Друштво

ВАТИКАН И РАСПАД ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Утицај Католичке цркве на судбину српског народа у двадесетом веку

30. 04. 2025. у 17:33

НАСТОЈАЊЕМ да у модерној држави, каква је била Југославија, преко читавог система братовштина, конгрегација, католичких друштава, верских школа, католичке штампе, створе "унутрашњу католичку државу" подређену свештенику и његовој заповеди, контроли цркве, дисциплини и послушности било је, у својој суштини, негирање државе.

ВАТИКАН И РАСПАД ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Утицај Католичке цркве на судбину српског народа у двадесетом веку

Изричит захтев да католици поштују само законе цркве значио је грађанску непослушност према држави чији се закони нису слагали са "Законима свете стеге"...

Радикално враћање католичким начелима и католичкој рестаурацији друштва "свим средствима и на свим нивоима" погађало је и околно православно становништво. Идеје о сабирању светског католицизма, покатоличењу "кугле земаљске", развијању унутрашњег религијског живота повећавали су верску горљивост, фанатизам, искључивост и наговештавали обнављање аспирација о универзалној моћи римске цркве. На простору Хрватске, Славоније, Далмације, где су Срби и Хрвати измешано живели, то је значило прозелитизам и појачавање међусобног неповерења.

ИНТЕГРАЦИЈА југословенских католика значила је дезинтеграцију јутословенске државе.

Тенденција брисања трагова српског присуства на простору Хрватске, Далмације и Славоније, изражена преко кривотворења докумената, фабриковања фалсификата, преузимања лингвистичког и књижевног наслеђа, рушења споменика културе, спаљивања библиотека и сваког вида "меморије друштва" у XX веку добила је на интензитету...Од непризнавања устава југословенске државе до срастања милитантног клерикализма и фашизма (клерофашизам) постоји линија перманентног рушења државе и притиска на становништво друге националности и вере. То је био само увод у геноцид чије је "зрење" и "жетву" Римокатоличка црква припремила. Ликвидација, логоровање, стратишта, насилно прекрштавање, исељавање православног елемента са простора НДХ, забрана ћирилице, нису наилазили на протест римокатоличких бискупа. Након 1945. године кајање за почињени злочин је изостало. Присуство и адаптација клерикализма у годинама 1945-1990. значила је припрему за нову историјску ситуацију. Искуство са римокатоличким клерикализмом коштало је Србе у XX веку више стотина хиљада живота и непроцењиво много уништених културних и материјалних добара.

* * * * * * * * * * *

РЕЛИГИОЗНА НЕТРПЕЉИВОСТ КАО ЕНДЕМСКА БОЛЕСТ: Католичка црква никад није прихватила Југославију као заједничку државу

ОСНОВНИ покретачки фактор у поразном развоју Југославије била је верска нетолеранција Католичке цркве. Она никада није прихватила југословенску државу као своју. Пре уједињења, 1. децембра 1918. године, католички бискупи Хрватске су објавили окружну посланицу свим верницима да подржавају пропаст Хабзбуршке монархије, као одраз ослобођења од вековног ропства. Али то је ипак био поздрав држави коју је средином октобра 1918. прокламовао последњи хабзбуршки цар Карло, под именом „Илирска краљевина”, као једну од средњоевропских држава у заједничкој католичкој конфедерацији. Уместо поздрава унитарној Југославији под српском православном династијом, уследио је захтев да се да пуна слобода „Хрватском католичком сениорату”, како се тада називала мрежа организација Католичке акције. Српски писац Јован Скерлић, пошто је био сведок погубном погрому Срба у Загребу 1902, кад је улична руља рушила пред собом све што је српско, написао је да ће будућа Југославија и заједничка држава Срба и Хрвата моћи да постоји само у условима општег, подједнаког и свеобухватног слабљења духа верске несношљивости - или неће постојати. За осам деценија постојања југословенске државе десило се управо оно што је задавало страх Јовану Скерлићу 1902. Све велике силе које су разарале и утицале на организовање југословенске државе искориштавале су верску нетолеранцију као своје основно оружје.

**Јован Скерлић, је био сведок погрома Срба у Загребу 1902.године**

ЗА СВЕ ТО ВРЕМЕ Католичка црква је желела да стабилизује границу свог поимања Европе на реци Дрини. У Првом светском рату, хабзбуршким властима није пошло за руком да етнички очисте Србе из долине реке Дрине. Велики геноцид 1941-1945. такође је промашио у том задатку, а етничка чишћења из Хрватске, Косова и Метохије и делова Босне и Херцеговине створила су границе које не изгледају трајне и уверљиве. Процес чишћења Срба са подручја западно од реке Дрине остаје питање наредних деценија. Све западне силе које су рушиле намеравану и упостављену југословенску државу, после 1878. имале су као главног балканског савезника хрватску Католичку цркву.

У томе је југословенски комунизам покушао да направи историјски заокрет, па је под теретом прихватања тог мотива као свог историјског циља сишао са позорнице историје и пропао. Остаје питање да ли је југословенски комунизам заиста био атеистички покрет, како се у почетку сам идентификовао? Један посланик француског парламента почетком XX века сам себе је идентификовао као католичког атеисту („Ја сам атеиста, али католички“).

Југословенско атеистичко искуство 1945-1992. показало је да се човек може потпуно ослободити само туђе религије. У једној анализи, коју су 1961. сачинили стручњаци југословенске Комунистичке партије по налогу Централног комитета, установљено је да је због религиозности из чланства странке избацивано просечно 2.400 чланова годишње, највише у католичким деловима земље.

* * * * * * * * * * * *

Религија као фактор етничке припадности на Балкану

ПОЈАМ РЕЛИГИОЗНОСТИ има више различитих обележја. Само једно од њих садржи убеђење да постоји Бог. Поред тога, постоји ритуална религиозност која се огледа у јавном обележавању припадности цркви, тако што ће се појединац појављивати у храму за молитву и обреде. Религија је и оно што сама реч значи: веза која групе становника повезује у једну заједницу. Атеизам погађа, углавном, прво обележје, односно интимно убеђење да постоји
Бог, затим ритуалну побожност на јавним местима, док је осећање повезаности у једну груду атеистичким духом нерањиво. Религија јесте фактор изградње етничке припадности, на Балкану је она једина традиција која је на том простору старија од народа који га насељава. За цркве најпогубнији атеизам долазио је из западних друштава, где је атеистичка плима поколебала и уништила старе облике морала, сексуалне суздржаности, брака.

Католичка црква је у целом овом раздобљу од 1918. до 1992. била везана за једну од две светске велике силе које су тежиле доминацији на глобусу. Од 1922. за њу је карактеристичан „филофашизам“, а после 1945. полако га замењује „филоамериканизам“. У оба случаја Католичка црква је у друштвима која су била противна овим светским силама вршила функцију унутрашњег рушитеља стабилности и државне структуре.

Као и у француској Трећој републици, у југословенским државама од 1918. до 1992.

**Јосип Броз са хрватским католичким бискупима непосредно после рата**

Католичка црква је успела да изгради своје унутрашње цивилно друштво, једну мрежу унутрашњих организација које католичког верника увек држе изолованог од успостављене демократске државе и управља њиме. У поменутој анализи („Политички и идејни проблеми у вези са религијом“) вођства југословенских комуниста 1961. каже се да је католичка заједница прва међу другим верским заједницама у броју штампарија, издавања листова и књига. „За католичке школе карактеристичан је веома висок степен изолације ученика од спољног света и додира са друштвеним збивањима у земљи. Њима се најчешће онемогућава излазак, а уколико се дозвољава, онда се обавља групно, како би се имала пуна контрола кретања и понашања ученика.

ПОСЕТЕ СУ ДОЗВОЉЕНЕ само најближим рођацима, а разговори с њима обављају се у присуству наставника. Писма ученика се строго цензуришу. Читање штампе и слушање радија се онемогућава, а такође и читање савремене литературе. Међутим, омогућава се добијање стране антикомунистичке литературе и штампе... Све то утиче да се у овим школама формирају млади људи у духу фанатизма, националне нетрпељивости и ускогрудости.“

Према броју верника, Католичка црква је имала највећи број свештеника. Најбројније свештенство, према броју верника, као и увек у свим земљама имала је муслиманска заједница. До 1941. муслимани у југословенској држави имали су 2.200 имама и преко 2.000 џамија. У 1960. је било 2.003 имама и 1.780. џамија. Између 1970. и 1990. гради се 20 џамија годишње у држави, у Турској 4 дневно. Православна црква је до 1941. имала 3.148 свештеника, 27 епископа, више од 500 великих црквених функционера и 3.500 цркава. У 1960. иста заједница је имала 1.850 свештеника, 293 монаха и 552 монахиње. Имала је 2.500 цркава, 537 капела и 150 манастира. Католичка црква је 1939. имала 3.109 свештеника, монаха 1.310 и монахиња 7.113, затим 4.467 цркава, 3.109 капела и 379 манастира. Она је једина настојала да сачува раније тековине и да их постепено повећава, на свим местима где су раније била запуштена.

Ови бројеви који су изоловани, сами за себе, мртви и досадни, ипак су рендгенска слика стања у држави у којој су друштвене елите, а највише интелигенција, покушавале да створе неку мултирелигиозну заједницу у хармоничном друштвеном и политичком односу, па су и у случају југословенског демократског унитаризма и атеистичког федерализма ту историјску битку изгубиле. Религиозна нетолеранција је остала основни фактор који је преживео све епохе и разлике у идеологији.

* * * * * * * * * * * *

Претварање свештеника од духовног у социјалног водитеља

НА ОСНОВУ СВЕГА изложеног ипак се закључује да последице не сачињавају грех обичних верника. Оне у првобитни грех ватиканског средишта Католичке цркве, која је стварала политичке савезе са великим светским силама и са њима покушавала да учествује у контроли глобуса. Без удараца, најпре нацистичке Немачке, а затим глобалистичких Сједињених Америчких Држава, југословенска заједница би и 1941, а још више 1992, била у стању да превазиђе своје унутрашње разлике и очува заједничку државу. Рушење менталитета јединства југословенских грађана није израз њиховог свађалачког националног карактера, него је дошло споља, као наметнуто насиље.

Модерну кризу религиозности је најлакше савлађивала католичка верска заједница. Пре атеизације, после 1945. она је била излагана опасностима конверзије у православну веру, а од 1917. у новостворену „Хрватску старокатоличку цркву“, која је настала у Далмацији и почела се ширити нарочито у Војводини. Као одговор на те изазове, црква је прошла строги испит модернизације по узорима на европске католичке заједнице. Она се састојала у претварању свештеника од духовног водитеља у социјалног водитеља верника. У исто време је смањиван број свештеника и предузимано боље и перманентно њихово школовање. Свештеник је постајао писац, руководилац световних спортских, културних, туристичких друштава.

У условима одоцнелог процеса кроатизације католика Далмације, Славоније, Босне и Војводине, код њих се жилаво одржавала и свест о блискости и истоветности са српским православљем. У Далмацији се још памти да су напустили православље бежањем са турског простора у XVI и XVII веку. Још 1865. Анте Кузманић је писао да „једна страна у нас од старине непрестанце показује љубав к својој народности, и дилом (на делу) је показује. То су Далматинци вире грчкоисточне. Они су јекавци. Ја им то својство не замирам, него нашим икавцима замирам што се дају заносити са оним језиком”.

**Православна црква Ћирила и Методија на Вису срушена је 1963. године**

ПРЕЛАЗАК НА ПРАВОСЛАВЉЕ, највише из политичких разлога отпора италијанизацији становништва, често је бележен по новинама. Крајем 1880. задарски „Српски листа“ бележи да омладина виче, у једном селу на Брачу, „Српска народност, наша је народност”.

На неким лађама, уз обавезни државни аустроугарски „вије се и наш народни српски посвећени стијег”. У мају 1890. католички бискуп је у Сплиту обуставио глагољашку службу божију, па су новине писале да ће неки и ту, као у случају 11 верника у Ријеци, прећи на православље. Сељаци у истарским селима Рицмањ и Лог су 1903. прелазили у православље, јер „сви њихови напори да добију словенски језик у цркви остадоше без успеха”. Католици Подгоре и села Сукошана код Задра су 1904. запретили бискупу да ће „на најмирнији начин прећи из католичке, у свету народну православну веру, а тиме ћемо учинити и највиши пијетет, према правичности и оним свецима, који у рају штите Словенство“.

Ово се наставило после победе фашизма у Италији, што је остварено са лакоћом, највише због потпуне подршке Католичке цркве. У Сплиту је 1932. објављена брошура Virgilans: Papa Pije XI ргоti Slavenima. Од Латеранског споразума фашизма са црквом 1929. отворено се подржава гоњење словенског становништва, па их се око сто хиљада преселило у Југославију. Бискуп у Ријеци је постављен због италијанизације, а у 13 манастира су доведени италијански калуђери, који вернику кажу рагli italiano , non capisco lingue straniere. Због тога свештеници по Далмацији у цркви неће да хвале папу. „Буде ли то расположење потрајало још пар година, окренут ће хрватски и словенски народ у Италији папинству хрбат и дозрети по свема за црквени раскол “.

* * * * * * * * * * * *

Пресађивања идеја Римске курије на Хрвате

ПРАВОСЛАВНИ ДУХ је оживео највише у урбаним срединама далматинских градова и нарочито на острвима. На Вису је 1925. стотину сељачких породица прешло на православље. Према студији „Срби у Хрватској. Насељавање, број и територијални размештај“, коју је објавио београдски Географски факултет 1993, то је изазивало отпор Ватикана и Католичке цркве у Југославији, али су чланови новостворене православне општине писали да „народ стоји као тврда стијена и не попушта у живом покрету своме“. Уз помоћ добротворних прилога у Југославији и вероватно верника из Сједињених Америчких Држава, 1933. су подигли лепу цркву Ћирила и Методија у самом граду Вису.

Нове православне, као и старокатоличке цркве гоњене су и од италијанских власти после окупације 1941, а укидане су по капитулацији Италије 1943. После 1945. на Вису су се поново вратили православљу и нису дозвољавали да се поруши православна црква у граду како су хрватске власти захтевале. Патријарх Герман је одбио да за то да сагласност, јер „српски патријарх може давати одобрење само за подизање хришћанских цркава, а не за њихово рушење”. Ипак је црква срушена 1963. и земљиште претворено у паркиралиште, уз сагласност шибенског владике да се у замену да финансијска одштета и дозволи обнова православне цркве у Книну. Верници су у писму Светом синоду захтевали да се црква не руши, јер су прешли на православље да докажу да Вис није италијански.

Религиозну нетолеранцију као ендемску болест југословенске заједнице и у њеном демократском, као и атеистичком времену, није могао да ублажи неки надмоћнији фактор државног јединства. […]

**Бискуп Антун Махнич је идеје Ватикана пресађивао на хрватско тло**

ПРОЦЕС КРОАТИЗАЦИЈЕ католика је добио велики замах након стварања заједничке државе са Србима 1918. Поред тријумфа демократије и проглашења општег бирачког права са политичким странкама које први пут у историји постају масовне, овде треба узети у обзир и програмско деловање Католичке цркве да католичке вернике преодгоји у хрватској националној свести. Период од 1918. до 1929. је период који историчари католичког политичког покрета називају „раздобље Махничевог радикализма”, названо тако по бискупу острва Крка Махничу. Био је први који је идеје Римске курије пресађивао на хрватско историјско тло, савет из Ватикана, још пре 1918, да католици стварају политичке странке по моделу аустријске католичке партије Volksverein имао је за последицу да је Махнич покренуо „Хрватски народни савез“, а одмах затим „Хрватску пучку странку”, по узору на Популистичку странку у Италији, Процветале су омладинске, школске и дечје организације („Лачки савез“, „Млади јунаци“). Како су те организације радиле на кроатизацији католика показује казивање Бонифација Перовића 1976, у историји католичког покрета и личних успомена у томе. Најпре је деловао у дубровачким ђачким дружинама. Он вели да је тада у дубровачким школама „било само три ,или четири ученика који су себе отворено називали Хрватима. Сви остали су се опредељивали као Југославени“. Већ четири године после формирања Ђачког савеза више није било „романтичарског југославенства”. Он вели да у католичку организацију није примао ученике који су показивали југословенски идентитет, али су састанци, празници и црквене процесије учиниле да је већина постала хрватска национална омладина. Код обичног народа, посебно сељака, кроатизација је ишла још брже.

* * * * * * * * * * *

КАТОЛИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ УТАПАЈУ СЕ У УСТАШКИ ПОКРЕТ: Ватикан главна подлога за изградњу Хрватске националне свести

ГЛАВНА идеолошка и политичка снага процеса кроатизовања сељака и њихове политике конверзије од католика у Хрвате је вршила, више од сељачке странке браће Радић, Католичка црква, Као свој главни задатак сматрала је сопствено модернизовање. То је, практично, значило да је настојала да васпита своје свештенике у новом духу, да се ослобађа великог броја нешколованих свештеника, али да, у сразмери губитка броја у народу, повећа њихов утицај на тај народ. Преведено на језик историјске науке, то је значило да је црква убрзано почела свој покрет Католичке акције да претвара у масовну појаву и њиме обухвати цело становништво. До проглашења диктатуре краља Александра 1912, Католичка акција је била подељена и у правом смислу није одговарала установљеним стандардима да свештеници морају да у њој буду водећа снага. Иако на челу покрета стоји римски папа, све послове организације и вођења врши једна централна хунта, са генералним секретаром. До 1929, на југословенском простору, овај лаички део Католичке акције веома је истакнут, на штету редовних свештеника и бискупа. Постојало је једно крило које се организује под називом Домагој, са фрањевачким калуђерима као главним политичким кадром. Лаичко вођство називају, према аустријској традицији још пре 1914, Сениоратом. Друго крило је разбијено у више струја и организација. Све чешће је водећи идеолог Католичке акције био Јохан Мерц, који се сада без изузетка спомиње са кроатизованим именом Иван иза чега се не види порекло и дечачко доба. Школовање је завршио у Паризу и најпре се истакао радом у католичкој омладини, посебно посетама Риму, где је од 1922. постојала организована католичка држава на делу. Насупрот југословенски оријентисаном „Соколу”, у оквиру кога се развијала цела омладинска и спортска активност Југославије, Католичка црква развија свој „Орао“.

**Јохан Мерц је Католичку акцију претворио у покрет крижара и крижарица**

ПОСЛЕ ПРОГЛАШЕЊА диктатуре, Иван Мерц претвара и ту организацију у широк покрет крижара и крижарица, како су се звале његове мушке и женске секције, Љубодраг Димић и Никола Жутић, у својој историји католичког клерикализма тога доба (1992), цитирају Посланицу католичког епископата од 5. маја 1921:

„Кршћански родитељи! Стога се нећете чудити нама бискупима, вашим пастирима, што смо подигли свој просвјед и глас, кадо смо чули да се озбиљно намјеравало одгајати вашу дјецу не у духу Исусову, већ у духу соколском... Ако хоћете да се ваши младићи и ваше дјевојке одметну од Бога, од Исуса, од Богородице, од Цркве, од кршћанског живота, од истине, од блажене вјечности, онда допустите вашим момцима у Соколе, а своје дјевојке у Соколице“.

**Краљ Алекандра је био приморан да прогласи диктатуру 1929. године**

И пре тога се стално истицало да је задатак бројних католичких организација „да одгаја и буди здраву хрватску свијест“. После папске енциклике „О божанском васпитању омладине” крајем 1929, католички епископат Југославије објављује један Меморандум у новембру 1932, као и посланицу против „Сокола“, наредне године. То је време када је Ватикан извршио реформу целе Католичке акције, приликом обележавања четрдесет година од посланице „Рерум новарум” У италијанској фашистичкој држави, црква је правила уступак световним властима у свим областима јавног живота, али ће још задржавати контролу над неким културним и социјалним установама, као што су посебни католички синдикати, Већина министара у влади Петра Живковића била је против дозволе за рад Друштва крижара, али је због жеље да се избегне отворени сукоб са свемоћном црквом ипак то друштво остварено.

* * * * * * * * * * * *

Фронт за разарање заједничке југословенске државе

КАО И НЕКЕ ДРУГЕ католичке друштвене организације, Покрет крижара и крижарица била је једна парамилитаристичка организација. У историји града Петриње (1993) Ивица Голец је приказао делатност „Крижарског братства“ у вароши од 1932. и улоге коју су одиграли у припремама стварања независне државе. Предводник је месни жупник. Имају своје знакове и одела, која су код чланова „тамноплаве боје у кроју народне сурке, кошуља из народног платна, капа ниска округла из црног сукна са тјеменом из црвеног сукна са крижарским знаком, појас од плетенца, са друштвеним знаком и врпцом“. Потпредседник крижара је 1941. писао правила усташког покрета, у који се цело братство утопило.

Немогуће је тачно набројати колико је било разних друштава која су улазила у оквир Католичке акције, а посебно је тешко навести број чланова. У загребачкој надбискупији 1939. била је 21 организација, од којих су само мушки крижари имали 16.350 чланова док је женских било. 7.821. Лаичко организовање под вођством цркве обухватало је све професије и све социјалне сталеже. Могло би се закључити да је окупљано целокупно одрасло становништво, сем дела интелектуалаца по градовима. Та друштва су под једном куполом Католичке акције, која има своју идеологију осуде безбожног капитализма, са врло јасном антијеврејском подлогом, као и комунизма. Непријатељство према Јеврејима је на основама верске нетолеранције, па за разлику од расистичке идеологије ту идеологију називају антијудаизмом, а не антисемитизмом. Љубодраг Димић и Никола Жутић кажу да је Католичка црква „успела да се католичком становништву Краљевине наметне као најзначајнији фактор и у тренутку када је политички живот почео да оживљава задржи челну позицију сваког отпора режиму, идеологији југословенства, држави“. До 1936. није пошло заруком да се направи политички заокрет ка радикалном хрватском национализму.

**Крижарице и крижари у Славноском Броду 1935. године**

КАТОЛИЧКА АКЦИЈА је била главна подлога изградње хрватске националне свести међу својим верницима, где је била историјски задоцнела - Далмацији, Босни и Херцеговини, Славонији и делимично Војводини. Хрвоје Матковић, у апологетској историји Независне Државе Хрватске (1994), истакао је улогу коју је тај покрет (посебно Домагој и Крижари) одиграо у њеном стварању. Након проглашења диктатуре 1929. део ранијих вођа Хрватске странке права, на првом месту др Анте Павелић, емигрирају и најпре у Мађарској, па затим у Италији, стварају овај покрет за разарање југословенске државе. Још пре диктатуре 1929. Павелић је створио организацију „Хрватски домобран”. Сматрали су то својом верзијом револуције, па га стога и називали усташким покретом. У његовим „Начелима” из 1933. речено је да је река Дрина граница будуће хрватске државе, „као граница двају свјетова, западног и источног“. Прву оружану акцију су извели нападом на једну жандармеријску станицу код Госпића7. септембра 1932. године. Британски Доњи дом је осуђивао поступке југословенске владе према хрватском отпору, иако је он све више добијао терористички карактер. Викам Стид јеу загребачком „Обзору“ објавио отворено писмо краљу Александру.

Као одговор на организовање једног Свесловенског соколског слета у Београду, Католичка црква је у Загребу одржала свој Еухаристички конгрес од 14. до 17. августа 1930. У свим службеним документима тога конгреса је врло јасно истицано да Црква остаје вођство католичког становништва. Загребачки надбискуп Бауер је истицао у првом говору да „није Исус Крист само наш спаситељ, Он је и наш Краљ, па треба да му се као краљу клањамо“.

Виктор Новак је у делу Magnum crimen (два изостављена поглавља објављена тек 2005) цитирао поруку Анте Павелића својим присталицама, с којом се учесници загребачког коногреса упознају, да ће „папински Рим ослободити римокатоличке Хрвате, од православних Срба“.

* * * * * * * * * * * *

Далмација подељена на присталице и противнике папе

БИСКУП МАХИНИЋ је поводом Еухаристичког конгреса у Загребу обновио своју ранију посланицу (31. августа 1930) о потреби да католички Хрвати, преко помоћи „Криста Краља“ приведу православне Србе црквеној унији. Хрватска старокатоличка црква је нападала сарадњу званичне цркве са италијанским фашизмом. Њихов лист „Старокатолик” је 1936. два пута осудио писање загребачких новина да је „папа вођа Хрвата“, Далмација се почела делити на присталице и противнике папе. Певало се „Наш папински барјак мора да се вије - а коме је криво нека се убије“. У основи се ту стварала подела која је 1941. завршавала у крви. Старокатолици су били једна врста протестантизма. Заједно са присталицама преласка у православље, конфронтирали су се са папским присталицама, а тиме убрзали процес који је после 1945. завршио потпуном кроатизацијом Далмације. Јачање папске контроле заједнице је подлога кроатизације.

У атмосфери кад је Католичка црква постајала главна установа која усмерава хрватски народ, морају се посматрати и све политичке промене у југословенској држави. После диктатуре 1929, још се некако до 1935. одржавала идеја југословенске унитарне заједнице.

Од тада све политичке странке прихватају реалност као ветроказ неопходних промена курса. Највећу промену је доживела Хрватска сељачка странка. Нешто мало пре него је постао загребачки надбискуп, Алојзије Степинац је 1936. тајно ујединио и темељито реформисао Католичку акцију. Назива је Чиста католичка акција, по једном заокрету који су радикални националисти у странци Хрватског хисторијског права под вођством Јосипа Франка учинили почетком XX века, стварањем Чисте странке права.

**Ванчо Михајлов и Анте Павелић су се ујединили у рушењу Југославије**

У МЕШАВИНИ СВОЈИХ успомена и историје хрватског католичког покрета, њен функционер Бонифације Перовић је (1976) навео само основне.податке о карактеру Чисте католичке акције, коју успоставља Степинац 1936. Основа је да се католички верници морају одвојити од Хрватске сељачке странке, која је водила политику тражења хрватске аутономије у југословенској федеративној држави и прихватити „револуционарни покрет“ др Анте Павелића, чији је циљ био рушење те државе и насилно стварање независне државе, по узору на европске фашистичке творевине тога времена. Историјска наука није разрадила историју овог заокрета у Католичкој цркви и његове узроке.[…]

Историчари су одвећ наглашавали негативну улогуХрватске сељачке странке и политичку недоследност њеног вође Влатка Мачека, као кривца за слом државе. Историјски извори, посебно италијанска дипломатска грађа, коју је службено објавила сама италијанска влада, у први план више истичу улогу бискупа, него челника сељачке странке у разарању државе и у сарадњи са фашистичким државама на југословенској граници. Тек ће у будућности бити извршен истраживачки дуг науке да прикаже трансформацију Католичке акције у Чисту католичку акцију, коју је 1936. извршио надбискуп Степинац. Сада се све заснива само на откривању сазнања да та преломна историјска чињеница постоји...Изненађење је да о томе није обавештен ни главни историчар католичког клерикализма Виктор Новак у капиталном делу Magnum сrimen (1948), иако зна мали детаљ да је Степинац преуредио огранак Католичке акције у Загребачкој надбискупији 12. априла 1936. Спомињани Бонифиције Перовић у својим успомена вели да су само неки старији Хрвати веровали у успех Сељачке странке у томе да се нагоди са Србима, а да је омладина била за радикалну акцију стварања независне државе. Тај покрет је, вели Перовић, одвезао националне циљеве од југословенских оквира и прикључио га „револуционарним плановима усташког вођства у Риму...[…]

* * * * * * * * * * * *

Крваве литије на улицама Београда због Конкордата

У ПОТРАЗИ ЗA НЕКОМ магичном формулом чвршћег ослонца у међународним односима Милан Стојадиновић је потписао Конкордат са Ватиканом 25. јуна 1935. Текст уговора је објављен годину дана касније. Скупштина га је најпре одбила, па тесном већином прихватила, није дошао пред Сенат и остао је нератификован. Стојадиновић је видео какву снагу та црква има над католицима у југословенској држави и мислио је да ће том ценом очувати државно јединство. Грдио је Српску цркву због недораслих и необразованих епископа, „а међу њима има и идиота“, бележи Јовановић Стоимировић. Конкордату се није супротстављала само Српска православна црква, него и цели образовани свет, обичан сељачки народ, Радикална странка је била против њега, као и југословенски масони, Патријарх Варнава је за Нову годину српску 1937. у Саборној цркви држао говор против конкордата: „Ми смо ослободили и уредили ову земљу да у њој будемо презрени и третирани без равноправности. Ми више нећемо да буде тако. Ми смо жртвовали све: заставу, грб... Ми тражимо равноправност. Иначе ћу ја положити главу своју за стадо своје“. Кад се ускоро разболео, народ је веровао да су га католици отровали, јер му је једна жена у Сремској Митровици пре тога дала чашу воде.

КОНКОРДАТ 1935. ЈЕ БИО више него уобичајени споразум Католичке цркве са појединим државама под тим именом. То је био покушај да се Католичкој цркви препусти васпитање католичке омладине, постављање верских наставника у школама, право ширење вере, законску обавезу родитеља да се деца у мешовитим браковима морају крстити у католичкој вери, а не родитељским споразумом. Идеолошкој и политичкој мрежи Католичке акције би се широм отварала врата. Протести православних верника су изазвали кризу у држави. Жандармерија је интервенисала против процесија верника, а по свим варошима су стално текле „крваве литије”. Земља се нашла на ивици грађанског рата, кад је у јулу 1937. ова криза досегла врхунац.

**Алојзије Степинац је 1936. тајно ујединио и темељито реформисао Католичку акцију**

Стојадиновић је конкордатом хтео да постигне изузетне политичке користи. Научна истраживања још се нису завршила приказом његових намера како да решава хрватско питање, Од 1936. црква је, оснивањем у Хрватској Чисте католичке акције, уз напуштање Хрватске сељачке странке и њене политике решавања хрватског иационалног питања и давања подршке „револуционарном начину‘‘ усташког покрета, почела изнутра да разара југословенску државу. Стојадиновић је у новембру 1936. веровао да принц Павле неће водити преговоре са Мачеком - „можда неће бити ни вођени са Мачеком, него с другим.

Углавном, преговоре ће водити ЈРЗ када се сврше општински избори“, забележио је Јовановић Стоимировић тај разговор у дневнику. Говорило се да он жели да „ампутира Хрватску уз сагласност Ватикана и Италије. Ова истраживања нису узимана у обзир до сада.

Можда је тиме остао неоткривен један кључ, који је могао југословенску кризу боље да решава.

Не би требало сумњати у чињеницу да је Стојадиновић мислио да ће преговоре водити у Риму, не обавезно с Хрватском сељачком странком, него са усташким вођама, које су подржавали и фашистичка влада и римски папа. У том смислу, и податак да се споразумео са италијанском владом да се у Хрватску врати 260 усташа, треба гледати у новом светлу.

**Жандармерија се крваво обрачунала са свештеницима због Конкордата**

Какав би споразум са њима могао бити постигнут, то је тешко рећи. Њихов идеолошки завет да су браниоци целе западне цивилизације на реци Дрини, није код свих њихових вођа увек узиман у обзир. Младен Лорковић, један од повратника из усташког егзила, у делу о земљи и народу Хрвата 1939, говори о неопходности да се хрватским становништвом мора ојачати залеђе Дубровника и долина Неретве. Часопис католичке цркве „Хрватска смотра“ је пред рат писао о неопходности да се колонизацијом и политиком поправи историјска аномалија да 50 километара територије између Далмације и Хрватске насељавају православни Срби.

Ипак је прилично смело закључити да је Стојадиновић мислио да ће и без Хрватске сељачке странке моћи да решава хрватско питање. Док се та „органска аномалија” не исправи, „никада се неће кичма хрватског организма чврсто усправити и коначно стати на властите ноге“.

* * * * * * * * * * *

РЕГАН И ВОЈТИЛА - НАЈВЕЋИ ТАЈНИ САВЕЗ СВИХ ВРЕМЕНА: Растурање Југославије под покровитељством Католичке цркве и Немачке

НА ТАЈНОМ састанку папе Војтиле и америчког председника Регана, у папској приватној библиотеци у Вартикану, 7. јуна 1982, склопљен је савез између Католичке цркве и америчке владе („Света алијанса“). Реганов саветник Ричард Ален назвао га је „највећим тајним савезом свих времена“. Тек ће будућа истраживања, рационалније рачуната вековима него деценијама, бити у стању да размрсе чворове утицаја западних земаља у еволуцији планова да ће неки истакнути дисидент заменити маршала Тита на кормилу државе иза 1980, до коначног убеђења да Југославија ни под католичким вођством западном свету не нуди велико добро и да је треба растурити. Прекретница је учињена у нејасној процедури стварања „Свете алијансе“, Ватикана и америчког председника Регана из 1982, а коначно 1984. Док је звезда католичке сецесије расла, контакти са српским дисидентима су попримали туристички карактер.

Без овог спољнополитичког притиска, Југославија би се ипак одржала. Водећи људи хрватског народа, као Јосип Броз, Мирослав Крлежа, друкчије би се понашали у часовима слома те државе. Као Влатко Мачек пре 1941. они су били противници заједничке државе са Србима. У часовима опасности Тито би извршио државни удар. Крлежа је и сам помињао могућност да би војска могла да спасе југословенско јединство. Маршал Тито сноси моралну одговорност за слом југословенске заједнице, државе коју је сам створио.

Неспособан за велике визије будућности, генијалан у краткорочним импровизацијама и изигравањима пријатеља и непријатеља, постао је заробљеник сопствених омашки. Увек је постајао свестан њихових негативних последица, за кратко време пошто их учини. Остао је „велики човек без дела“, како га је оценио песник Матија Бећковић. Велики човек, као што су били велики оперски певачи пре проналаска грамофона. Најзначајнија импровизација коју је у животу остварио било је резање гране на којој је сам седео. Ипак је иза њега остала нада обичног југословенског човека да се Југославија, поред религиозне нетолеранције од које је престала да постоји по други пут у историји, разумним поступцима великих људи могла одржавати и одржати. […]

**Роналд Реган и његова супруга са папом Јованом Павлом II у Ватикану, Рим, 7. јун 1982.**

ОД 1982. СЈЕДИЊЕЊЕ ДРЖАВЕ почињу активно да раде на одвајању појединих социјалистичких држава од Совјетског Савеза. У том погледу, амерички Савет за националну безбедност почео је од 2. септембра 1982. да се активно меша у унутрашњу политику свих социјалистичких земаља. Према Југославији је таква одлука донета 14. марта 1984. Америчка влада је Југославију сматрала својом савезничком земљом, једнако као Аустрију и Шведску. Подржавала је њен интегритет, али у исто време и еволуцију ка увођењу вишепартијског система. „Национална задужбина за демократију“ је формирана 1982. са скромним буџетом од 30 милиона долара. Пет милиона је дато пољским синдикатима који су изазвали кризу у држави. Методе унутрашњег дестабилизовања пеле су се по летвици усавршавања све више.

У савезу са Ватиканом, Сједињене Државе су сматрале да је њихов главни савезник у Европи Немачка, а не Британија. Под вођством две конзервативне партије Хришћанских демократа и Хришћанских социјалиста, они су са више енергије почели да се мешају у југословенске унутрашње прилике. У кризи око покушаја ЦК СК Србије да промени неповољан статус покрајине и донесе уставне амандмане о смањењу независности покрајине, западне државе су стајале на супротној страни. А онда 1986. на чело комунистичке партије Србије и Словеније долазе Слободан Милошевић и Милан Кучан.

* * * * * * * * * * * *

План за стварање хрватске државе до Дрине

ОД 1961. ДО 1981. СА КОСОВА се иселило 42,2% српског и 63,3% црногорски декларисаног становништва. Федералне власти у Београду су изгубиле могућност посредовања у нарастајућем сукобу република...У новембру 1986. студенти универзитета у Љубљани су објавили петиције, од којих је једна захтевала промену служења војног рока. Друга се односила на „штафету младости“… Од 1988. та се штафета заборавља.

Од 1987. говором у Косову Пољу, 23. априла, звезда Слободана Милошевића у Србији расте.

Успон Милошевића је дошао као природна реакција да српски комунисти нису имали свога урачунљивог представника у уском кругу око Тита. Тек са Милошевићем се прекорачује граница између затворених кабинета и тражи подршка народа. Демонстрације по улицама српских градова могу окупити до милион људи. То „дешавање народа“ дошло је у зао час, када су западне земље подржавале само оне покрете који су тежили увођењу вишепартијског система и напуштање комунизма...У јануару 1989. у Словенији различите политичке групе, делимично формиране и од повратника из иностранства, доносе одлуку о увођењу вишепартијског система. Словеначки ЦК СК подржава албанску страну у сукобу са властима у Београду да уставним амандманом врати покрајине на онај положај пре устава из 1974.

**Јосип Броз са папом Јованом Павлом II у Ватикану 1971. године**

За све време ове кризе немачка обавештајна служба, како је то описао Ерих Шмит-Еснбом у својој књизи, одржавала је тајне састанке са свим опозиционим лидерима Словеније и Хрватске. Туђмана је тајно посетио у Казненом заводу Градишка представник немачке савезне обавештајне службе Клаус Дернер. Јавно се даје подршка вођама католичке омладине у Загребу, Ивану Чичку и Дражену Будиши. До почетка 1989. и у Хрватској је стварана група од политичких истомишљеника и повратника из иностранства, што је довело до формирања политичких странака. Водећа национална странка, Хрватска демократска заједница, формирана је на тајном скупу у једној викендици у Пљешевици, 19. јануара 1989. Већ тада се означавају и главне црте политичког програма у смислу стварања независне хрватске државе до реке Дрине... Пододбори странке су се муњевито проширили по Хрватској и Босни. У Книну је створен 1. марта 1990.

У СЛОВЕНИЈИ СУ 27. септембра 1989. прогласили уставне одредбе о праву на самоопредељење. Словеначки делегати су 4. фебруара 1990. напустили заједнички конгрес Савеза комуниста Југославије и тиме га уништили. Референдумом су 23. децембра 1990. усвојили право на независну државу и прогласили је 30. децембра. У Хрватској је то урађено 21. децембра 1991.

Комунисти Босне и Херцеговине су ужурбано радили да не заостану из ове битке за разбијање југословенске заједнице. У јуну 1990. донели су два амандмана на устав из 1974. којима су укинули ранију одредбу да се делови републике двотрећинском вољом становника могу издвојити из републике и прикључити суседној републици. Босна и Херцеговина је проглашена недељивом државом у југословенској социјалистичкој заједници.

Већ је било касно за такве мере, јер је 27. марта 1990. била донета одлука да се на основу остатка покрета „Млади муслимани“ формира политичка странка. Странка демократске акције формирана је 26. маја 1990, са 120 општинских подружница. У странци је избио расцеп око питања одржавања југословенске државе. Вођа странке Алија Изетбеговић је изјавио пред 200.000 људи у Великој Кладуши, 16. септембра 1990, да ће и БиХ напустити Југославију, уколико то Хрватска одлучи. На то је један од оснивача странке, Маид Хаџиомерагић, напустио странку, под оправдањем да је то објава грађанског рата Србима.[…]

Ватикан, Немачка и Сједињене Државе су подржавале отцепљење Хрватске и Словеније из југословенске државе. Амерички државни секретар Џемс Бејкер објаснио је у априлу 2005. да је југословенском руководству саопштио 1991. да Сједињене Државе неће подржавати насилно мењање граница и насилно одвајање од заједничке државе. Оптужио је словеначко вођство што је прекршило обавезу да преговорима постигне сагласност о напуштању југословенске државе. Уместо преговора, употребили су силу и средином 1991. војнички запосели границу, па изазвали ратни сукоб са Југословенском армијом. Оптужио је словеначко вођство да пред историјом сноси одговорност за почетак грађанског рата.

* * * * * * * * * * * *

Западне обавештајне службе руководе немирима у Босни

АМЕРИЧКА ВЛАДА, у стварности, је битно придонела избијању грађанског рата у Југославији. Била је изложена притиску Ватикана и Немачке за признање независности Хрватској и Словенији. Влада је 5. марта 1990. донела одлуку о економским санкцијама против Југославије. Санкције су погађале само оне републике које нису спровеле демократске изборе, те су погодиле Србију и Црну Гору.

У мају 1990. немачки министар спољних послова Геншер подржао је отцепљење Хрватске.

Хрватске улице су узавреле, оружани обрачуни почели, а 5. маја 1991. хрватски националисти су напали касарну у Госпићу. Стицао се утисак да се у Хрватској обнавља фашизам који је 1945. био поражен. Кроз целу кризу југословенске државе су као последица, постале невидљиве унутрашње миграције у насеља са јачим становништвом исте вере.

То се највише осећало у подручју Хрватске насељеном Србима. У Книну је 1981. било 80% Срба. Тамо је 17. августа 1990. почела заштита српских насеља блокирањем путева („балван револуција“). У септембру 1994. папа Војтила је католичкој цркви у Книну поклонио звоно, годину дана пре етничког чишћења српског становништва са тог подручја.

Уместо верског смиривања, доливало се уље на ватру. Религиозни рат окончан 1945. у пуном замаху се обнављао. Америчке прљаве методе, као никад пре у историји, те грозоте су још увећале.

**Звезда Слободана Милошевића је засијала после говора у Косовом Пољу 23. априла 1987.**

Наоружавање народа по верском кључу је захватило и Босну и Херцеговину. Поред „Територијалне одбране“ стварају се и партијски војни одреди. Хрватска је у томе предњачила. Муслиманска Странка демократске акције је, образложењем Алије Изетбеговића из 1970. да се исламска држава ствара оружјем, формирала 31. марта 1991. „Патриотску лигу“. У војним списковима имали су армију од 120.000 људи, од тога 40.000 под оружјем. Требало би обратити пажњу на временску блискост стварања муслиманских и хрватских војних формација, јер се у то време по БиХ стварају хрватски кризни штабови. У јуну 1991. нова хрватска влада у Башком Пољу у Далмацији, надомак границе западне Херцеговине формирала је војну школу за обуку старешина у хрватским војним одредима суседне републике... Временски блиско наоружавање муслимана и католика у БиХ упућује да је нека трећа страна, западне обавештајне службе, тиме руководила. Срби у Босни и Херцеговини су 12. јуна 1990. последњи створили своју политичку партију Српску демократску странку.

У ПРОЦЕДУРИ ПРОГЛАШЕЊА хрватске државне независности, Срби су у Книнској Крајини 28. фебруара 1991. запретили да ће се, у случају проглашења независности без преговора, издвојити из Хрватске. Када је независна Хрватска проглашена без српског учешћа, чак и без посланика у хрватском Сабору, 19. маја 1991, након новог напада на касарну ЈНА у Госпићу, 2. јула 1991. Срби из Славоније су прогласили своју аутономију 16. августа.

У Босни и Херцеговини је грађански рат почео притиском аустријског министра спољних послова Алојза Мока да се растерети српска надмоћ у Хрватској. Муслиманска и хрватска партија су 29. фебруара 1992, противно свим правним прописима, без Срба организовале референдум о независности. Пре тога је амерички амбасадор Ворен Цимерман успео да онемогући покушаје Алије Изетбеговића да са Слободаном Милошевићем уговори опстанак федерације у крњем саставу. И у Босни и Херцеговини су Срби својим плебисцитом упозорили да ће се, у случају проглашења независне државе Босне и Херцеговине, одвојити од ње. Ипак је заједничким референдумом од 29. фебруара то урађено. Један од старешина одреда „Зелених беретки“, муслиманске парамилитаристичке организације, извршио је напад на српске сватове у Сарајеву и један српски калуђер је убијен, а један свештеник рањен. Сутрадан је Сарајево освануло са 20 српских барикада.
До краја марта, грађански рат у Босни и Херцеговини је узео пуни замах. Масовни покољи су се десили у Купресу, Сијековцу и Бијељини. Влада је 5. априла прогласила опсадно стање у републици, а Европска унија и Сједињене Државе су прогласиле независност Босне и Херцеговине. У том тренутку је она била „фантомска држава“, као што се шалио један историчар. Од седам чланова председништва, четворица муслимана и католика су били присутни. Три месеца парламент није имао кворум. На дан признања независности у влади није било никога да прими честитке. „Крње председништво“, под вођством Изетбеговића, прогласило је белу заставу и из незнања један српски грб за државне амблеме.

* * * * * * * * * * * *

Стварање новог светског поретка оружаним интервенцијама

ШЕФ КАБИНЕТА француског председника, Ибер Ведрин у књизи о тадашњој политици председника Митерана записао је да су земље Атлантског пакта, после рата против Ирака, закључиле да се оружаном интервенцијом може створити нови светски поредак. Срби су били први који су те циљеве оправдавали, вели Ведрин. У јавном мњењу Запада створио се утисак да је распад Југославије тријумф над комунизмом. Под вођством Немачке и уз охрабрења Ватикана хрватским католицима на штету православних Срба, створио се један општи међународни фронт против владе Југославије у Београду. Председник Митеран је у више наврата одвраћао немачког канцелара да обустави притисак против Срба, а јасно је видео да иза тога стоји Ватикан и католички кругови Немачке. Римски лист „Манифесто“ је 1999. објавио недемантовану вест да је папа одобрио Хрватској 40 милиона долара, као помоћ у грађанском рату за независност.

Последња европска држава која је прихватила разбијање Југословије била је Велика Британија. Она се опирала признању хрватске независности, јер од три неопходна услова за независност Хрватска није имала ниједан. У исто време, кад је Европска унија растурила Југославију признањем независности одметнутим републикама, Британија је одустала од свог становишта, у замену за посебан положај у Европској унији. Мора да су се у том тренутку кости генерала Михаиловића преврнуле у гробу, због предвиђања 1946. да ће британска влада урадити исто и са комунистичком Југославијом, што је урадила са краљевском пре тога. У западним државама се разбуктала отворена србофобија. Зацарила је у друштвима где је раније постојао тајни, или јавни антисемитизам.

**Џорџ Буш старији у Овалном кабинету Беле куће са премијером Антом Марковићем 13. октобар 1989.**

УМЕСТО ДА ПРОПАСТ југословенске заједнице прати отпор који постоји у међународном праву, дешавао се обратан процес - расуло Југославије је пратило напуштање међународних правних норми и њихово надомештање доктрином условљавања признања независним државама, по обавези да оне прихватају захтеве који им се поставе. Распад Југославије је постао модел за понашање према распадању федеративне совјетске државе.

Принцип савезне и много етничке заједнице се одбацује. Ричард Каплан образложио је у докторској дисертацији (2005) како је растурање југословенске федерације пратило напуштање старих норми међународног права. На првом месту се узима принцип да иза међународног права увек стоји сила. Од дванаест европских држава, шест су формиране од католичких политичких партија. Конвенција из Монтевидеа је 1933. прописивала да се независност новој држави не може одобрити ако та држава нема јединствен етнички териториј, ако има становништва друге етничке групе које полаже право на државност, да је способна да сама брине о спољној политици и оружаној одбрани....С друге стране, новопрокламована „конвенција о аутономији“ мањина у новим државама од 4. новембра 1991. је захтевала да аутономна мањина има право на своју културу, администрацију и војну снагу за заштиту (полицијске јединице). Једна међународна комисија под вођством француског правника Бадинтера је одлучила да Хрватска не испуњава услове за признање независности. На то је немачки канцелар Кол послао свог правног стручњака Кристијана Томашека у Загреб да на брзину поправи овакво стање. Признање независности је проглашено ван било каквог покрића у међународном праву.

* * * * * * * * * * *

МОСТОВИ ЗА РУШЕЊЕ БУДУЋНОСТИ СРБА: Религија постаје вододелница нација и разбијања кохезионог ткива Балкана

ГРАЂАНСКИ рат који се разбуктао у Југославији на истом простору на коме је вођен претходни из 1941-1945, имао је идентичан историјски циљ као онај раније - велике светске силе су, под вођством Сједињених Држава, подржале Католичку цркву да од Хрватске створи независну европску нацију. Фашизам до 1945. није успео да реши „органску аномалију“, коју је формулисао часопис католичке цркве у Хрватској „Хрватска смотра“ непосредно пред проглашење тадашње независне државе 1941. То је аномалија настала у историји, да су православни насељавали део хрватске територије, па је Хрватској остајало само 50 километара до етничке границе Словенаца. У исто време, захтевана је исправка и исте аномалије у долини реке Неретве, како би се заштитио Дубровник. Под притиском Сједињених Држава те „органске аномалије“ су у грађанском рату 1992-1995. решене.

Религија је постала вододелница нација и тиме окончала дуги историјски процес разарања кохезивног ткива Балканског полуострва. Створене су опресивне религиозне државе и то је проглашено победом демократије над насиљем прошлости. Уз америчку војну помоћ и прусуство савезника, Срби су у Хрватској етнички очишћени са простора „органске аномалије“, а у Босни и Херцеговини је то урађено са долином реке Неретве. У овоме остварењу историјских програма Католичке цркве, Сједињене Америчке Државе посебно сносе моралну одговорност пред историјом да су другим методама остварени циљеви, у којима су се хабзбуршки и нацистички војници показали безуспешним. Хрватска је поново постала бастион нетолеранције на Балкану.

**Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић су углавном спроводили упутства из Вашингтона**

До 1941. утицај Католичке цркве на националну политику и државу се испољава у припремању глобалне идеолошке подлоге за изградњу индустријских друштава, у притиску на бираче како ће се понашати на изборима, у политичком и социјалном дисциплиновању свих слојева друштва и група становништва. У објављеним стенограмима на седници председника Туђмана (2005) изнето је, 28. новембра 1995, да су католички бискупи Босне и Херцеговине предлагали хрватском вођству „да се оформи једна тајна трајна комисија, једна комисија као што је у Хрватској, по три члана из цивилне власти, по три из бискупија, који би се међусобно састајали, информисали, итд. и ништа више. У бити су прихватили сви ову политику“. Не зна се да је таква трајна комисија у историји Хрватске икада пре постојала.

СЛОМ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ федеративне државе 1992. за српски народ био је више него престанак постојања политичке организације коју је он створио и доживљавао као своју. Заједно са нестанком те државе, они су изгубили и јавно право да наставе своју прошлост.

**Папа Војтила је охрабрио Туђмана да има право да употреби сва средства да би увео правни поредак**

Сједињене Америчке Државе су остале једина светска сила која обликује будућност. За целу елиту која је водила америчку државу, српски народ је био подозрив. Најбољу оцену америчке политике према Србима формулисале су вође хрватског и муслиманског покрета Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, у сусрету 27. марта 1993. Муслиманска делегација се враћала из државне посете Сједињеним Државама и задржала се у Загребу ради усклађивања захтева америчке владе да Босна и Херцеговина мора бити независна држава, на подлози хрватског и муслиманског савеза. Према „Стенограмима о подјели Босне“, који су објављени 2005, Фрањо Туђман је сматрао да америчка политика води рачуна о Србима, због тога што су народ од десет милиона људи. Извукли су поуке из партизанског рата против Немачке 1941-1945, који су сматрали српским. Нису спремни да шаљу своје војнике против могућег српског отпора, јер су прорачунали да за то не би била довољна снага само од 100.000 војника, него пет пута више: „Они рачунају с нама и са Турском, као чињеницом за успостављање стабилног међународног поретка овдје. Али, води и политику задовољавања Срба“. Алија Изетбеговић је на том састанку, неколико дана после сусрета са водећим америчким људима, политику америчке владе формулисао у једној реченици:

„Све мостове порушити Србима за некакву будућност“.

* * * * * * * * * * * *

План за издвајање Војводине у посебан европски регион

РАСПАД СРПСКОГ етничког простора није престао рушењем југословенске државе 1992. Од фебруара 1994. Сједињене Државе преузеле су иницијативу за престанак грађанског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини. У наведеним „Стенограмима о подјели Босне“ (2005), у саветовањима хрватског председника Туђмана са вођством Хрвата из Босне и Херцеговине, има доста података који се могу уградити у општи мозаик стратешких интереса западних држава у овоме. На седници од 30. августа 1994, Туђман вели да „ми заправо не знамо шта Америка још хоће. Сасвим је сигурно да можда Америка хоће, ако се не може споразумети са Русима за зеленим столом, да муслимани и ми одрадимо Србе у западном дијелу“ Балкана. У свим тим разговорима непрестано се истиче да у тим стварима Ватикан игра кључну улогу. На седници од 13. фебруара 1994. Туђман обавештава да је „Америка дијелом и са Ватиканом усклађена“. Сам папа Војтила је у више наврата истицао да мора доћи до уједињења Хрвата и Муслимана, како би се направио добар баланс према Србима.

Полазио је од тога да је ислам главна опасност за хришћански свет, па Хрвати имају улогу да босанске муслимане држе и воде у западну цивилизацију.

ПРИЛИКОМ ПОСЕТЕ Загребу, у августу 1994, папа Војтила је саветовао споразумевање са Србима, али и охрабрио домаћина „да свака држава има право да употреби сва средства да би увела ред и правни поредак“.

ФОРМИРАЊЕ ХАШКОГ СУДА

ПРЕ ИЗБИЈАЊА грађанског рата у априлу 1992, западне државе су најавиле да ће бити донесена одлука Уједињених нација о једном међународном суду за кажњавање ратних злочина. Теоретски је најављен у једној књизи Теодора Рузвелта 1919, а ступио на снагу у мају 1993. резолуцијом Савета безбедности, без потврде Генералне скупштине Уједињених нација.

**Ричард Холбрук је био идеолог Хашког трибунала**

***********************************************************

Финансијску подлогу је дао банкар Џорџ Сорош, а његов главни идеолог Ричард Холбрук објаснио је пред америчким Конгресом априла 1995. да се очекивао грађански рат од 10 година, а Срби сматрани главним кривцима.

Слични су напори постојали да се и Војводина издвоји у посебни европски регион. На томе се почело радити још у децембру 1989. Ради се о „Еврорегиону“ у који улазе Војводина, три мађарске жупаније и четири румунска округа. То је територија од 77.000 квадратних километара и 5.200.000 становника. Једно „Друштво Југоисточне Европе“ из Минхена му је одредило задатак да буде „експериментално подручје нове интеграције“.

Историја грађанског рата 1992-1995. вођена је у оквиру америчког аксиома да српски народ не може обновити државу коју је стварао за два последња века, од револуције 1804, и да политички мора остати у исфрагментираном стању без вишег степена јединства. Сједињене Државе ће Србима угађати у свему, сем у праву на суверену националну државу и независност. Слично као са нацистичком окупацијом 1941, Срби 1992. нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана.

Због овог приоритетног америчког надзора, готово је немогуће, чак и у најгрубљим цртама, предвиђати будући развој. Сједињене Државе сваки свој ратни и политички подухват представљају као ослободилачку акцију против диктатуре и угњетавања мањина. Будућност гледамо кроз таму.

Препоручујемо

ТРАГОВИМА СРПСКИХ ПУТНИКА НА СТАЗАМА СВЕТЕ ЗЕМЉЕ: Места где се одвијала библијска драма

Друштво

0 5

ТРАГОВИМА СРПСКИХ ПУТНИКА НА СТАЗАМА СВЕТЕ ЗЕМЉЕ: Места где се одвијала библијска драма

22. 04. 2025. у 16:35

СУДАНИЈА БРАНКА ЋОПИЋА ИЗМЕЂУ ХУМОРА И ТРАГИЧНОГ: Четири деценије од одласка најпопуларнијег и најчитанијег Српског писца

Култура

0 6

СУДАНИЈА БРАНКА ЋОПИЋА ИЗМЕЂУ ХУМОРА И ТРАГИЧНОГ: Четири деценије од одласка најпопуларнијег и најчитанијег Српског писца

26. 03. 2025. у 17:38

ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

Друштво

0 0

ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

17. 03. 2025. у 17:00

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

Друштво

0 2

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

11. 03. 2025. у 06:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ЗАХАРОВА О УПОЗОРЕЊУ ВУЧИЋУ ЗБОГ ПОСЕТЕ МОСКВИ: Бандитизам и уцена, тако делују терористичке ћелије

Политика

14 18

ЗАХАРОВА О УПОЗОРЕЊУ ВУЧИЋУ ЗБОГ ПОСЕТЕ МОСКВИ: Бандитизам и уцена, тако делују терористичке ћелије

ПОРТПАРОЛКА руског Министарства спољних послова Марија Захарова данас је назвала упозорења Европске уније председнику Србије Александру Вучићу у вези његове посете Москви за Дан победе, "бандитизмом и уценом''.

30. 04. 2025. у 16:55

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир

Свет

1 15

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир

РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.

13. 04. 2025. у 15:34