СРПСКА МАТА ХАРИ СТРАДАЛА ОД РУКЕ ЧЕТНИКА Између мита и стварности - Како је Вера Пешић ушла у вртлог шпијунаже право из Сијаринске бање

СРПСКА Мата Хари, једна од најбољих шпијуна које је Србија имала, жена која је успела да слуди четири моћне обавештајне службе, била је специјални агент Краљевине Југославије, радила је за 6. одељење Гестапоа у Београду, поигравала се са Секцијом Д британске тајне службе у Југославији, француски обавештајци нису жалили пара да им уступи по неку информацију, у току рата постала је члан Централног комитета КПЈ, сарађивала је са Драгим Јовановићем, шефом Специјалне београдске полиције, руководила обавештајном мрежом разгранатом по целој територији ондашње Краљевине, написала "Српску читанку" и "Српски календар" и успут објавила двадесетак прича...

Вера Пешић, Фото "Википедија"

Све ово само је део наслова и тврдњи којима су принтани и електронски медији испратили појаву филма Недељка Ковачића "Вера" и истоимене тв серије о фаталној девојци, убитачне комбинације лепоте и памети, а која је све ово успела да оствари за само 25 година. И успут се тврди како је њено гесло било: "Живи брзо, умри млад и буди леп леш".

Али, то није све, за српску Мата Хари, Веру Пешић, рођену 1919. у Сијаринској бањи на падинама планине Гољак, даље се пише да је говорила шест језика, да је била толико заводљива да није било мушкарца који је могао да јој одоли, да се број њених љубавника тачно не зна, али да се зна да је од њих лако извлачила кључне информације које су одлучивале развој ратних операција у Србији. Да је сваког од њих користила и руководила разгранатом мрежом контаката и веза и да је била једна од најутицајнијих, али и најбоље обавештених особа у Југославији.

По тим тврдњама, у њену љубавничку мрежу уплели су се Карл Лотар Краус, гестаповски мајор, Јулијус Хан (шифрованог имена Цезар), резидент британске службе, Ришар Депере, шеф француских агената на овом нашем простору, Хајнц Тренчл, начелник одељења Абвера у немачком посланству, Танасије Динић, министар унутрашњих послова у Недићевој влади. На том списку Вериних информатора који су јој се поверавали у љубавним заграљајима је и генерал Паул Бадер, командант окупиране Србије. Наша јунакиња ће на крају завршити у наручју једног квислиншког пуковника Живојина Ђурића и четничког мајора Радоја Ђурића. Ако неком засмета што међу овом братијом, заслепљеном шармом сијаринске лепотице, нема бар неког комунисте или партизана, додаћемо Миливоја Перовића, новинара, адвоката и доктора наука, команданта Четврте српске бригаде и члана Окружног Народноослободилачког одбора за Јабланицу и Топлицу. Када је 7. априла 1945. формирана Народна влада Србије, именован је за првог министра индустрије и рударства.

Контакти и виђења са њим, по свему судећи, биће пресудни за њену злодуху судбину.

ВАСКРСЕЊЕ Вере Пешић међу Србима није почело ових месеци, инспирисано филмом и тв-серијом. Легенду о овој фаталној жени као великом обавештајцу почела је да шири српска четничка емиграција средином педесетих година прошлог века. Наводно је у Чикагу 1956. године објављен и њен дневник. Српску премијеру доживеће пре двадесетак година, када је Лесковчанин Никола Илић објавио њену романсирану биографију "Вера Пешић у вртлогу шпијунаже". Објашњавајући овај свој издавачки подухват Николић се позивао на грађу коју је сакупљао још од 1949. и да је покушао да укаже како је у Србији постојала агент Вера Пешић, која је за време окупације битно утицала на неке догађаје и судбину људи. Потом ће уследити бројни фељтони, новински написи, чак и једна историјска студија.

Међутим, та поплава текстова свешће се на препричавање поменуте књиге, у којој је он заобишао архивске изворе и трагове које је Вера оставила за собом, као и забележена сећања савременика. Тим пре што је Никола Илић био оперативни радник Удбе у лесковачком крају и био је у прилици да дође до њеног досијеа који се налази у Архиву Београда и који је комплетирала обавештајна служба после рата. У њему се налазе многобројна њена писма, копија дневника и изјаве људи који су током рата имали блиске односе са Вером. Препуштајући се машти, замутио је њену стварну улогу и створио мит у којем је тешко разлучити шта је истина, а шта лаж.

Тако од Николића и његових преписивача из београдске штампе, а делимично из актуелне филмске сторије, сазнајемо да Вера по кратком поступку уписује и завршава курс за обавештајце. У Бечу се упознаје са Адолфом Хитлером, а потом два пута одлази на специјалне курсеве најпре у Беч, па у Хамбург. По налогу немачке обавештајне службе путује у Токио, Рим, Париз, у Грчку, Турску и Бугарску и одатле доноси информације немачкој служби и Краусу, али и Французима, југословенској служби и комунистима. А у фебруару 1941. године одлази у специјалну мисију у Софију, заједно са Лотаром Краусом, оним главним агентом Гестапа, и Костом Пећанцем, на састанак са рајхсмаршалом Херманом Герингом, где Пећанац добија 200.000 рајхсмарака да се не бори против немачке војске.

Споменуту историјску студију о српској Мата Хари, под насловом "Досије о Вери Пешић или како не треба писати историју обавештајаца", написао је превејани "историјски лисац" Венцеслав Глишић који је, по свему судећи, једини прочитао досије контроверзне лепотице. У њему се налази Верин извештај из Скопља, из кога се види да је тамо послата да испита ситуацију у јеврејској заједници, којој је предстојала депортација и њен исказ да је по налогу немачке обавештајне службе путовала само у Солун и Скопље.

ОТКУД једна млада жена из дубоке провинције у "вртлогу шпијунаже"? Вера је рођена у браку Милана Пешића и Ангелине Анђе Радовић. Милош Радовић, Верин деда по мајци, био је судија Великог црногорског суда на Цетињу. Верин отац Милан био је својевремено срески начелник. Црногорка по мајци, лепог изгледа, ћерка среског начелника, интелигентна и уображена - није могла да иде утабаним ђачким животом. Са шеснаест година је напустила гимназију и удала се за полицијског писара из Лебана, дошљака из Београда, Мила Крчевинца, који је био знатно старији од ње. Писар је премештен из Лебана у Гњилане и развод је био неминован. Међутим, Вера се није развела, како је касније тврдила, из ових разлога, него зато што се заљубила у студента Миливоја Перовића, споменутог првог министра рударства у послератној влади Србије.

По распаду брака, Вера је одлучила 1938. године да се пресели у Београд и да у престоници оствари своју жудњу за слатким животом. Преко црногорских веза успела је да нађе посао продавачице у робној кући, али то није задовољило њене амбиције. У мају 1938. због развоја догађаја у Европи, Генералштаб Војске Краљевине Југославије формира Сервис тајне службе, на чије чело долази коњички мајор, доцније потпуковник Угљеша Поповић. У својој књизи "Десети по реду", насталој на основу реферисања новим властима о предратном обавештајном раду, Поповић пише:

"Једног децембарског дана 1938, начелник 2. обавештајног одељења пуковник Д. Стојановић довео је Веру (Пешић) у просторије за изузетне састанке и изјавио: Молим те саслушај ову моју рођаку и ако си у могућности укажи јој потребну помоћ. Прво питање упућено Вери гласило је: Где је ствар запела и шта могу да урадим за вас? Вера је сва усплахирена одговорила: Имам неку фикс-идеју, која ме стално прогања и тера на помисао да се посветим раду у обавештајној служби!"

Поповић је позвао шефа британске тајне службе и саопштио му да има једну изванредну младу девојку која је вољна да се бави обавештајним радом а да он тренутно нема времена ни средстава да се упушта у такав подухват. Предлог је одмах прихваћен. После извршених формалности Вера је постала и званични члан британске тајне службе.

Али, не лежи враже, ускоро се у зграду у којој је Вера становала, у Балканској 16, уселио извесни Карл Краус, инжењер хемије, судетски Немац, запослен у немачком саобраћајном бироу, а заправо СС-мајор и главни опуномоћеник управе РСХА за Југославију. Сада наступа преломни моменат у Верином животу. У њеној глави заметнула се мисао да треба да мења послодавца. Краус као добар психолог користи Веру за укључење у немачку тајну службу без икакве припреме у погледу технике и тактике рада. Британска тајна служба сазнавши за овај преокрет "ћудљиве Вере" предузима све да пристане да буде двојни агент, ради за британску и немачку тајну службу. Вера није пристала и категорички је одбила све понуде.

После Краусове прекоманде за Француску, у децембру 1941, Вера почиње да ради у пропагандном одељењу и одмах је ангажована на припреми антимасонске и антикомунистичке изложбе, на издавању српског календара и српске читанке. С пролећа 1942. године Вера се вратила у завичај, али није прекидала везе са сарадницима из Гестапоа, пре свих са мајором Рексајзеном, (шефом Одсека 3 Гестапоа у Београду), коме је слала извештаје о политичкој ситуацији у Србији, пре свега о односима у јужном региону.

Истовремено је преко Миливоја Перовића успоставила сарадњу са партизанским јединицама. Редовно се виђала са Миливојем, његовим братом Мирком Перовићем и Светозаром Крстићем, комесаром лесковачког батаљона Првог јужноморавског одреда. Поред информација достављала им је и неопходан материјал за њихове јединице. Успостављала је везу између њих и Живојина Ђурића, који је био командант Српске државне страже у Лесковцу.

Због сарадње са комунистима, 11. септембра 1943, заробили су је четници и спровели у штаб мајора Ђурића, у копаоничкој шуми на Локвицама. Већ прве ноћи мајор Ђурић је саопштио британској мисији "да је ухватио Веру, великог агента Гестапоа и љубавницу генерала Бадера". Одмах је спремљена депеша за Врховну команду Драже Михаиловића, а извештен је и Каиро, где су се налазили краљ и влада. Занимљиво је да су новине у Америци објавиле ову сензационалну вест.

Изведена је пред Преки ратни суд Драже Михиловића, због комунистичке активности и сарадње са Гестапом и осуђена на смрт. Када је саслушање завршено, послата је депеша Врховној команди, одакле је 4. октобра стигао одговор следећег садржаја: "Госпођу Веру Пешић склонити на сигурно место до свршетка рата, када ће одговарати пред судом. Како се претпоставља да иста располаже врло важним подацима о личностима и догађајима обезбедити њено место боравка."

Мајор Ђурић је Веру сместио у село Равна Бања, неколико километара удаљено од Сијаринске бање. Кућа у којој је боравила налазила се под стражом. Међутим, средином маја његови четници су се побунили што се не извршава смртна казна над сарадницом Гестапа. Вера и њена мајка Анђа наводно су покушале да беже, али су ухваћене 18. маја и у 11 сати стрељане, по наређењу мајора Јована Стевановића. Илић је у својој књизи записао да су јој последње речи биле: "Немојте лице да ми нагрдите - гађајте ме у груди". По другој верзији рекла је: "Касно ме стрељате, ја сам свој посао обавила!"

ШТА ЈЕ КРИО ВЕРИН ДНЕВНИК

ПОСЛЕ Верине смрти Гестапо се интересовао за њену заоставштину, за разне врсте докумената и посебно за дневник. У белешци од 27. маја пише: "После убиства Вере Пешић од покрета Драже Михаиловића у њеном стану су пронађена бројна писма из којих се јасно види њена сарадња са комунистима. Доказни пример је фотографија др Миливоја Перовића комунистичког вође у Пустој Реци." Последње интересовање за Веру Пешић Гестапо је показао у јуну 1944. Централа из Београда обавестила је 16. јуна испоставу Гестапоа у Лесковцу: "Као што је овде из поверљивих извора познато код Михаиловићевих четника у околини Лесковца налази се дневник који је водила стрељана Вера Пешић. Тај дневник садржи компромитујуће податке о разним српским министрима. Молимо да предузмете истрагу о остатку дневника и да исти овде пошаљете."

ДОСИЈЕ КОМПЛЕТИРАН ПЕДЕСЕТИХ

ВЕНЦЕСЛАВ Глишић у својој студији напомиње: Већина актера повезаних са случајем Вере Пешић и са четничке и са партизанске стране преживели су рат, а од квислинга пуковник Живојин Ђурић. Њен досије је комплетиран тек педесетих година прошлог века. У њему недостају изјаве неких кључних сведока као што су Миливоје Перовић, те Живојин и Радослав Ђурић. Остало је нејасно како су везе са њом утицале на њихове касније каријере. Зашто је суд сараднику окупатора Живојину Ђурићу поштедео живот (издржао је само две године затвора), шта је била цена, односно које је услуге учинио НОП. Радослав Ђурић био је унапређен у чин пуковника и начелника штаба Друге армије, јер је са њим на страну НОП прешло око 1.000 његових четника, скоро цео ужи штаб, па и они који су испитивали Веру. Миливоје Перовић био је у првој влади демократске Србије, 1945. А његов брат Мирко Перовић је постао чак и председник Врховног суда Југославије и професор Правног факултета.

Препоручујемо

Друштво

0 4

ЛУДЕ НОЋИ СТИГЛЕ СА "ДУХОМ ЕВРОПЕ": Како су се минулих векова у Србији, краљевини Југославији и СФРЈ славили омиљени новогодишњи празници

25. 12. 2022. у 13:11

Друштво

5 36

СРБИЈА У УН ПРИМЉЕНА СА КОСОВОМ И МЕТОХИЈОМ: Како су кројачи новог светског поретка заборавили на авнојевске границе

18. 12. 2022. у 10:11

Друштво

0 3

СРЕЋНИ НАРОДИ НЕМАЈУ ИСТОРИЈУ Уместо некролога: Овако је говорио Рајко Петров Ного, велики песник и књижевник

04. 12. 2022. у 18:00

Друштво

0 2

ПРИШТИНА ЧИНИ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА ВЕЋ ВЕК И ПО: Сусрет са историјом - Шта је позадина актуелних збивања на КиМ

20. 11. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације