и да своја настојања усмјерава у правцу проширивања утицаја и на јавни живот. Констатовано је да овакве појаве нису биле праћене грубим политичким испадима, али су изазивале повремене потешкоће у односима са појединим бискупима и другим представницима цркве.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Поводом тих првих контаката током 1963. године, представник Ватикана је југославенској страни предложио слиједећа рјешења:

а) Ватикан прихвата регулисање односа са СФРЈ на основу устава и Закона о правном положају вјерских заједница и не инсистира на писменом већ би се задовољио и усменим споразумом.

б) Ватикан не условљава сређивање односа између државе и РКЦ у земљи са претходним обнављањем дипломатских односа између СФРЈ и Ватикана. Сређивање односа с црквом у земљи и успоставу односа с Ватиканом треба разматрати истовремено. Ватикан би се задовољио сада успостављањем односа на конзуларном нивоу или повременим слањем свог делегата у земљу.

ц) Ако југославенска страна не жели сређивање односа путем преговора Ватикан - СФРЈ, Ватикан је спреман «да уз југославенски епископат и поред њега ради на томе да се односи Епископат - Држава среде».

д) Ватикан сматра да су сазрели услови да се досадашњи информативни разговори о сређивању односа подигну на ниво преговора амбасадора у Риму Иве Вејводе и  Саморе,  високог функционера Свете столице.

ВЕЗАНО ЗА положај и дјеловање Римске цркве у земљи, представник Ватикана поставио је слиједеће захтјеве:

а) Ватикан тражи да се обезбиједи досљедна примјена уставних и законских одредаба у погледу слободе вјероисповјести, а посебно да вјерници РКЦ (професори, учитељи и други) не буду дискриминисани код пријема у просвјетну службу, или да усљед тога што посједују цркве губе службу у овој струци и да се за посјећивање вјеронаука не тражи писмени пристанак оба, већ једног родитеља.

б) Ватикан ће се повиновати законима државе, али се РКЦ не може из принципијелних разлога одрећи свог става по питањима као што су: да се католичка штампа не ограничава и да јој се праве тешкоће; да се удружења римокатоличких свештеника препусте бискупима; да се школе за спремање свећеника изједначе у правима са осталим школама у земљи, а њиховим полазницима пруже све повластице које имају полазници осталих школа; да се свећеницима, у циљу обављања одређених вјерских обреда, омогући, у оквиру кућног реда, приступ болницама, казнено-поправним домовима, интернатима и томе слично.

Југославенска страна је процијенила да су наведени ставови и захтјеви Ватикана много реалнији од оних које је истицао у ранијим разговорима. У разговору с  представницима Ватикана, представници Савезног извршног већа су истицали слиједећа питања:

а) РКЦ треба да сређује односе с државом на основу Устава и Закона о правном положају вјерских заједница. Поред разговора који ће се о томе водити с Ватиканом, бискупи конкретна питања из ових односа треба да рјешавају с властима у земљи.

б) Римокатоличка црква треба да одустане од сваке политичке и пропагандне активности која би била уперена против политичког и друштвеног уређења СФРЈ.

ц) Ватикан и РКЦ треба да спречавају антијугославенску дјелатност римокатоличке свећеничке емиграције. Требало би да заложе свој утицај и на онемогућавање непријатељске дјелатности емиграције (тероризам, напади на интегритет Југославије и друго).

д) Код именовања бискупа и кардинала влада СФРЈ треба да има могућност приговора, како је то већ уобичајено у другим земљама.

* * * * * * * * * * * * *

Предлог да се односи са Ватиканом утврде усменим договором

ИАКО ЈЕ ПРЕДСТАВНИК Ватикана изнио спремност да преузме извјесне позитивне обавезе у односу на већину изњетих питања, он је по свим питањима изразио резерве. У захтјевима које је изнио у погледу даљњег положаја РКЦ у земљи, иако је заузео умјеренији и толерантнији став него раније, представник Ватикана није био сасвим одређен, а није се стигло до увјерења да су наведени захтјеви Ватикана и њихови коначни захтјеви у односу на државу. Дакле, још увијек југославенска страна није могла изрећи потпуну оцјену ватиканских ставова. На основу предочених ватиканских захтјева југославенска страна је потом предложила слиједеће:

1. Да би се могло јасније и са више сигурности сагледати на којим основама Ватикан поставља односе са СФРЈ, колико је спреман да прихвати наше предлоге и који су његови максимални захтјеви, као и докле ми можемо у овим односима реализовати наше унутрашње и међународне интересе, разговоре с представником Ватикана треба за сада наставити на досадашњем нивоу, тј. преко саветника амбасаде у Риму. У тим, за сада информативним разговорима, треба још јасније прецизирати ставове Ватикана по питањима које он поставља, као и по питањима која су с наше стране постављена, како би се могли утврдити реални оквири и могућности од којих треба поћи у даљем сређивању односа са Ватиканом, као и у решавању конкретних питања која спадају у надлежност Епископата у земљи. Ако Ватикан затражи подизање садашњих информативних разговора на ниво преговора Вејвода - Саморе, такву иницијативу не би требало одбијати. Али за вођење преговора на овом нивоу треба обезбедити повољне резултате у претходним информативним разговорима.

2. У РАЗГОВОРИМА представник амбасаде треба да изнесе да надлежни југославенски фактори повољно оцењују развој односа између СФРЈ и Ватикана, а и Државе и РКЦ у земљи; да су остварени повољни услови и атмосфера за њихов шири и бржи развој; да СФРЈ високо цени испољена настојања папе Павла VI и Ватикана у том правцу и спремна је да се заложи за постизање боље и трајније основе за даље унапређивање међусобних односа, у складу с њеним демократским унутрашњим развитком, интересима мира и међународне сарадње.

3. Основу за даље сређивање односа РКЦ и СФРЈ чини Устав СФРЈ, Закон о правном положају вјерских заједница и други прописи у земљи. Потврђено је да се односи с Ватиканом могу утврдити усменим договором који би обавезивао све заинтересоване стране» .  Прихватајући компетенције Ватикана, сматрамо да би као резултат договора с Ватиканом исти требао да овласти Епископат у земљи да решава с представницима Државе питања која су од непосредног интереса за цркву у земљи. Када се ради о питањима која су у надлежности република, општина и срезова, иста треба да решавају представници цркве и ових друштвено-политичких заједница.

4. Могу се прихватити сугестије Ватикана да у садашњој фази односа, а по успешно завршеним разговорима с Ватиканом, а затим и са Епископатом у земљи, Ватикан повремено шаље папског делегата у Југославију. Иако овај делегат не би представљао РКЦ код Државе, он би имао пуне могућности да се код надлежних државних органа информише о односима државе према РКЦ и ставовима по појединим питањима. У случајевима кад се у овој фази односа буде указивала потреба за контакте с Ватиканом, то се може чинити преко амбасаде у Риму.

5. У случају успешно завршених разговора свака страна би пришла реализацији утврђених договора на начин како се утврди у разговорима.

* * * * * * * * * * * * *

ХРВАТСКИ БИСКУПИ И УСТАШЕ УТИЧУ НА ТЕКСТ СПОРАЗУМА: Мотиви Југославије и Ватикана за потписивање протокола о сарадњи

ПРЕДСТАВНИЦИ владе СФРЈ и Св. столице наставили су разговоре у Риму од 26. јуна до 7. јула 1964. године. Иако су сви дотадашњи разговори имали више информативни карактер, ипак су покренута основна питања која је требало хитно рјешавати због поремећених односа. Претходни, у доброј мјери неформални разговори, омогућили су званичним преговарачима да реалније разматрају питања од интереса за обе стране и постигну сагласност у оним питањима за која су се у тадашњим условима могла наћи заједничка рјешења.

Тадашњи аналитичари су процјенили да би СФРЈ сређивањем односа с Ватиканом пружила подршку умјеренијим снагама и тенденцијама у политици Св. столице и реалнијим кретањима у Римокатоличкој цркви у свијету. С друге стране, стекла би се извјесна предност и тиме што би се ојачао положај «позитивних римокатоличких снага» у земљи.

Процјењивало се да би сређени односи доприњели бољем разумијевању политике Југославије у римокатоличком свијету, слабљењу антијугославенске активности свећеника и друге емиграције и отупљивању антикомунистичке пропаганде која је користила несређено стање односа између РКЦ и социјалистичких држава. Поред наведеног, сматрало се да би се сређивањем односа са Св. столицом дала подршка «лијевим снагама» и осталим «прогресивним покретима» на Западу у борби против «разних клерикалних и конзервативних партија и удружења».

С друге стране, интереси Ватикана да среди односе с Југославијом огледали су се у чињеници што је он настојао да ојача положај Цркве у Југославији и обезбједи јој боље услове за дјеловање. Ватикан је желио да обезбједи повољне услове за своје везе са несврстаним земљама и да ојача позиције Римске цркве код рјешавања проблема и тешкоћа са којима се она сусретала у савременом свијету.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

СВЕТА СТОЛИЦА послије ових првих «прелиминарних» разговора је процијенила да су стање и положај РКЦ у Југославији повољнији него у другим земљама реалног социјализма, па су отпочели и званични преговори о сређивању односа с РКЦ. Након првих, више информативних и прелиминарних разговора (током 1963. и 1964), званични преговори између Ватикана и СФРЈ вођени су у Београду од 15. до 23. јануара 1965, настављени од 29. маја до 8. јуна 1965. и завршени у Риму 1966. године (вођени од 18. априла до 25. априла 1966. године).

Током јануарских разговора 1965. године поново су размотрене листе питања која су раније поставиле обе стране. Након тога делегација Св. столице отпутовала је из Београда у Рим на консултовање. Како је већ истакнуто, обе стране су пришле овим преговорима с циљем да среде међусобне односе, без илузија да ће овим преговорима ријешити сва спорна питања. Представници Ватикана су изјавили да «неће чинити непремостиве тешкоће» да се положај Римокатоличке цркве у СФРЈ регулише унилатерално, тј. на бази Устава и закона, кад се то већ до тада није могло учинити на билатералној основи путем конкордата или неког сличног међународног споразума. Међутим, изразили су жељу да се код доношења закона, којима би се регулисао правни положај РКЦ, води рачуна о «жељама и тежњама» Ватикана, и да он по могућности буде упознат с доношењем закона којима би се регулисао правни положај вјерских заједница, и при том да му се омогући изношење  његовог мишљења. Истовремено су представници Св. столице изњели да стање одвојености Цркве од Државе не мора бити разлог лоших односа, ако из тога не би резултирао непријатељски став државе према цркви и религији.

* * * * * * * * * * * * *

Реакције на забрану злоупотребе цркве у политичке сврхе

СВОЈЕ СТАВОВЕ представници Ватикана су у доброј мјери формулисали на информацијама југославенских бискупа, које су током преговора изазивале негативне ефекте: «То се запазило и по садржају њихове листе питања, јер у ствари представља сиже досадашњих представки које су југословенски бискупи упућивали влади или другим органима власти.

Осјећало се да представници Св. столице нешто друкчије оцјењују стварни положај и могућности дјеловања цркве у Југославији и да шире гледају на сређивање односа са СФРЈ, од ставова које имају неки југословенски бискупи. Али о низу значајних питања (питање емиграције, именовање бискупа, васпитање омладине, свештеничка удружења и сл) представници Св. столице задржали су своја ранија гледишта, због чега се ставови обеју страна, по овим питањима, нису довољно приближили ни у београдским преговорима».  

На крају преговора, југославенска страна је предочила своје захтјеве који су требали бити предмет завршног акта преговора. Захтјевала је да Св. столица изнесе своје ставове везано за питање забране злоупотребе цркве и вјере у политичке сврхе; став у вези Илирског завода св. Јеронима; став везано за осуду аката тероризма и других насиља против СФРЈ и предузимање мјера против оних свештеника-емиграната који су учествовали у њима. Југословенска страна је такође захтјевала од Ватикана да онемогућава и друге облике антијугословенске дјелатности свештеника-емиграната, како би они своју активност ограничавали на црквено-вјерске послове. Југословенски преговарачи су захтјевали да  Савезно извршно вијеће (југославенска влада) обавезно буде консултовано приликом именовања југословенских бискупа.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

С друге стране, ватикански представници су истакли слиједећа питања која су требало да уђу у завршни документ: право Св. столице да слободно остварује своју црквено-вјерску јурисдикцију над РКЦ у Југославији и право бискупа да слободно опште са Св. столицом; да се југословенска влада обавеже да ће обезбједити потпуну и практичну примјену уставних гаранција о слободи савјести и вјероисповјести за све категорије грађана; да се у школама неће водити антирелигиозна пропаганда и да се неће једнострано спроводити одгој младих само на марксистичкој основи; питање слободе похађања вјеронаука; питање остваривања законима гарантованих права слободног располагања просторијама и објектима од стране РКЦ; питање слободе вршења обреда и подјеле сакрамената.

ИСТОВРЕМЕНО СУ ватикански преставници поставили и питање евентуалног уласка у завршни документ питања пристанка родитеља на похађање вјеронаука, католичке штампе, надзора над вјерским школама, празновања Божића и друго.

На овим јануарским београдским преговорима 1965. године није било договорено питање нивоа односа између Ватикана и СФРЈ. Одлучено је да завршни документ има форму протокола којег би парафирале обе стране. Кроничар времена је истицао да је атмосфера у току преговора била коректна без обзира на  разлике по основним питањима. Све се одвијало у повјерљивој форми без давања изјава и коментара.

Разговори (преговори) су поново вођени од 29. маја до 8. јуна 1965. године у Београду. Тај «београдски нацрт Протокола» наишао је на тешкоће у Ватикану и претрпео извјесне измјене усљед притиска конзервативних кругова Курије, дијела римокатоличког епископата Југославије, хрватске усташке емиграције, као и због ситуације у односима са другим социјалистичким земљама...

Због свих наведених разлога, којима су се придружили и одређени тактичко-преговарачки мотиви, дошло је до отезања преговора и њиховог окончања, односно до поновног потезања питања гаранција о идеолошкој неутралности југославенских школа и «католичко-доктринарној слободи», као и ватиканске тенденције ревизије извјесних тачака нацрта Протокола, нарочито ватикански захтјев да се тачка о Илирском заводу св. Јеронима уклони из Протокола.

* * * * * * * * * * * * *

Завод Светог Јеронима постаје камен спотицања

ЈУГОСЛОВЕНСКИ преговарачи су закључили да су главна три спорна питања, због којих је Ватикан одуговлачио закључење преговора (не рачунајући Концил): 1) тражење гаранција од југославенске Владе о поштовању слободе савјести и вјерског убјеђења римокатоличких ученика у римокатоличким школама; 2) слобода доктринарног дјеловања РКЦ; 3) уклањање тачке о Заводу св. Јеронима из Протокола.

Ватикан је коначно схватио да је прво питање, које је за њега било од изузетног значаја, још од већег значаја за Југославију, па по истом није ни очекивао постизање споразума. Од сличног значаја било је и друго питање, али је оно имало више практични аспект, као што је било и питање «гдје је граница између црквено-вјерских и политичких обиљежја код проучавања католичке доктрине», због којих је долазило или је могло доћи до практичног сукоба између Цркве и Државе, који је РКЦ свакако жељела «избјећи на себи својствен начин», тј. добијањем концесије слободног доктринарног дјеловања. Везано за Завод св. Јеронима аргументи, које је Св. столица због оправдавања његовог уклањања из Протокола, су били од споредног значаја. Главни разлог налазио се у бојазни једног дијела југославенског епископата «и неких других фактора», од утицаја у Заводу, затим у јакој опозицији хрватских бискупа који су жељели задржати одређене привилегије и тиме спречити «југославенизацију Завода». Процијенивши да је југословенска страна «јако заинтересована за Завод», Ватикан га је у неким тренуцима узимао као «резерву којом условљава рјешење других питања, односно евентуално добијање нових концесија и уступака». Одстрањењем Завода из Протокола желио се избалансирати овај документ, поготово пред очима хрватског дијела југословенског Епископата.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

За одуговлачење с преговорима Ватикан је имао још један разлог. Наиме, Ватикан је процјенивао да је југословенска влада јако заинтересирана за такав споразум због одређених спољно-политичких мотива, унутрашње ситуације у земљи, као и због рјешења неких питања везано за односе Државе и Цркве (удружења римокатоличких свештеника, емиграције и друго). Полазећи од такве процјене, Ватикан се надао да ће југославенска страна ипак попустити у питањима за које је он био највише заинтересиран, па је у том циљу обновио неке захтјеве отежући коначно рјешење.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ВЛАДА је потом тактички добро поступила јер није покретала никакву иницијативу за склапање споразума, односно, није исказивала журбу за наставком преговора и њихово окончање. У јавности, а и код Ватикана, југославенска страна је створила увјерење да је учинила све да се споразум потпише, али и да се не жели по сваку цијену споразум преко уцјењивања, да је Влада спремна цијели посао да одложи «за боља времена», «кад услови буду сазрели», а да је на Ватикану да покаже на дјелу свој интерес и добру вољу. С друге стране, југословенска страна је истицала да је показала «неколико јавних гестова добре воље» (посматрачи Српске православне цркве на Концилу, присуство југославенске делегације на завршници Концила итд), који су учинили добар утисак у јавности, па је на тај начин Ватикану постајало све теже објашњавати зашто отеже преговоре и устрајава на захтјевима који су представљали кочницу за сређивање односа.

Југословенска страна је, дакле, јавно испољила «своју вољу» да се односи нормализују.

Све наведено је утицало на то да је ватиканска процјена ситуације (тј. да се југословенској страни јако жури и да је зато јако заинтересирана за споразум) постепено претрпјела ревизију и приближила се закључку да су интереси обе стране прилично уравнотежени, те да се од југословенске владе у тадашњем тренутку не могу више очекивати уступци.

Цасароли и Бонгианино су на крају чак изјавили да насталу ситуацију, тј. стаганцију преговора, сматрају штетном и да би «ствари што пре требало окончати», и да им није важно «ко ће у том правцу први покренути иницијативу».

* * * * * * * * * * * * *

Света столица одступа од својих захтева у Протоколу

ИЗМЕЂУ ПРЕДСТАВНИКА Ватикана и амбасаде СФРЈ у Риму разговори су поново вођени у Риму 4. марта 1966. године. Представници Св. столице дали су изјаве у вези претходно поменутих питања. При том је Ватикан настојао да увјери југословенске факторе (како по форми тако и по садржини) да је то њихова коначна ријеч и да даље од тога не могу ићи, тј. да од израженог минимума у документу Протокола не могу одступити.

Југословенска амбасада у Риму је прије изношења својих оцјена и предлога, 10. марта 1966. жељела да претходно изнесе своје мишљење о садржини ватиканских изјава:

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

ТАЧКА I вербалне изјаве Ватикана констатује постигнуту сагласност обеју страна у вези мањих допуна текста Протокола;

ТАЧКА II вербалне изјаве Ватикана: Св. столица одступа од тражења да се у Протокол унесу посебне гаранција југословенске владе или да југословенска влада засебно формулише гаранције у погледу поштовања слободе савјести и верског убеђења католичких ученика у школама као услов за закључење споразума. За узврат ватиканска страна је формулисала вербалну изјаву (није за објављивање), која резимира начелне ревандикације РКЦ. Тиме је то питање формално ликвидирано и не представља више запреку за закључење споразума. Међутим, њихова формулација изјаве о том питању захтева, по нашем мишљењу, и одговарајућу против изјаву исте форме с наше стране (наш предлог изјаве достављамо у прилогу бр. I/2).

ТАЧКА III вербалне изјаве Ватикана: Св. столица практично одустаје од тражења да се у Протокол унесе изјава да се «поучавање католичке доктрине не може сматрати активношћу политичког карактера», али тражи као минимум да се у тексту Протокола ‹верски и црквени оквири› у којима могу да се обављају свештеничке функције, детермишу позивом на канонско право. Ово друго је са становишта практичних последица и у целом контексту тачке I главе II Протокола, знатно прихватљивије од садржине прве формулације. Међутим, поставља се питање да ли је то прихватљиво са формалне стране, због тога што се канонско право супротставља домаћем законодавству, једином правноважећем за грађане СФРЈ. Ако Ватикан не одустане ни од ове друге алтернативе, можда би се могао наћи компромис на тај начин што би се реченици ‹у вршењу својих свештеничких функција› додале речи ‹... одређених канонским правом›. Тиме би се избегло то да се црквени и верски оквири одређују Канонским правом, док је за функције свештеника опште познато и признато да их одређује свака верска заједница својим интерним прописима. Не знамо, додуше, да ли би Ватикан и ово прихватио...

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

ТАЧКА IV вербалне изјаве Ватикана: Изјавом у тој тачци Ватикан практично дефинитивно одбија да питање Завода св. Јеронима уђе у Протокол. Остаје вербална изјава (што одговара нашем минималном захтеву из Инструкција Савезне верске комисије, бр. 21 од 27. јануара 1966), али условљена држањем југославенских власти, тј. да ће се Св. столица држати изјављеног све док наше власти не буду правиле тешкоће доласку свештеника из одређених покрајина Југославије у Завод. Ово последње са практичног становишта нема велики значај, јер је нормално да се ставови једне или друге стране мењају према ситуацији која настаје унилатералним актима једне од двеју страна.

ТАЧКА V вербалне изјаве Ватикана: Тенденција и смисао предложеног ватиканског уметка, да апостолски делегат у Београду ‹има уједно и функције изасланика код Владе› су јасне и само потврђује да Ватикан жели односе са Југославијом на што вишем нивоу. Ватиканско образложење је са формалне стране логично, с обзиром да у Протоколу стоји да ће југословенска влада имати изасланика при Св. столици. Посматрано са практичне стране ватикански (апостолски) делегат...

* * * * * * * * * * * * *

СПОРАЗУМ БЕЗ ИЛУЗИЈЕ ДА СЕ РЕШЕ СПОРНА ПИТАЊА: Утицај Хрватских бискупа на ток преговора и потписивање протокола

СВЕТА столица је прихватила југославенске ставове да се у Протокол не уносе ватикански захтјеви у погледу посебних гаранција о поштовању слободе савјести и вјерског убјеђења римокатоличких ученика у школама и о изношењу моралних и догматских „истина“ Римокатоличке цркве. Међутим, остала је при свом ставу да се изостави из њене изјаве у Протоколу тачка која се односила на Илирски завод св. Јеронима. Везано за ова два питања Св. столица је доставила двије парафиране писмене изјаве:

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

а) „Света столица је с највећим жаљењем сазнала да Влада СФРЈ остаје при одбијању да прихвати захтјев за давање одговарајућих гаранција у погледу поштовања слободе савјести и верских убеђења католичких ученика у државним школама.

Света столица је сматрала и још увијек сматра овај захтев основним, јер је државна школа у Југославији обавезна за све грађане за време осмогодишњег основног образовања, а она је и једина коју могу да похађају они који намеравају наставити школовање (с изузетком оних који се спремају за свештенички позив).

ПИТАЊЕ ЈЕ од таквог значаја да је Света столица себи морала поставити питање да ли је - у недостатку тражених гарантија - уопште могуће склопити предвиђене споразуме. Света столица сматра неопходним да остане јасно записано да она остаје при свом захтеву и да се неће моћи сматрати задовољеном све док тај захтев не буде прихваћен, и у мери у којој се захтеву буде изашло у сусрет“.

Председници савезне и републичких комисија за вјерска питања, уз присуство представника Државног (југословенског) Секретаријата иностраних послове, поводом ове изјаве Св. столице предложили су да југославенска страна ватиканској поднесе своју парафирану изјаву слиједеће садржине: „Југославенска влада, остајући при изјави коју је дала у Београду 7. јуна 1965. о питању школске омладине, а у вези садржине тачке II напред цитиране изјаве од стране Св. столице, сматра за потребно да са своје стране изјави следеће: 

Југословенска влада поново изјављује да је општим гаранцијама наведеним у тачки I/1 Протокола зајемчено свим грађанима, без икаквих разлика, доследна примена закона и других прописа којима се обезбеђује поштовање слободе савести и слободе вероисповедања вере, који су загарантовани Уставом СФРЈ. Југословенска влада не може ни једној групи својих грађана дати посебне гаранције у том погледу“.

* * * * * * * * * * * * *

Гаранција Католичкој цркви да може да поседује некретнине

ВЕЗАНО ЗА ИЛИРСКИ завод св. Јеронима, Св. столица је дала слиједећу изјаву: 

б) „Као што је у више наврата изјављено у току преговора, Св. столици није ни у ком случају тешко изјавити да је њена чврста намера да се стара да понтификални завод Св. Јеронима Илирског у Риму увек и искључиво одговара циљевима који су одређени његовим статутом.

Исто тако, док буде трајала садашња ситуација, наиме док југословенска влада не буде стварала тешкоће за долазак довољног броја младих из бискупија на територији СФРЈ, које имају право да шаљу ђаке у Завод, намера је Свете столице да у њему буду примани, као ђаци, само свештеници југословенски грађани које шаљу бискупи из Југославије, сходно статуту. Међутим, из разлога који су већ опширно изложени, Св. столица не сматра да може данас унети таква уверавања у Протокол. Питање ће се моћи поново размотрити кад би биле дате гаранције које је Св. столица тражила у погледу поштовања слободе савести и верских убеђења католичких ученика у државној школи“.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

УКОЛИКО би Св. столица и даље захтјевала да се изостави из Протокола тачка која се односи на Завод св. Јеронима и да уместо тога свој став изрази у изјави који је већ поднела, председници савезне и републичких комисија за вјерска питања југославенској влади би, поводом таквог ватиканског евентуалног става, предложили подношење слиједеће парафиране изјаве: „Југословенска влада узима на знање изјаву Св. столице да нема никаквих тешкоћа да потврди да је њена чврста намјера да се брине како би понтификални Завод св. Јеронима Илирског у Риму увек и искључиво служио сврси којој је намењен на основу његових статута. Међутим, из разлога које је у више наврата са своје стране опширно изложила, југословенска влада сматра да би у обостраном интересу било корисно када би наведена уверавања Свете столице нашла своје место у предвиђеном протоколу и са жаљењем констатује што Света столица сматра да то не може учинити данас. Југословенска влада такође сматра да условљавање решења питања какво је тражење Свете Столице у погледу католичког одгоја школске омладине са решењем питања Завода св. Јеронима Илирског у Риму, не би опћенито требао да буде начин решавања појединих - садањих и будућих - отворених питања из међусобних односа. Исто тако, у вези изјаве Свете столице да све док буде трајала постојећа ситуација, тј. све док Југословенска влада не буде постављала запреке доласку довољног броја свештеника из бискупија на територији СФРЈ (које имају право да упућују ђаке Завода), намера је Свете столице да у њега буду примани као питомци само свештеници, југословенски држављани, које бискупи упућују из Југославије у складу с Правилима Завода. Југословенска влада изјављује да све док Завод буде строго служио напред наведеној сврси, тј. све док одгој питомаца у Заводу не буде вређао постојеће уставно и друштвено-политичко уређење СФРЈ и док се питомци Завода и њихови бискупи буду придржавали прописа који важе за одлазак и боравак грађана СФРЈ у иностранству, садашња ситуација у том погледу се неће мењати“.

С ОБЗИРОМ на овакав став Ватикана, југословенска страна је препоручила да се „у изјави с наше стране“ изостави тачка којом се РКЦ дају одређене гаранције у погледу имовинско-правних питања. Међутим, у случају да овакав став југословенске стране доведе у питање и саме преговоре или би се они одуговлачили, југословенска делегација је препоручивала да се иде на то да се из тадашње тачке, којом се „с наше стране дају одређене гаранције у погледу имовинско-правних питања“, остави само констатација да према важећим прописима РКЦ може имати и убудуће право својине на непокретностима и да може вршити поправке постојећих и куповину или изградњу нових објеката за своје потребе. Залагали су се да се повуче други став ове тачке према којем се влада СФРЈ обавезивала да ће се заложити да се Цркви врате објекти који су у њеном власништву.

* * * * * * * * * * * * *

Ватикан одбија предлог о заједничком саопштењу о споразуму

ПРИЛИКОМ ОВИХ разговора између представника Свете столице и Амбасаде СФРЈ у Риму, 4. марта 1966, ватикански представници су предлагали да се у нацрт Протокола унесу слиједеће допуне: а) да се у тексту уместо речи „преговори“ унесе реч „разговори“. Овај предлог образложен је речима да израз преговори не одговара због ограничене форме и садржине документа. Југословенска страна је инсистирала да у Протоколу остане формулација да су Југославија и Света столица водили „преговоре“. Препоручено је да се прихвати ватикански предлог само ако „наш став буду условљавали одуговлачењем“; б) да се у изјави Свете столице, у којој се потврђује принципијелан став да делатност католичких свештеника у вршењу њихових свештеничих дужности треба да се одвија у верским и црквеним оквирима.., надодају на речи „одређеним канонским правом“, тако да овај став у целини гласи:

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

1.Света столица потврђује принципијелан став да делатност католичких свештеника, у вршењу њихових свештеничких дужности, треба да се одвија у верским и црквеним оквирима одређеним канонским правом и да сходно томе ни један од њих не може да злоупотреби своје верске и црквене функције у сврхе које би стварно имале политички карактер. Света столица је спремна да узме у разматрање случајеве на које би влада СФРЈ сматрала за потребно да јој укаже у том погледу; ц) да се у глави IV Протокола Апостолском делегату призна од стране Југословенске владе да има уједно и функцију изасланика код Владе, чиме би био у истом положају као и изасланик Владе СФРЈ пред Светом столицом, па ова глава у целини гласи: „У погледу начина олакшавања даљих контаката између Владе СФРЈ и Свете Столице, Влада СФРЈ је спремна да омогући боравак Апостолском делегату у Београду који ће имати уједно и функцију изасланика при истој Влади, с тим да она са своје стране задржава право да одреди свог изасланика при Светој Столици. Света Столица је спремна да прими изасланика Владе СФРЈ и користиће се могућношћу за упућивање Апостолског делегата у Београд“.

ЈУГОСЛОВЕНСКА страна је дала сагласност да се предлог може прихватити јер траже за апостолског делегата једнак третман који има и представник СИВ при Светој столици.

(Југословенски преговарачи су закључили да у случају да ватиканска страна не прихвати југославенски став да се не унесу предложене допуне, “с наше стране би требало предложити да се у првом ставу бришу речи `верским и црквеним` и уједно дати парафирану писмену изјаву која гласи: `У вези изјаве Свете столице под II/1 Протокола према којој Света столице потврђује принципијелан став да делатност католичких свештеника, у вршењу њихових свештеничких дужности, треба да се одвија у (верским и црквеним) оквирима одређеним канонским правом, Југословенска влада жели нагласити да се по себи разуме да сагласност поступака католичких свештеника са канонским правом ни у ком случају не може утицати на примену југословенских прописа».)

2. Представник Свете столице је изнео да у њеној пракси није предвиђено да даје заједничке изјаве по завршетку преговора, већ да свака страна даје засебне изјаве које се претходно заједнички усаглашавају. Југословенски преговарачи су прихватили предлог.

Представник Свете столице је потом поставио питање да ли ће се Протокол објавити у „Службеном листу“ СФРЈ, и ставио до знања да Света столица не практикује објављивање у свом службеном листу, већ у Osservatore romano, ватиканском дневнику. Протокол се требао потписати по прихваћању од стране Савезног извршног већа, што је значило да га је влада требала ратификовати. Поред тога југословенски потписник добијао је акредитив за потписивање од државног секретара за иностране послове. Због свега тога југославенска страна је сматрала да нема разлога да се Протокол не објави у „Службеном листу“ СФРЈ.

Предвиђено је да ће се он истовремено објавити у одговарајућој форми и у дневној штампи, по објављивању његовог потписивања. Потврђена је ранија сагласност да ће се Протокол потписати у Београду. С ватиканске стране требао га је потписати Агостино Казароли, помоћник државног секретара Св. столице, који је имао акредитив државног секретара Ватикана. Зато су ватикански преговарачи жељели да имају државног секретара за иностране послове.

* * * * * * * * * * * * *

Дезинтеграција Југославије почиње после Титове посете папи

МОЖЕ СЕ ЗАКЉУЧИТИ да су обе преговарачке стране пришле преговорима са циљем  сређивања међусобних односа, али без илузија да ће моћи ријешити сва спорна питања, имајући у виду да ће се нека од њих моћи рјешавати тек када за њих сазру услови. Отуда се у преговорима ишло за тим да се нађу заједничка решења о питањима за која је било могуће постићи споразум у тадашњој фази могућег споразума. Југословенска страна је полазила од чињенице да је сређивање односа с Римокатоличком црквом могуће само на бази Устава и других закона СФРЈ и на начин како су они регулисани са другим вјерским заједницама. У том духу постављала је и своје конкретне захтјеве и давала одговоре на питања постављена од стране представника Свете столице.

С друге стране, код изношења својих ставова представници Свете столице су изјавили да неће чинити непремостиве тешкоће што је положај Римокатоличке цркве у СФРЈ регулисан на бази Устава и закона земље, као и да стање одвојености цркве од државе не мора бити разлог лоших односа, ако из таквог стања не резултира непријатељски став државе према Цркви и религији. Представници Св. столице код изношења својих ставова изјављивали су да своја мишљења заснивају на информацијама југословенских бискупа и представкама које су бискупи упућивали Влади и другим државним органима, што се у току преговора негативно испољавало. Међутим, ипак се примећивало да Света столица реалније оцјењује стварни положај и могућност дјеловања РКЦ у Југославији од југословенског епископата.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Ипак, у низу значајних питања која су била предмет преговора (свештеничка емиграција, именовање бискупа, свештеничка удружења, одгој омладине и друго) није постигнут споразум због супротних гледишта која су испољили представници Св. столице.

НА ОВАКАВ став Св. столице свакако је имао утицај југославенски епископат који је Ватикану упућивао и писмене примједбе на нацрт Протокола и уопште на садржај преговора. Југославенска влада је због понашања југославенског римокатоличког епископата очекивала да ће поједини бискупи и послије потписивања Протокола вршити опструкцију афирмације постигнутог споразума и бољих односа између југославенске државе и Римске цркве.

Преговори су, дакле, коначно завршени у априлу 1966. утврђивањем Протокола о питањима о којима је постигнута сагласност. Постоје и вербалне изјаве о неким конкретним питањима о којима није постигнут споразум, али оне нису ушле у Протокол као његов саставни дио.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Послије потписивања Протокола југословенско-ватикански односи су ишли узлазном линијом, па је дошло до даљњег побољшања односа, што ће кулминирати 1971. с посјетом Јосипа Броза Тита папи Павлу VI. Послије Брозове посјете Ватикану у Југославији ће се убрзати процеси дезинтеграције земље и нарочито јачање независности, односно конфедеративног положаја Социјалистичке Републике Хрватске. У прилог ширења хрватства и хрватске националне идеје, некадашњи Илирски (српски, па југославенски) Завод св. Јеронима Ватикан ће 1971. преименовати у Хрватски папински завод св. Јеронима. Амерички предсједник Роналд Реган ће успоставити непосредну контролу над Ватиканом преко Јована Павла II, који ће му постати продужена полуга америчког притиска на СССР и земље реалног социјализма…

Препоручујемо

Друштво

0 5

ТРАГОВИМА СРПСКИХ ПУТНИКА НА СТАЗАМА СВЕТЕ ЗЕМЉЕ: Места где се одвијала библијска драма

22. 04. 2025. у 16:35

Култура

0 6

СУДАНИЈА БРАНКА ЋОПИЋА ИЗМЕЂУ ХУМОРА И ТРАГИЧНОГ: Четири деценије од одласка најпопуларнијег и најчитанијег Српског писца

26. 03. 2025. у 17:38

Друштво

0 0

ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

17. 03. 2025. у 17:00

Друштво

0 2

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

11. 03. 2025. у 06:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације